Можда није требало тако нападно да то кажем, помисли Мозес Калдор; сви као да су доживели шок. Али то је само по себи веома поучно; чак и ако су ови људи технолошки примитивни (видим им само та кола!), ипак им мора бити јасно да нас је само неко инжењеријско чудо могло довести од Земље до Таласе. Најпре ће се питати како смо то учинили, а потом и зашто.
И одиста, било је то прво питање које је пало на ум градоначелници Волдрон. Ова два мушкарца у једној малој летелици очигледно су представљала само претходницу. Горе на орбити можда се налазе хиљаде — чак и милиони других. А популација Таласе, захваљујући строгим правилима, већ је достигла деведесет пет постотака еколошког оптимума…
„Ја се зовем Мозес Калдор”, рече старији од двојице посетилаца. „А ово је први официр Лорен Лоренсон, помоћник главног инжењера на звезданом броду Магелан. Извињавамо се због ове мехурасте одеће — али надам се да увиђате да ће она допринети обостраној заштити. Иако ми долазимо из пријатељских побуда, наше бактерије можда мисле другачије.”
Какав диван глас, рече у себи градоначелница Волдрон. Једном је то био најпознатији глас на свету, који је тешио — а понекад и изазивао — милионе у деценијама пре краја.
Градоначелничин поглед, за који се знало да је врло несталан, није се, међутим, дуго задржао на Мозесу Калдору; он је очигледно већ добрано зашао у шездесете године и за њу је био мало престар. Знатно је више по њеном укусу био млађи мушкарац, премда се питала да ли би се икада могла привићи на тај ружни бледи тен. Лорен Лоренсон (баш шармантно име!) био је висок готово два метра, а коса му је била тако плава да је изгледала безмало сребрна. Није, додуше, био мишићав као — па, Брант — али је зато био згоднији.
Градоначелница Волдрон умела је да добро просуђује како мушкарце тако и жене, тако да је веома брзо класификовала Лоренсона. Он се одликовао интелигенцијом, одлучношћу, чак можда и немилосрдношћу — не би јој се допало да јој он буде противник, али је свакако била заинтересована да га има за пријатеља. Или, још боље…
У исто време, уопште није сумњала да је Калдор знатно углађенија особа. У његовом лицу и гласу већ је успела да разабере мудрост, самилост, као и дубоку тугу. Никакво чудо, с обзиром на сенку под којом је морао провести цео живот.
Сви остали чланови одбора за дочек у међувремену су приступили и били наизменице представљени. После сасвим кратке размене учтивости Брант се упути право према летелици и поче да је испитује с краја на крај.
Лорен крену за њим; умео је да препозна инжењера када би га видео, а надао се да ће дознати много ствари из реакција овог Таласанца. Погодио је које ће бити Брантово прво питање, али га је оно ипак начас помело.
„Који погонски систем користите? Ови млазници су смељно мали — ако је то, заправо, оно љто изгледа да јесу.”
Била је то врло домиљљата опаска; ови људи нису представљали технолољке дивљаке, како је то изгледало на први поглед. Али никада није било паметно показати да си импресиониран. Боље кренути у противнапад, па нека се он онда мало нађе на муци.
„Посреди је квантни сабирник ограниченог поља дејства, прилагођен за атмосферске летове, при чему се ваздух користи као радни флуид. Користити Планкове флуктуације — знате, десет на минус тридесет три центиметра. Разуме се, домет му је неограничен, како у ваздуху тако и у свемиру.” Лорен помисли да је баш згодно додао оно „Разуме се”.
Но, поново је морао да ода признање Бранту; Ласанац је једва трепнуо, а онда је чак успео да каже: „Веома занимљиво”, као да је то стварно мислио.
„Смем ли да уђем?”
Лорен је оклевао тренутак. Уколико би одбио то је могло изгледати неучтиво — уосталом, они су жарко желели да се што пре спријатеље са локалним житељима. Но, можда је још важнија била чињеница да ће то разгледање показати ко је стварно газда овде.
