„И даље не могу да верујем, Лорене”, рече Брант Фалконер. „Још никада ниси био у некој барци — или на броду?”
„Као кроз маглу се сећам да сам се возио у гуменом чамцу на педала преко једног малог језера. Тада нисам имао више од пет година.”
„Онда ће ти се ово сигурно допасти. Нема ни таласића, тако да ти неће припасти мука. Можда те још можемо убедити и да мало рониш са нама.”
„Не, хвала — не желим два нова искуства одједном. А и научили су ме да се никада не нађем на путу другим људима који имају посла.”
Брант је био у праву; Лорен је уистину почео да ужива док су хидромлазници готово бешумно носили мали тримаран према спруду. Додуше, у часу када се укрцао и убрзо стао да посматра како се безбедна линија обале брзо удаљава, за тренутак га је готово обузела паника.
Само га је жеља да не испадне смешан спасла да не приреди представу. Превалио је педесет светлосних година — а то је било најдуже путовање што су га досад предузела људска бића — да би стигао до овог места. А сада га је забрињавало неколико стотина метара колико га је раздвајало од најближег копна.
Но, није постојао никакав начин на који је могао избећи изазов. Док је спокојно лежао на крми, посматрајући Фалконера за кормилом (одакле му тај бели ожиљак преко рамена? — ох, да, поменуо је нешто о паду у некој микролетелици пре више година…), питао се о чему сада Ласанац размишља.
Тешко се могло поверовати да било које људско друштво, чак и најпросвећеније и најдоброћудније, може да буде потпуно поштеђено љубоморе или неког облика сексуалне посесивности. Додуше, није ни било много тога — за сада, авај! — на шта би Брант могао бити љубоморан.
Лорен је сумњао да је са Мирисом разменио више од стотину речи; то се углавном догађало у друштву њеног супруга. Исправка: на Таласи се термини муж и жена нису користили све до рођења првог детета. Ако би то био син, мајка би обично — али не и нужно — узимала очево презиме. Уколико би се, пак, прво родила девојчица, обоје би узели мајчино презиме — бар до рођења другог и уједно последњег детета.
Постојало је, заправо, сасвим мало ствари које су шокирале Ласанце. Једна од њих била је окрутност — нарочито према деци. У исту скупину спадала је и трећа трудноћа, на овом свету чија је површина достизала само двадесет хиљада квадратних километара.
Смртност новорођенчади била је тако ниска да су случајеви близанаца и тројки били сасвим довољни да одрже постојан популациони ниво. Постојао је само један знаменит случај — једини у целој историји Таласе — када је исту породицу задесио срећан или несрећан случај да им се два пута роде петорке. Иако је кривица за ово тешко могла пасти на сироту мајку, сећање на њу сада је било опточено оном ауром дражесне опакости која је својевремено пратила Лукрецију Борџију, Месалину или Фаустину.
Мораћу да веома, веома пажљиво одиграм своје карте, рече Лорен у себи. Био је свестан да га је Мириса сматрала привлачним. Могао је то да прочита у њеним изразима лица, као и у тону гласа. А имао је још чвршће доказе у случајним додирима руку и благим сударима тела који би потрајали дуже но што је одиста било неопходно.
Обоје су знали да је сада све само питање времена. А то је, Лорен је био сигуран, знао и Брант. Но, иако је међу њима постојала напетост, и даље су се један према другоме опходили прилично пријатељски.
Пулсирање млазника је замрло и чамац се лагано зауставио поред једне велике стаклене плутаче која се благо дизала и спуштала на површини воде.
„То су нам енергетске залихе”, објасни Брант. „Потребно нам је свега неколико стотина вати, тако да су сасвим довољне соларне ћелије. То је једна од предности слатководних мора — на Земљи не би било могуће. Океани су вам били одвећ слани — прогутали би киловате и киловате.”
„Сигурно се нећеш предомислити, ујаче?” упита га Кумар, исцеривши се.
Лорен одмахну главом. Иако га је у први мах то збуњивало, сада се већ сасвим навикао на распрострањен начин ословљавања који су користили млади Ласанци. У ствари, било је прилично пријатно одједном стећи мноштво нећакиња и нећака.
„Не, хвала. Остаћу овде и посматраћу кроз подводни прозор за случај да налетите на ајкуле које би вас појеле.”
„Ајкуле!” понови Кумар чежњиво. „Дивне, дивне животиње — баш би било лепо да их имамо овде. Роњење би онда било знатно узбудљивије.”
Лорен је посматрао погледом заинтересованог техничара како Брант и Кумар подешавају опрему. У поређењу са опремом коју је било потребно носити у свемиру ова је деловала изузетно једноставно — а резервоар под притиском представљао је сасвим мајушну ствар, која је могла стати на длан.
„Резервоар кисеоника”, примети он. „Никада не бих рекао да може потрајати дуже од неколико минута.”
Брант и Кумар му упутише прекоран поглед.
„Кисеоник!” узврати презриво Брант. „То је погубан отров на дубини већој од двадесет метара. Боца садржи ваздух — у питању је само једна јединица, за случај опасности. Траје петнаест минута.”
Он показа на једну справу сличну шкргама на ранцу који је Кумар већ ставио.
