Председник Таласе налазио се на тој дужности тек два месеца и још се није могао помирити са несрећом која га је снашла. Али, више ништа није могао да предузме око тога осим да што боље обави један рђав посао који га је чекао током наредне три године. Разуме се, није било никакве сврхе захтевати да се цео поступак избора понови; програм бирања, који се темељио на стварању и уметању насумичних бројева од хиљаду бројки, представљао је најприближнији вид чистог случаја који је људска домишљатост уопште била кадра да створи.
Потојало је тачно пет начина да се избегне опасност пресељења у председничку палату (двадесет соба, од којих је једна била довољно велика да прими стотину гостију). Требало је да будете млађи од тридесет или старији од седамдесет година; требало је да болујете од неизлечиве болести; требало је да будете ментално заостали; и, коначно, требало је да сте починили неки тежак злочин. Једина теоријска могућност која је стајала на располагању председнику Едгару Фарадину била је ова последња и он је озбиљно помишљао на њу.
Па ипак, морао је да призна да је, упркос личној несклоности према овој врсти звања, посреди вероватно био најбољи облик владавине који је човечанство икада изумело. Матичној планети било је потребно неких десет хиљада година да то усаврши, вршећи опите и често ужасно грешећи.
Чим је цела одрасла популација била образована до граница интелектуалних способности (а понекад, авај, и преко њих), права демократија постала је могућа. Последњи корак налагао је развој тренутних личних комуникација, повезаних са средишњим компјутерима. Према историчарима, прва истинска демократија на Земљи основана је (теранске) 2011. године у земљи која се звала Нови Зеланд.
После тога, избор шефа државе показао се сразмерно неважним. Пошто би се једном опште прихватило да аутоматски бива дисквалификован свако ко хотимице има аспирација према том месту, готово било који систем постајао би подједнако сврсисходан, а лутрија се показала као најједноставнија процедура.
„Господине председниче”, обрати му се секретарица кабинета, „посетиоци чекају у библиотеци.”
„Хвала, Лиза. Надам се да више не носе оне мехурасте комбинезоне?”
„Тако је — сви медицинари се слажу да је ситуација потпуно безбедна. Али, мислим да ипак треба да вас на нешто упозорим, сер. Они имају… овај… помало необичан мирис.”
„Кракан! У ком смислу?”
Секретаријаца се осмехну.
„Ох, није непријатан — ни најмање, бар се мени тако чини. Мора да је то нешто у вези са њиховом храном; после хиљаду година наше биохемије мора да су се мало разишле. Можда се то најбоље може описати речју ароматично.”
Председник није био сасвим начисто шта то треба да значи и управо се спремао да затражи разјашњење када му на ум паде једна узнемирујућа помисао.
„А шта мислиш”, упита он, „како ми њима миришемо?”
На његово олакшање, петоро гостију није испољило никакав знак олфакторне непријатности приликом неизменичног упознавања. Али секретарица Елизабет Ишихара свакако је мудро поступила што га је упозорила; сада је тачно знао шта је подразумевала под термином „ароматично”. Такође је била у праву када је казала да тај мирис није непријатан; напротив, подсетио га је на зачине које је његова супруга користила када је на њу био ред да кува у палати.
Док је седао за чело конференцијског стола у облику потковице председник Таласе ухватио је самога себе како с горчином размишља о Случају и Судбини — стварима које га уопште нису много оптерећивале у прошлости. Али Случај, у свом најчистијем виду, довео га је у садашњи положај. А сада је он — или његова парњакиња, Судбина — поново умешао прсте. Како је то било чудно да он, један неамбициозни произвођач спортске опреме, буде изабран да председава овом историјском састанку! Но, неко је то морао да уради; а морао је да призна да почиње да ужива у целој ствари. У најмању руку, нико не би могао да га спречи да одржи свој говор добродошлице…
…Био је то, заправо, сасвим добар говор, премда можда нешто дужи него што је неопходно чак и у једној оваквој прилици. Пред крај је постао свестан да су учтиво пажљиви изрази лица његових слушалаца постојали благо одсутни, што га је нагнало да избаци неке статистичке податке о производњи, као и читав блок о новој далеководној мрежи на Јужном Острву. Када је поново сео, био је уверен да је предочио слику једног снажног, напредног друштва на високом техничком нивоу. Упркос могућим површним утисцима да ствари супротно стоје, Таласа није ни назадна ни декадентна, одржавајући и даље најбоље традиције својих великих предака. И тако даље.