„Разуме се”, узврати он. „Али, водите рачуна о томе да ништа не дирате.” Брант је био одвећ нестрпљив да би приметио одсуство уљудног „Молим вас” у сабеседниковом упозорењу.
Лорен га поведе у малу ваздушну комору свемироплана. Унутра је било простора таман за њих двојицу, тако да је ваљало применити сложену гимнастику да би Брант навукао резервни мехурасти комбинезон.
„Надам се да ово неће још дуго бити потребно”, објасни Лорен, „али морамо носити комбинезоне све док се не обаве микробиолошке провере. Држите затворене очи док не прођемо кроз стерилизациони циклус.”
Брант је био свестан слабог љубичастог сјаја, а чуло се и кратко пиштање неког гаса. А онда се унутрашња врата отворише и они уђоше у контролну кабину.
Када су сели један поред другога, чврста, премда једва видљива опна која их је оптакала готово да их уопште није ометала у кретању. Па ипак, раздвајала их је подједнако делотворно као да су се налазили на различитим световима — што је, у много погледа, и даље био случај.
Брант је брзо учио, Лорен је то морао да призна. Дај му неколико часова и он ће научити да управља овом машином — иако никада неће бити у стању да појми теорију на којој је њен рад почивао. Но, према предању, само је неколицина људи икада уистину разумела геодинамику суперпростора — а сви су они сада били већ столећима мртви.
Убрзо су се тако задубили у техничку расправу да су готово сасвим смели с ума спољњи свет. Изненада, један помало забринут глас примети негде са контролне табле: „Лорене? Брод зове. Шта се догађа? Немамо ни гласа од вас већ пола часа.”
Лорен окрену прекидач тромим покретом.
„Будући да нас надгледате на шест видео и пет аудио канала, то ми звучи као благо претеривање.” Надао се да је Брант схватио поруку: ситуацију потпуно држимо у својим рукама и ништа не препуштамо случају. „Пребацујем вас на Мозеса — он је као и обично задужен за говоранције.”
Кроз закривљени прозор могли су да виде да су Калдор и градоначелница још задубљени у озбиљан разговор, у коме је с времена на време узимао удела и већник Симонс. Лорен окрену нови прекидач и њихови појачани гласови наједном испунише кабину, звучећи гласније него да су се они налазили ту унутра.
„…наше гостопримство. Али ви, разуме се, увиђате да је ово изузетно мали свет, бар у погледу копнене масе. Колико сте оно казали да има људи на броду?”
„Чини ми се да нисам поменуо никакву бројку, госпођо градоначелнице. У сваком случају, тек ће се неколицина нас спустити на Таласу, иако планета изгледа одиста предивно. Потпуно разумем вашу — ах — забринутост, али нема разлога ни за какву зебњу. За годину или две, уколико све буде било како треба, ми ћемо се поново отиснути на пут.
У исто време, ово није куртоазна посета — уосталом, уопште нисмо очекивали да ћемо овде некога срести! Али један звездани брод никако неће успорити са пола брзине светлости осим ако га на то не нагоне веома добри разлози. Ви имате нешто што је нама потребно, а ми имамо нешто да вам дамо зауврат.”
„Шта то, ако смем да питам?”
„Од нас ћете добити, ако будете желели да примите, завршна столећа људске уметности и науке. Али морам вас упозорити — добро размислите о томе какве последице по вашу културу може да има овакав дар. Можда није баш мудро прихватити све што ми можемо да понудимо.”
„Ценим ваше поштење — као и ваше разумевање. Ви зацело поседујете непроцењиве ризнице. Али, шта је то што бисмо ми уопште могли да вам понудимо заузврат?”
Калдор се огласи својим звониким смехом. „На сву срећу, то неће представљати никакав проблем. Не бисте чак ни приметили да смо узели и без питања.
„Све што желимо са Таласе јесте сто хиљада тона воде. Или, још одређеније, леда.”