Како ми је драго, помисли Мозес Калдор, што никада нисам подлегао том искушењу — заводљивом мачу који су уметност и технологија први пут ставили пред човечанство пре хиљаду година. Да сам то желео, могао сам у изгнанство понети са собом Евелинин електронски дух, запретен у неколико гигабајта програма. Она се могла појављивати преда мном, у било ком амбијенту које смо обоје волели, и водити тако уверљив разговор да један странац никада не би могао погодити да се нико — ниљта — ту није стварно налазило.
Али ја бих то увидео после пет или десет минута, осим ако не бих обмањивао самога себе хотимичним чином воље. А за то никада не бих био кадар. Иако ми и даље није сасвим јасно зашто се моји инстинкти буне против тога, одувек сам одбијао да прихватим лажну утеху у виду дијалога са покојницом. Ја чак више не поседујем ни једноставан снимак њеног гласа.
Знатно је боље овако — посматрати је како се у тишини креће малим вртом нашег последњег дома и знати да то није опсена твораца слика, већ да се одиста догодило пре две стотине година на Земљи.
А једини глас биће мој, овде и сада, док говорим сећању које још постоји у мом људском, живом мозгу.
Приватни снимак један. Уређај за шифровање алфа. Програм за аутоматско брисање.
Ти си била у праву, Евелин, а не ја. Иако сам најстарији човек на броду, изгледа да и даље могу да будем од користи.
Када сам се пробудио капетан Беј стајао је покрај мене. Осетио сам се поласканим — али тек онда када сам уопште постао кадар да нешто осетим.
„Па, капетане”, рекао сам, „ово је баш изненађење. Напола сам очекивао да ћете ме избацити у свемир као сувишан терет.”
Он се насмејао и узвратио: „То се још може догодити, Мозесе; путовање није завршено. Али за сада сте нам свакако потребни. Планери мисије показали су се мудријим него што бисте поверовали да су у стању.”
„На попису бродског товара ставили су ме као амбасадора-саветника. У ком својству сам сада потребан?”
„Вероватно у оба. А можда и у вашој боље познатој улози…”
„Не оклевајте ако сте хтели да кажете крсташа, иако се мени та реч никада није допадала, нити сам себе икада сматрао вођом неког покрета. Једино сам покушавао да нагнам људе да мисле својом главом — никада нисам желео да ме неко слепо следи. Историја зна за премного вођа.”
„Да, али нису сви били рђави. Сетите се само свог имењака.”
„Прилично је прецењен, премда вас могу разумети ако му се дивите. Уосталом, и на вама лежи задатак да водите бескућна племена у обећану земљу. Имам утисак да је искрсао неки мали проблем.”
Кептан се осмехнуо и узвратио: „Мило ми је што видим да сте се сасвим разбудили. У овој фази нема никаквог проблема, нити постоји разлог зашто би га било. Али суочили смо се са ситуацијом коју нико није очекивао, а ви сте наш званични дипломата. Располажете умећем за које уопште нисмо мислили да ће нам бити потребно.”
Могу ти рећи, Евелин, да је то био прави шок за мене. Капетан Беј мора да је одмах разабрао шта мислим чим је видео како сам зинуо.
„Ох”, додао је он хитро, „нисмо наишли на туђине! Али показало се да људска колонија на Таласи није била уништена, како смо то замишљали. У ствари, веома се добро држи.”
Било је то, разуме се, ново изненађење, премда веома пријатно. Таласа — Море, Море! — била је свет за који нисам ни слутио да ћу га видети рођеним очима. Требало је да се пробудим онда када буде пуно светлосних година и два столећа за нама.
„Какви су људи? Јесте ли успоставили контакт са њима?”
„Нисмо још; то је ваш посао. Вама су боље неко икоме другом познате грешке које су чињене у прошлости. Не желимо да се оне овде понове. Добро, ако сте сада спремни да пођете на мост пружићу вам прилику да из птичје перспективе осмотрите наше давно изгубљене рођаке.”
Било је то пре недељу дана, Евелин; баш је пријатно када те не нагони никаква хитња после деценија непрекидне — и сасвим дословне — обамрлости. Сада знамо онолико о Таласанцима колико је то могуће без непосредног сусрета са њима. А до тог сусрета доћи ће ноћас.
Изабрали смо прикладно место да покажемо као уважавамо наше сродство. Поприште првог спуштања јасно је уочљиво и очигледно је било добро одржавано, као неки парк — а можда и храм. То је веома добар знак: надам се само да наше спуштање тамо неће бити сматрано за светогрђе. Можда ће то потврдити да смо ми богови, што би требало да нам олакша ствари.
Поново почињем да живим, драга. Да, да — била си мудрија од мене, набеђеног филозофа! Ниједан човек нема права да умре док још може да помогне својим ближњим. Било је себично од мене што сам пожелео супротно… што сам хтео да почивам покрај тебе на месту које смо одабрали тако давно, тако далеко… Сада чак могу да прихватим чињеницу да си развејана по Сунчевом систему као и све остало што сам икада волео на Земљи.
Али сада ме чека посао који ваља обавити; а док разговарам са успоменом на тебе, ти си и даље жива.