Чак и када буде у дубокој старости Мириса Леонидас и даље ће се добро сећати оног тренутка када је први пут угледала Лорена. Није постојао нико други — чак ни Брант — за кога је то исто важило.
Новотност није имала никакве везе с тим; већ је видела неколико Земљана пре но што се срела са Лореном и они на њу нису оставилил неки нарочит утисак. Већина их је могла да прође као Ласанци, само ако би били остављени на сунцу неколико дана.
Али не и Лорен; кожа му уопште није тамнела, а његова невероватна коса постајала је чак још сребрнија. То је несумњиво било оно што јој је најпре привукло пажњу у часу када је он излазио из канцеларије градоначелнице Волдрон са двојицом колега; свој тројици се на лицу читала блага нелагодност, која је представљала уобичајени исход састанка са Тарнином летаргичном и добро ушанченом бирократијом.
Погледи су им се срели, али само на тренутак. Мириса је начинила још неколико корака, а онда се, без икаквог учешћа воље у томе, непомично зауставила, па осврнула преко рамена — и угледала како и посетилац гледа њу. Истог трена обома је постало јасно да су им животи неопозиво промењени.
Касније те ноћи, пошто су водили љубав, она упита Бранта: „Да ли су казали колико намеравају да остану?”
„Баш си нашла кад ћеш то да питаш”, промрмља он поспано. „Бар годину дана. Можда и две. Лаку ноћ — поново.”
Умела је да се уздржи и од нових питања, иако је и даље била сасвим будна. Остала је још дуго да лежи отворених очију, посматрајући како дугачке сенке што их је бацао унутрашњи месец клизе преко пода, док је неговано тело покрај ње лагано тонуло у сан.
Знала је она за мушкарце и пре Бранта, али од када су се зближили она је била потпуно равнодушна према било ком другом. Одакле, онда, ово изненадно занимање — и даље се претварала да није ништа озбиљније — за човека кога је видела свега неколико секунди и чије чак ни име није знала? (Премда ће то бити прва ствар око које ће се сутра ујутро побринути.)
Мириса се дичила тиме што је поштена и паметна; са висине је гледала на жене — или мушкарце — који су допушталил да постану роботи властитих осећања. Део привлачности, била је сасвим сигурна у то, происходио је из елемента новотности, из блиставости огромних нових обзорја. Бити у прилици да разговараш са неким ко је својим ногама ходио градовима Земље — ко је био очевидац последњих часова Сунчевог система — и сада се налазио на путу ка новим сунцима, било је то чудо које је надмашало чак и њене најсмелије снове. То јој је поново извукло на површину свести оно притајено незадовољство тромим темпом таласанског живота, који ју је оптерећивао упркос срећи коју је доживела са Брантом.
Или је то можда било тек задовољство, а не и права срећа? Шта је она уистину желела? Да ли би то могла да установи са овим странцима са звезда, то није знала, али пре но што они крену са Таласе заувек, чврсто је одлучила да покуша.
Истог јутра Брант је такође посетио градоначелницу Волдрон, која га је дочекала тек нешто мало мање топлим поздравом него обично када јој је истресао на сто остатке својих замки за рибе.
„Знам да сте заузети важнијим стварима”, рече он, „али, ипак, шта ћемо с овим?”
Градоначелница погледа без одушевљења сплетено клупко каблова. Било је тешко усредсредити се на свакодневни посао после силних узбуђења везаних за међузвездану политику.
„Шта ти мислиш да се догодило?” упита она.
„Очигледно је намерно учињено — видите како је ова жица савијена пре но што је прекинута. Не само што је мрежа оштећена, него су и поједини делови однети. Сигуран сам да нико са Јужног Острва не би тако нешто учинио. Какве би побуде имали? Али ја ћу већ открити — раније или касније…”
Брантова речита пауза није остављала ни најмање сумње око тога шта ће се онда догодити.
„На кога сумњаш?”
„Још од тренутка када сам почео да вршим есперименте са електричним замкама морао сам да се борим не само против конзервациониста него и против свих оних лудака који сматрају да сва храна треба да буде синтетичка само зато што је изопачено јести жива бића, као што су животиње — па чак и биљке.”
„Можда су конзервационисти донекле у праву. Ако се твоја замка покаже делотворном, као што сам тврдиш, она би могла да наруши еколошку равнотежу о којој они непрекидно причају.”
„Уколико до тога дође ствар ћемо сазнати из уобичајеног пописа фауне у спруду, а онда ћемо напросто справу накратко искључити. Уосталом, мене заправо занимају пелагици; како изгледа, моје поље их привлачи на раздаљини до три или чак четири километра. А чак и када нико на Три Острва не би јео ништа друго до рибу, не бисмо чак ни окрзнули океанску популацију.”
„Сигурна сам да си у праву — бар када су у питању домородачке псеудорибе. Но, од њих ионако нема много вајде, будући да их је већина одвећ отровна за прераду. Јеси ли, међутим, сигуран да се земаљски сој већ довољно усталио? Можда би управо ти могао бити она последња кап која ће прелити чашу, како то каже стара изрека.”
Брант с поштовањем погледа градоначелницу; непрекидно га је изненађивала оваквим домишљатим питањима. Никада му није пало на памет да она никако не би толико дуго задржала свој положај да се испод површине није крило још много тога.
„Бојим се да туне неће опстати; протећи ће још неколико милијарди година пре но што океани постану довољно слани за њих. Али са пастрмкама и лососима је све у најбољем реду.”
„А обе врсте су уз то и веома укусне; оне би чак могле нагнати синтезисте да забораве на своје моралне обзире. Додуше, све ово не значи да прихватам твоју занимљиву теорију. Ти људи можда причају, али зато не чине ништа.”
„Ослободили су читаво крдо стоке са оне експерименталне фарме пре две године.”
„Хоћеш да кажеш да су то покушали — краве су се одмах вратиле право кући. Сви су се толико смејали да су они коначно одустали од свих сличних будућих демонстрација. Напросто не могу да замислим да би се они упустили у такве невоље.” Она показа ка искиданој мрежи.
„То не би било тешко — мала барка ноћу, два рониоца — вода је ту дубока само двадесет метара.”
„Добро, испитаћу мало ствар. У међувремену, желим да урадиш две ствари.”
„Шта то?” упита Брант; покушао је да му глас не звучи подозриво, али у томе нимало није успео.
„Оправи мрежу — у техничком складишту добићеш све што ти је потребно. И уздржи се од свих даљих оптужби пре но што постанеш стопостотно сигуран. Ако погрешиш, испашћеш будала и још ћеш морати да се извињаваш. Ако си, пак, у праву, могао би да уплашиш праве кривце пре но што их ухватимо на делу. Је ли ти јасно?”
Брантова доња вилица се мало опусти: још никада није видео градоначелницу у тако бритком расположењу. Он покупи изложбени предмет А и изиђе помало подвијена репа.
Можда би му реп био још подвијенији — или би га то напросто само забављало — да је знао да за њега више није било тако много места у срцу градоначелнице Волдрон.
Помоћник главног инжењера Лорен Лоренсон није оставио нарочити утисак само на једног житеља Тарне тог јутра.