Овде смо већ две седмице, Евелин, премда не изгледа толико дуго, будући да је то само једанаест таласанских дана. Раније или касније мораћемо да напустимо стари календар, али моје срце ће заувек откуцавати древним ритмовима Земље.
Били смо прилично заузети све ово време, али нам је углавном било пријатно. Једини стварни проблем био је медицинске природе; упркос свим мерама предострожности прерано смо укинули карантин, тако да је око двадесет одсто Ласанаца постало жртва неког вируса. Код нас се, међутим, нису јавили никакви симптоми, због чега нас је обузела још већа грижа савести. Срећом, нико није умро, мада се бојим да се то не може много приписати у заслугу локалним лекарима. Медицинска наука је дефинитивно примитивна овде; они су већ толико навикли да се ослањају на аутоматизоване системе да нису у стању да изиђу накрај ни са чим што не би било обично.
Али, опроштено нам је; Ласанци су веома доброћудан, безбрижан свет. Имали су невероватну срећу — чак можда сувише! — са својом планетом; то само чини суморнијим поређење са Сеганом Два.
Њихов једини стварни хендикеп јесте недостатак копна, што их је и нагнало да поступе мудро и држе популацију добрано испод максимума који би се могао издржати. Чак и када би дошли у искушење да га прекораче, ту су увек документи о сиротињским квартовима земаљских велеградова као ужасно упозорење.
Будући да је посреди тако диван и шармантан народ, долазимо у грдно искушење да им помогнемо уместо да их пустимо да сами развију властиту културу на свој начин. У извесном смислу, они су наша деца — а свим родитељима пада тешко сазнање да ће једном, раније или касније, морати да престану да се мешају у животе својих потомака.
Разуме се, ово уплитање се у извесном степену не може избећи. Ми смо неочекивани — премда, на сву срећу, не и непожељни — гости на њиховој планети. А и никако не могу изгубити из вида да се Магелан налази на орбити тик изнад атмосфере — тај последњи емисар са света њихових предака.
Отишао сам на место Првог Спуштања — њихово родно место; била је то тура на коју крене сваки Ласанац бар једном у животу. Посреди је својеврсна комбинација музеја и светилишта и то је једино место на целој планети за које се у једном далеком смислу може рећи да је „свето”. Ништа се ту није променило за седам стотина година. Сејачки брод изгледа као да се управо спустио, премда је сада само празна љуштура. Свуда око њега налазе се утихле машине — копачи, конструктори и постројења за хемијску обраду, са мноштвом роботских помагача. А ту су, разуме се, и јасле и школе Првог Поколења.
Готово да нема никаквих докумената о тим првим декадама — што је можда ствар хотимичног избора. Упркос свеколиком умећу и мерама опрезности планера, мора да су се јављали биолошки несрећни случајеви, које је контролни програм одмах без милости елиминисао. А и време када су они који нису имали органске родитеље уступили место онима који су их имали мора да је било пуно психолошких траума.
Али, трагедија и туга Деценија Постања сада се налазе столећима у прошлости. Попут гробова свих пионира, њих су такође заборавили неимари новог друштва.
Био бих срећан када бих могао да проведем остатак живота овде; на Таласи има грађе за целу војску антрополога, психолога и социолога. А, изнад свега, како бих само волео да поново сретнем неке моје давно преминуле колеге и да им покажем да су многе наше бескрајне расправе коначно разрешене!
Могуће је саздати једну рационалну и хуману културу која би била потпуно имуна на претње што происходе из натприродних спутавања. Иако се већ у начелу не слажем са цензуром, изгледа да су они који су припремали архиве за Таласу успели да остваре један готово немогућ задатак. Прочистили су десет хиљада година историје и књижевности, а исход је сасвим оправдао уложене напоре. Морамо бити веома опрезни пре но што евентуално вратимо нешто што је за њих изгубљено — ма колико посреди било предивно и ма колико узбудљиво уметничко дело.
На Таласанце никада нису деловали производи распадања мртвих религија, тако да се за свих седам стотина година овде није јавио ниједан пророк који би проповедао нову веру. И сама реч „Бог” готово је потпуно ишчезла из њиховог језика, тако да их прилично изненађује и забавља када се догоди да је ми употребимо.
Моји пријатељи научници радо истичу да од једног узорка нема велике статистике, тако да се питам да ли потпуно одсуство религије у овом друштву одиста било шта доказује. Такође нам је познато да су Таласанци били веома брижљиво одабрани у генетском погледу, како би се одстранило што је могуће више нежељених социјалних особина. Да, да — знам да је само око петнаест одсто људског понашања одређено генима — али тај део је веома важан! Ласанце свакако не оптерећују тако непријатне особине као што су завист, непопустиљивост, љубомора, срџба. Но, је ли то исход једино културног условљавања?
Како бих само волео да дознам шта се догодило са сејачким бродовима које су упутиле оне религијске групе из двадесетог столећа! Мормонски Заветни ковчег, Пророков мач — било их је пет-шест. Питам се да ли је иједан од њих успео — и, ако јесте, какав је био удео религије у том успеху, односно неуспеху. Можда ћемо једном, када буде успостављена локална комуникациона мрежа, установити шта се збило са тим раним пионирима.
Једна од последица потпуног атеизма Таласе јесте озбиљан недостатак псовки. Када неком Ласанцу нешто падне на стопало, он напросто не зна шта би рекао. Чак ни уобичајено помињање телесних функција овде није од велике користи, будући да у њима нико овде не види ништа ружно. Како изгледа, потоји само један узвик за општу употребу — „Кракан!” — а и он није бог зна шта. Но, то ипак показује какав је утисак оставила планина Кракан када је дошло до њене ерупције пре четири стотине година. Надам се да ће ми се указати прилика да је посетим пре одласка.
Од тог тренутка нас дели још много месеци, али га се већ прибојавам. Не због могуће опасности — ако се било шта догоди са бродом, ја то никада нећу дознати. Но, то ће значити да је прекинута још једна спона са Земљом, а самим тим, најдража моја, и са тобом.