Од свих психолошких удараца маљем које су научници двадесетог столећа морали да издрже можда је најразорније — и најнеочекиваније — било откриће да ништа није било испуњеније од „празног” простора.
Древно аристотеловско учење да се Природа гнуша вакуума показало се савршено тачно. Чак и када се сваки атом наизглед чврсте материје уклони из неке дате запремине, оно што преостаје јесте узаврели пакао енергија, чији су интензитет и размере непојамни људском уму. У поређењу са тим чак и најзгуснутији облик материје — неутронска звезда чији сваки кубни центиметар тежи на стотине милиона тона — представља тек несуштаствену утвару, једва приметан поремећај у непојамно густом, али и пеноликом устројству „суперпростора”.
Да је простор нешто знатно више него што је то замишљала наивна интуиција први пут је открио класични рад Лемба и Радерфорда из 1947. године. Проучавајући најједноставнији од свих елемената — водоников атом — они су установили да се збива нешто веома чудно када око језгра орбитира само један електрон. Далеко од тога да се креће правилном кривом, он се понаша тако као да га непрекидно носе неки таласи под-подмикроскопских размера. Иако је ту помисао било тешко појмити, испадало је као да у самом вакууму долази до флуктуација.
Још од времена Грка филозофи су се делили у две школе — на оне који су веровали да све у Природи тече глатко и оне који су тврдили да је то само привид; све се, заправо, збива у ситним скоковима и трзајима, одвећ малим да би се могли запазити у свакодневном животу. Постављање атомске теорије представљало је тријумф ове друге школе мишљења; а када је Планкова квантна теорија показала да се чак и светлост и енергија јављају у ситним одељцима, односно да се не одликују непрекидним током, расправа је неопозиво окончана.
У крајњој анализи, свет Природе био је грануларан — дисконтинуиран. Иако су, голом људском оку, један водопад и један пљусак цигли изгледали веома различити, они су ипак били готово истоветног склопа. Мајушне цигле једињења Х 2О биле су одвећ ситне да би се могле разабрати без оптичких помагала, али су се сасвим лако могле уочити инструментима физичара.
А тада је анализа начинила још један корак. Оно због чега се грануларност простора тако тешко могла појмити нису биле само њене под-подмикроскопске размере — већ и изузетна силовитост.
Нико, заправо, није у стању да замисли милионити део центиметра, али је зато бар сам број познат у таквим људским пословима као што су буџети и популациона статистика. Рећи да је потребно милион вируса да би се премостила раздаљина од једног центиметра ипак је нешто саопштавало уму.
Али један милион-милионити део центиметра? То се могло упоредити са величином електрона и већ се налазило далеко изван сваке визуализације. Можда се још некако могло појмити интелектуално, али не и емоционално.
Међутим, размере збивања у устројству простора биле су још невероватно мање од тога — толико, наиме, да су из те перспективе један мрав и један слон били дословце исте величине. Ако се то замисли као мехураста, пенолика маса (што је готово безнадежно погрешна представа, али и најближнија истини), онда је пречник тих мехурова износио…
…хиљадити део једног милион-милион-милион-милион-милионитог дела…
…једног центиметра.
А сада их замислите како непрекидно експлодирају енергијама равним онима код нуклеарних бомби — да би потом поново апсорбовали ту енергију, па је поново ослободили, и тако непрекидно и заувек.
Ово је, у сасвим поједностављеном виду, била слика којом су неки физичари са краја двадесетог столећа описали темељно устројство простора. Да би енергије које су ту заптивене могле икада бити укроћене — тако нешто мора да је у то време изгледало потпуно смешно.
Но, исто је, један људски век раније, било и са идејом о ослобађању новопронађених сила атомског језгра; па ипак, до тога је дошло мање од пола столећа касније, Зауздавање „квантних флуктуација” које су отеловљавале енергије самог простора представљало је задатак чија је сложеност била за много редова величине већа — али таква је била и награда за успех.
Између осталог, човечанство би на тај начин стекло слободу васељене. Један свемирски брод могао би да убрзава дословце заувек, будући да му више не би било потребно гориво. Једино практично ограничење у погледу брзине било би, парадоксално, исто оно са којим су се морали ухватити укоштац рани типови авиона: трење околног медијума. Међузвездани простор садржао је одређене количине водоника и других атома који су могли створити невоље знатно пре но што се дође до крајње границе коју поставља брзина светлости.
Квантни погон могао је бити начињен у било које време после 2500. године и тада би историја људске расе била веома различита. На жалост — баш као што се догодило много пута раније у кривудавом напретку науке — нетачна осматрања и погрешне теорије условили су кашњење завршног продора скоро хиљаду година.
Грозничава столећа Последњих Дана дала су многа блистава — премда често и декадентна — уметничка дела, али мало нових фундаменталних знања. Штавише, у то време дуга историја неуспеха уверила је готово свакога да је кроћење енергије простора било слично вечитом кретању, немогуће чак и у теорији. Међутим, за разлику од вечитог кретања — за ово још није било доказано да је немогуће, а све док се то не покаже изван сваке сумње извесна нада је и даље постојала.
Само сто педесет година пре краја једна група физичара у бестежинском истраживачком сателиту Лагранж-Један објавила је да је коначно дошла до тог доказа; постојали су темељни разлози због којих неизмерне енергије суперпростора, иако су биле стварне, никада нису могле бити укроћене. Но, нико није показао никакво занимање за то сређивање стања у једном мрачном углу науке.
Годину дана касније из Лагранжа-Један зачуло се накашљавање које се обично јавља кад је неко у неприлици. У доказу је установљена једна ситна грешка. Такве ствари догађале су се често у прошлости, премда њихове последице никада нису биле тако капиталне.
Један знак минуса случајно је претворен у плус.
Истог часа, цео свет се променио. Пут ка звездама постао је отворен — пет минута пре поноћи.