„Веома вам хвала, господине председниче”, рече капетан Беј после разложне паузе која је уследила. „Одиста смо сви били пријатно изненађени када смо установили да је Таласа не само настањена, него и у пуном напретку. То ће наш боравак овде учинити знатно пријатнијим, а уздамо се да ћемо, када буде куцнуо час да одемо, са вама делити само добру вољу.”
„Опростићете ми што сам тако индискретан — а можда је чак непристојно поставити то питања тек што су гости стигли — али колико намеравате да останете овде? Волели бисмо да то дознамо што је пре могуће, како бисмо предузели све неопходне припреме.”
„Сасвим вас разумем, господине председниче. У овом тренутку то не можемо сасвим одређено рећи, зато што то делимично зависи и од помоћи коју ћете бити у стању да нам пружите. Ја процењујем да би то могло износити једну вашу годину — али је вероватније две.”
Попут већине Ласанаца, Едгар Фарадин није био вешт у прикривању осећања; капетана Беја збунио је изненадан весео — чак би се могло рећи препреден — израз који се појавио на лицу главног администратора.
„Надам се, ваша екселенцијо, да вам то неће створити проблеме?” упита он брижно.
„Напротив”, узврати председник, практично трљајући шаке. „Можда то још нисте чули, али наше двестоте олимпијске игре одржавају се кроз две године.” Он се скромно накашља. „Освојио сам бронзану медаљу на хиљаду метара када сам био младић, тако да су мене задужили за организацију. Мислим да бисмо могли да укључимо и такмичаре са стране.”
„Господине председниче”, умеша се секретарица кабинета, „нисам сигурна да правила…”
„Која ја одређујем”, настави председник одлучно. „Капетане, молим вас да ово схватите као позив. Или изазов, ако вам се тако више допада.”
Заповедник звезданог брода Магелан био је човек који је навикао да доноси брзе одлуке, али овога пута се нашао потпуно затечен. Пре но што је стигао да смисли неки прикладни одговор, у разговор се умеша главни бродски лекар.
„То је изузетно љубазно од вас, господине председниче”, рече лекар-заповедник Мери Њутн. „Али као стручњак за медицину морам да укажем на околност да сви ми имамо више од тридесет година, да смо потпуно ван форме — као и да је Таласина сила теже за шест одсто јача од Земљине, што нас све доводи у веома неравноправан положај. Према томе, сем ако ваше олимпијске игре немају и такве дисциплине као што су шах или карте…”
Председник је изгледао за тренутак разочаран, али се брзо прибрао.
„Ох, добро. У сваком случају, капетане Беј, волео бих да ви предате неке награде.”
„Биће ми драго”, узврати помало збуњен заповедник. Осећао је да састанак измиче контроли и зато је одлучио да се врати дневном реду.
„Смем ли да објасним шта бисмо волели да урадимо овде, господине председниче?”
„Разуме се”, гласио је помало незаинтересован одговор. Његова екселенција и даље је у мислима била другде. Можда је поново проживљавао тријумфе младости. А онда, уз очигледан напор, он поново усредсреди пажњу на садашњост. „Поласкани смо, али и пометени, вашом посетом. Како изгледа, постоји тако мало тога што вам ми можемо понудити. Чуо сам да је било неког говора о леду; то је зацело била само шала.”
„Није, господине председниче — сасвим смо озбиљно мислили. То је све што нам је потребно са Таласе, премда сада, пошто смо мало пробали вашу храну — нарочито имам на уму сир и вино којим смо били послужени за ручак — није искључено да нам се захтеви значајно повећају. Али лед је од кључног значаја; допустите ми да објасним. Прва слика, молим.”
Звездани брод Магелан, дугачак два метра, појави се пред председником. Изгледао је тако стваран да он пожеле да испружи руку и додирне га; зацело би то и учинио да унаоколо није било посматрача којима би изгледало смешно такво наивно понашање.
„Приметићете да је брод приближно ваљкастог облика — дужина му износи четири километра, а у пречнику има један километар. Будући да наш погонски систем користи енергије самог простора, не постоји теоријско ограничење у погледу брзине, све до саме брзине светлости. Али у пракси суочавамо се са потешкоћама већ при отприлике једној петини те брзине, услед међузвездане прашине и гасова. Иако су они веома ретки, један објекат који се креће кроз њих брзином од шездесет хиљада километара у секунди или више судара се са изненађујуће великом количином материјала — а при таквим брзинама чак и један једини водоников атом може да изазове приличну штету.
