Још пре но што је отворио очи Лорен је тачно знао где се налази и то му се учинило веома изненађујуће. После проспаваних две стотине година извесна пометња би била сасвим на месту, али њему је изгледало да је колико јуче унео последњи запис у бродски дневник. Колико је могао да се сети, уопште ништа није сањао. Био је захвалан на томе.
И даље држећи очи затворене, стао је да се наизменице усредсређује на остала чула. Могао је да разабере слабашно мрмљање гласова, што је деловало веома умирујуће. Чуло се и познато уздисање уређаја за климатизацију, а осећао је и једва приметну струју ваздуха која му је запахњивала лице пријатним антисептичким мирисима.
Но, постојало је нешто што није осећао: тежина. Без икаквог напора подигао је десну руку и она је остала да лебди у ваздуху, чекајући на наредно наређење.
„Добро јутро”, господине Лоренсон”, обрати му се један ведри, продорни глас. „Дакле, благоизволели сте да нам се поново придружите. Како се осећате?”
Лорен коначно отвори очи и покуша да их доведе у жижу на мутној прилици која је лебдела покрај његове постеље.
„Добро јутро… докторе. Добро ми је. А и гладан сам.”
„То је увек одличан знак. Можете се обући — али не чините нагле покрете неко време. А касније можете одлучити да ли желите да задржите ту браду.”
Лорен управи шаку која је и даље лебдела према бради; количина длаке коју је ту опипао прилично га је изненадила. Попут већине мушкараца, он никада није искористио прилику да се трајно депилира. (О овом одбијању написани су читави томови психолошких дела.) Можда је сада час да озбиљно размисли о тој могућности; чудно како су овакве безначајности опседале ум чак и у тренуцима попут овог.
„Јесмо ли безбедно стигли?”
„Разуме се — иначе бисте и даље спавали. Све се одвија по плану. Брод је почео да нас буди пре месец дана — а сада се налазимо на орбити око Таласе. Техничари су проверили све системе; сада је на вас ред да се мало латите посла. А имамо и једно мало изненађење за вас.”
„Пријатно, надам се.”
„И ми се надамо. Капетан Беј држи инструктажу кроз два часа у главној сали. Ако још не желите да се крећете можете да гледате одавде.”
„Доћи ћу у салу — баш се радујем сусрету са осталима. Могу ли најпре да доручкујем? Прошло је прилично времена…”
Капетан Сирдар Беј изгледао је уморно, али срећно док је упућивао речи добродошлице петнаесторо мушкараца и жена који су управо оживљени и упознавао их са тридесеторо чланова посаде који су сачињавали А и Б тим. Према бродским правилима, тим Ц требало је да буде на спавању — али неколико прилика се врзмало у дну сале, правећи се да, заправо, нису ту.
„Мило ми је што сте нам се придружили”, обрати се он придошлицама. „Пријатно је видети мало нових лица унаоколо. А још је боље видети једну планету и знати да је наш брод превалио првих две стотине година мисије без икаквих озбиљнијих потешкоћа. Ево нас код Таласе, тачно по реду вожње.”
Сви се окренуше према визуелном дисплеју који је готово прекривао зид. Приличан његов део био је посвећен подацима и информацијама о стању брода, али средишњи део личио је на својеврстан призор који гледа у свемир. Потпуно је био испуњен задивљујуће лепом сликом једног плавобелог глобуса, готово сасвим осветљеног. Вероватно је свима у просторији упала у очи дирљива сличност са Земљом виђеном високо изнад Тихог океана — готово само вода, уз свега неколико изолованих копнених маса.
Овде је такође постојало копно — збијена скупина три острва, делимично скривена покровом облака. Лорену на ум падоше Хаваји, које никада није видео и који више нису постојали. Постојала је, међутим, једна темељна разлика између две планете. На другој полулопти Земље налазило се поглавито копно, док је другу полулопту Таласе потпуно прекривао океан. „Ево је”, настави капетан поносно. „Баш као што су предвидели планери мисије. Али, постоји једна појединост коју нису очекивали и која ће сигурно утицати на наше операције.
