Тељко је било поверовати да је одиста будан, као и да живот може поново почети.
Први официр, Лорен Лоренсон, знао је да никада неће успети потпуно да умакне трагедији која је погодила преко четрдесет поколења, достигавши врхунац за његова живота. Током његовог првог новог дана непрекидно га је похађао један страх. Чак ни обећање и тајна прелепог света-океана који је почивао испод Магелана нису могли одагнати ту помисао: какви ће ми снови доћи када ноћас склопим очи у природном сну први пут после две стотине година?
Био је очевидац призора које нико никада не би могао да заборави и који ће попут утваре прогонити Човечанство до краја времена. Кроз бродске телескопе посматрао је смрт Сунчевог система. Властитим очима видео је како вулкани Марса оживљавају после милијарду година; како Венера накратко остаје нага у часу када јој атмосфера бива развејана свемиром, пре но што ће и она сама страдати; како гасни џинови експлодирају претварајући се у усијане пламене кугле. Али то су били само празни, бесмислени призори у поређењу са трагедијом Земље.
И њу је посматрао посредством сочива камера које су издржале неколико минута дуже од преданих људи који су жртвовали последње тренутке живота да би их држали у упсравном положају. Видео је…
…како Велика Пирамида постаје загасито румена пре но што ће се претворити у згариште растопљеног камена…
…дно Атлантика, потпуно спржено за само неколико секунди пре но што ће поново бити преплављено — овога пута лавом која је стала да куља из вулкана средњеокеанске раселине…
…Месец како излази поврх распламсалих шума Бразила, блистајући сада и сам готово подједнако јарко као и Сунце, које је пре неколико минута последњи пут зашло…
…како се накратко помаља антарктички континент, после дуге прекривености, у часу када километри древног леда бивају растопљени…
…моћни средишњи део Гибралтарског моста који се топи још док пада кроз ужарени ваздух…
Тог последњег столећа Земљу су походили духови — али не покојника, већ оних који сада никада неће моћи да буду рођени. Током пет стотина година стопа рађања држана је на таквом нивоу који је људску популацију требало да сведе на свега неколико милиона чланова када коначно дође крај. Читави градови — па чак и земље — потпуно су опустели када се човечанство збило пред последњи чин Историје.
Било је то време необичних парадокса, махнитих осцилација између очаја и ватрених усхићења. Многи су, разуме се, потражили заборав на традиционалним путевима дроге, секса и опасних спортова — укључујући и оно што је дословно представљало минијатурне ратове, брижљиво надзиране и вођене уговореним оружјима. Подједнако популаран био је и читав спектар електронских катарзи, од бескрајних видео-игара, преко интерактивних драма, до непосредних стимулација центара задовољства у мозгу.
Будући да више није било никаквог разлога да се води рачуна о будућности на овој планети, Земљине сировине и сакупљено благо свих столећа могли су се страћити мирне савести, располажући богатством које је надмашало чак и најсмелије снове њихових предака, чије су плодове труда наследили. Уз призвук сарказма, али не и без извесног поноса, називали су себе Господарима последњих дана.
Но, иако је мноштво људи потражило заборав, још више их је нашло задовољство, посветивши се циљевима, како су неки одувек чинили, који су надмашали њихов животни век. Већина научних истраживања се наставила, користећи огромне ресурсе који су сада постали слободни. Ако је једном физичару било потребно стотину тона злата за неки експеримент, био је то тек безначајан технички проблем, а нипошто ствар буџета.
Преовладавале су три теме. Прва је била непрекидно надзирање Сунца — не зато што је остала нека сумња, већ због тога да би се у годину, у дан, у час, предвидео тренутак детонације…
Друга тема била је потреба за ванземаљском интелигенцијом, занемарена после столећа неуспеха, а сада поново предузета уз очајничку хитњу — али и уз, све до самог краја, не већи успех него раније. На сва Човекова питања Васељена је и даље узвраћала својим прашњавим одговором.
Трећу тему представљало је, разуме се, засејавање оближњих звезда у нади да људска раса неће ишчезнути са умирањем Сунца.
У освит последњег столећа сејачки бродови, чија се брзина постојано повећавала, баш као и сложеност, већ су били упућени на преко педесет одредишта. Као што се и очекивало, већина ових мисија није уродила плодом, али са десет су стигле радио-поруке о бар делимичном успеху. Још веће наде полагане су у новије и усавршеније моделе, премда ће они стићи до својих одредишта дуго пошто Земља буде престала да постоји. Последњи који је лансиран могао је да се креће брзином која је достизала двадесети део светлосне брзине и он је требало да се спусти на одредишну планету кроз девет стотина педесет година — уколико све буде добро текло.
Лорен се још сећао лансирања Екскалибура из његове конструкционе колевке у Лагранжовој тачки између Земље и Месеца. Иако му је тада било само пет година, ипак је знао да ће овај сејачки брод бити последњи у својој врсти. Али зашто је овај столећима дуг програм обустављен управо у тренутку када је достигао технолошку зрелост — био је још премлад да разуме. Нити је могао да претпостави како ће његов властити живот бити промењен изузетним открићем које је преобразило целу ситуацију и пружило човечанству нову наду у самој последњој деценији његове историје.
Иако су постојале небројене теоријске студије нико још није успео да учини практично вероватним мисију са људском посадом макар и до најближе звезде. Околност да би такво путовање потрајало столећима није овде представљало одлучујући чинилац; хибернација је могла да реши тај проблем. Један резус-мајмун спавао је у сателиској болници „Луј Пастер” већ скоро хиљаду година, испољавајући и даље савршено нормалну мождану активност. Није било разлога за претпоставку да и са људима неће бити исти случај, иако је тренутни рекорд у овом погледу, што га је држао пацијент оболео од неке необичне врсте рака, износио мање од два столећа.
Биолошки проблем био је решен; инжењерски је био тај који је изгледао непремостив. Летелица која би била кадра да понесе на хиљаде уснулих путника, као и све оно што ће им бити потребно за нови живот на једном другом свету, морала је да буде велика колико и неки огроман прекооекански борд, какви су некада господарили морима Земље.
Чак и при брзини од једне десетине светлосне године сва одредишта која су највише обећавала налазила су се на удаљености већој од пет стотина година. Ту брзину достизале су роботске сонде — које су хитале кроз оближње звездане системе и слале извештаје о ономе што су установиле током неколико журних часова проласка. Али, није постојао начин на који би се оне успориле да би прошле у близини неког света или се спустиле на њега; уколико не дође до неке несреће, та пловила наставиће да заувек јуре кроз Галаксију.
Био је то темељни проблем везан за ракете — а нико још није открио алтернативу за погон који се користио у дубоком свемиру. Било је подједнако тешко изгубити брзину као и стећи је, а носити неопходно гориво за успорење није тек удвостручавало потешкоће мисије — већ их је дизало на квадрат.
Било је могуће саздати један хиперброд у пуним размерама који би достигао десети део брзине светлости. Као гориво је требало обезбедити око милион тона прилично егзотичних елемената, што је било тешко али не и немогуће.
Али да би се потрла та брзина на крају путовања, брод је морао кренути не са пуких милион — већ са много милиона тога горива. То, разуме се, никако није долазило у обзир, тако да нико столећима није томе придавао никакву озбиљнију пажњу.
А онда, захваљујући једној од највећих иронија историје, Човечанство је добило кључеве Васељене — али и само једно столеће да их употреби.