Због тога Магелан, по узору на прве примитивне свемирске бродове, носи пред собом један аблациони штитник. За ту сврху добар је готово сваки материјал све док га има довољно. А при температурама близу апсолутне нуле, које владају у међузвезданом простору, тешко је наћи нешто боље од леда. Јевтин, лако доступан, изненађујуће снажан! Наш мали ледени брег личио је на ову затупасту купу када смо се отиснули из Сунчевог система пре две стотине година. А ево како изгледа сада.”
Слика затрепта, а онда се поново успостави. Брод је био непромењен, али се купа која је лебдела пред њима смањила на танки диск.
Ово је исход бушења рупе дугачке педесет светлосних година кроз овај прилично прашњав сектор Галаксије. Мило ми је што могу да кажем да се обим аблације само за пет постотака разликује од предвиђеног, тако да се ниједног тренутка нисмо нашли у стварној опасности — премда, разуме се, увек постоји далека могућност да налетимо на нешто стварно крупно. Никакав штитник нас не би могао заштити од тога, био он сачињен од леда или најбољег оклопног челика.
Још имамо материјала за наредних десет светлосних година, али то није довољно. Наше крајње одредиште јесте планета Сеган два — од које нас раздваја још седамдесет пет светлосних година.
Сада видите, господине председниче, зашто смо се зауставили код Таласе. Желели бисмо да позајмимо — односно, да замолимо да нам заувек дате, будући да ћемо тешко моћи да вам икада вратимо — стотинак хиљада тона воде. Морамо начинити нови ледени брег, горе на орбити, како бисмо рашчистили пут пред собом када наставимо путовање ка звездама.”
„Али како вам ми у томе можемо помоћи? У техничком погледу ви мора да сте столећима испред нас.”
„Сумњам — сем када је реч о квантном погону. Можда заменик капетана Малина може да изложи наше планове — који су, разуме се, подложни вашем одобрењу.”
„Молим вас, наставите.”
„Најпре морамо одредити место за хладњачко постројење. Постоји мноштво могућности — оно се може налазити на било ком изолованом подручју обале. Ово неће изазвати апсолутно никакав еколошки поремећај, али ако ви то желите, ми можемо поставити постројење на Источно Острво — и надати се да Кракан неће поново прорадити пре но што завршимо посао!
Пројекат постројења дословце је готов; потребна су само ситна преиначења с обзиром на посебности места за које се коначно одлучимо. Производња највећег дела главних компоменти може отпочети одмах. Све оне — пумпе, хладњачки системи, измењивачи топлоте, кранови — спадају у инвентар добре, старомодне технологије из другог миленијума!
Ако све буде текло без потешкоћа први лед би требало да имамо већ кроз деведесет дана. Планирамо да производимо блокове стандардне величине — равне, хексагоналне плоче — неко их је назвао пахуљама и то се, изгледа, већ одомаћило.
Када производња буде почела подизаћемо по једну пахуљу свакога дана. Оне ће бити сакупљане на орбити и склапане у штитник. Од првог подизања до завршног теста целе структуре треба да потекне две стотине педесет дана. После тога бићемо спремни за полазак.”
Када је заменик капетана завршио, председник Фарадин остаде за тренутак да седи у тишини, одсутног погледа. А онда рече, готово смерно. „Лед, заправо, никада нисам видео, осим на дну чаше са пићем…”
Док се руковао са посетиоцима који су одлазили председник Фарадин постао је светан нечег необичног. Њихов ароматични мирис постао је сада једва приметан.
Да ли се он већ навикао на њега — или му је отказивало чуло мириса?
Иако су оба одговора била потврдна, негде око поноћи био је спреман да прихвати само други. Када се пробудио, очи су му сузиле, а нос му је био тако запушен да је једва дисао.
„Шта је било, душо?” упита га брижно госпођа председниковица.
„Позови — апћиха! — доктора”, узврати главни администратор. „Нашег и и једнога горе са брода. Сумњам да било шта могу да предузму, али желим да се и они мало — апћиха! — презноје. А надам се да и ти ниси ухватила.”
Председникова супруга заусти да га разувери, али је прекиде напад кијања.
Обоје седоше у постељи и тужно погледаше једно друго.
„Мислим да ово треба одлежати седам дана”, шмркну председник. „Али можда је медицинска наука мало узнапредовала последњих неколико столећа.”
Наде су му биле испуњене, премда не у очекиваном обиму. Захваљујући херојским напорима и без иједног изгубљеног живота епидемија је сузбијена — за само шест убогих дана.
То, додуше, није био баш најсрећнији почетак првог контакта у хиљаду година између рођака које су раздвајале звездане удаљености.