„Сетићете се да је Таласу засејао модул типа 3А педесет хиљада, који је кренуо са Земље 2751. године, а стигао овамо 3109. Све је ишло добро и прве емисије примљене су сто шездесет година касније. Трајале су без прекида скоро два столећа, а онда су изненада престале, после кратке поруке о снажној вулканској ерупцији. Ништа се више није чуло одавде, па се тако претпоставило да је наша колонија на Таласи уништена — или у најмању руку сведена на варварство, како се то по свој прилици догодило у неколико других случајева.
„Придошлица ради, допустите ми да поновим шта смо установили. Разуме се, одмах по уласку у систем почели смо да слушамо на свим фреквенцијама. Али, није било ничега — чак ни радијационог отицања из енергетских система.
„Када смо се приближили увидели смо да то ништа не доказује. Таласа се, наиме, одликује веома густом јоносфером. Испод ње се можда одвија веома живо комуницирање на средњим и дугим таласима, али то нико споља не би никада дознао. Микроталаси би се, разуме се, пробили, али можда им они уопште нису потребни, или ми нисмо имали среће да ухватимо неки сноп.
У сваком случају, доле се налази прилично развијена цивилизација. Видели смо светлости њихових градова — или бар вароши — чим смо дошли у прилику да боље осмотримо ноћну страну. Постоји мноштво малих индустријских постројења, ту је и известан приобални саобраћај — без великих бродова — а чак смо уочили и два мала авиона чија је брзина достизала пуних пет стотина кликова, тако да могу стићи до било које тачке на копну за само петнаест минута.
Очигледно, у једној тако збијеној заједници није им потребан неки нарочит ваздушни превоз, тим пре што располажу ваљаним системом путева. Али, и даље нисмо били у прилици да региструмјемо било какво комуницирање. Нема ни сателита — чак ни метеоролошких, за које би се помислило да су им потребни… премда не мора тако да буде, будући да им бродови никада не губе копно из вида. Јер, разуме се, не постоји никаква друга земља.
Ево нас, дакле, на лицу места. Суочени смо са занимљивом ситуацијом — и једним веома пријатним изненађењем. Бар се надам да ће такво бити. Добро, а сад — има ли питања? Да, господине Лоренсон?”
„Да ли смо покушали да ступимо у контакт са њима, сер?”
„Још нисмо; сматрали смо то неупутним све док не дознамо на ком се тачно нивоу налази њихова култура. Ма шта ми учинили, то за њих може бити поприличан шок.”
„Знају ли они да смо овде?”
„Вероватно не.”
„Али, ту је наш погон — то им никако није могло промаћи.”
Питање је било сасвим на месту, будући да квантни сабирник при пуном оптерећењу представља један од најдраматичнијих призора што их је човек икада саздао. Био је блистав попут атомске бомбе, а трајао је знато дуже — месецима уместо милисекундама.
„Није искључено, али сумњам. Током највећег дела раздобља кочења налазили смо се са супротне стране сунца. А тешко да би нас разабрали у сјају звезде.”
А онда неко постави питање које се свима врзмало по глави.
„Капетане, како ће ово утицати на нашу мисију?”
Сирдар Беј замишљено погледа у звучник.
„У овом тренутку ништа вам о томе не могу рећи. Неколико стотина хиљада других људи — или колико већ броји локална популација — могу нам знатно олакшати ствари. Или их, бар, учинити пријатнијим. Са друге стране, ако им се не будемо допали…”
Он изражајно слегну раменима.
„Управо сам се сетио једног згодног савета што га је неки древни истраживач дао свом колеги. Ако претпоставиш да су домороци пријатељски настројени, онда они то обично и јесу. И обрнуто.
„Према томе, све док се не покаже другачије, претпоставићемо да су пријатељски настројени. А ако нису…”
Капетаниов израз лица очврсну, а глас му зазвуча како то и приличи заповеденику који је управо провео један велики брод кроз педесет светлосних година свемира.
„Никада нисам тврдио да је у праву онај ко поседује силу, али одувек је било веома пријатно располагати њоме.”