„Сав кисеоник који ти је потребан налази се разређен у морској води. Једино га треба одатле издвојити. Но, то захтева енергију, тако да ваља имати енергетску ћелију која ће покретати пумпе и филтере. Уколико бих то желео, могао бих да останем доле читаву недељу са овом јединицом.”
Он куцну прстом по компјутерском дисплеју са зеленим флуоресцентним симболима који му је стајао на левом зглавку.
„Овде добијам све информације које су ми потребне — дубину, статус енергетске ћелије, време неопходно за стизање до површине, престанак декомпресије…”
Лорен се одважи на још једно глупо питање.
„Зашто ти носиш маску, а Кумар не?”
„Али, носим је и ја”, осмехну се Кумар. „Погледај мало боље.”
„Ох… видим. Веома згодно.”
„Али је и гњаважа”, узврати Брант, „осим ако практично не живиш у води као Кумар. Покушао сам једном са контактним сочивима, али сам установио да ми сметају очима. И тако, држим се старе, добре маске — са њом има знатно мање проблема. Спреман?”
„Спреман, вођо.”
Они се истовремено преврнуше са две стране барке; учинили су то тако складно да се пловило готово није ни заљуљало. Кроз дебелу стаклену плочу постављену у кобилици Лорен стаде да их посматра како без напора пониру према спруду. Знао је да се спруд налази на дубини већој од двадесет метара, али је изгледао знатно ближи.
Алатке и жице већ су биле спуштене тамо и два рониоца брзо се дадоше на посао, почевши да оправљају покидану мрежу. Повремено би размењивали шифроване једносложне речи, али су највећи део времена радили у потпуној тишини. Свако је знао свој посао — и свог партнера — тако да није ни било потребе за говором.
Време је Лорену пролазило веома брзо; имао је утисак да гледа у један нови свет, што је уистину и био случај. Иако је имао прилике да види небројене видео-снимке начињене у земаљским океанима, готово свеколики живот који се сада кретао под њим био му је потпуно непознат. Било је ту ковитлајућих дискова и пулсирајућих желеа, усталасаних ћилимова и вадичепастих завојница — али сасвим мало створења која би се, чак и уз неограничено пуштање машти на вољу, могла назвати правим рибама. Само је једном, на самој граници видљивости, у магновењу спазио брзи торпедо за који је био готово сигуран да га је препознао. Ако се није преварио, и он је био изгнаник са Земље.
Већ је мислио да су га Брант и Кумар потпуно заборавили када га трже порука преко подводног интеркома.
„Израњамо. Бићемо с тобом за двадесет минута. Је ли све у реду?”
„Јесте”, узврати Лорен. „Која је била оно земаљска риба коју сам малочас угледао?”
„Ја је нисам приметио.”
„Ујка је у праву, Бранте — пре пет минута прољла је поред нас мутантна пастрмка од добрих двадесет килограма. Уплаљио ју је лук твог апарата за заваривање.”
Сада су се отиснули са морског дна и лагано се успињали уз фини ланац којим је било везано сидро. На око пет метара испод поврљине лагано се зауставиље.
„Ово је најдосаднији део сваког роњења”, рече Брант. „Морамо овде да останемо петнаест минута. Канал два, молим — хвала — али не толико гласно…”
Музичку пратњу за декомпресију по свој прилици је одабрао Кумар; њен жестоки ритам, међутим, тешко да је био примерен спокојном подводном призору. Лорену је било мило што и он није сада доле и са задовољством је искључио музички уређај чим су два рониоца наставила пут ка површини.
„Баш добар јутарњи посао”, примети Брант када се попео на барку.”Волтажа и струја нормални. Сада можемо кући.”
Иако је Лорен био неискусан у тим стварима, његова помоћ двојици ронилаца у скидању опреме ипак је била добродошла. Њих двојица били су уморни и било им је хладно, али су се брзо окрепили после неколико шоља топлог, слатког напитка који су Ласанци називали „чајем”, иако је мало наликовао на било које земаљско пиће истог имена.
Кумар укључи мотор и стаде да управља барком, а Брант поче да пребира по мноштву опреме на дну пловила, где коначно пронађе једну малу, светло обојену кутију.
„Не, хвала”, рече Лорен када му Брант пружи једну благу наркотичну таблету. „Не бих волео да стекнем неку локалну навику од које бих се касније тешко одвикао.”
Пожалио је због ове опаске истог часа када ју је изговорио; иза ње мора да је стајао неки перверзни импулс из подсвести — или можда неко осећање кривице. Али Брант очигледно није разабрао никакво дубље значење; удобно се завалио, ставивши шаке испод главе, згледавши се у небо на коме није било ниједног облачка.
„Магелан се може разабрати и по дану”, проговори Лорен, жељан да промени тему разговора. „Само треба знати где га потражити. Но, ја то никада нисам учинио.”
„Мириса јесте — више пута”, умеша се Кумар. „Показала је и мени како. Само треба позвати Астромрежу да би се добило време преласка, а затим изићи напоље и лећи на леђа. Личи на сјајну звезду, право горе, и као да се уопште не покреће. Али ако макар и на секунду скренеш поглед, већ си га изгубио.”
Неочекивано, Кумар смањи гас, стаде да споро плови још неколико минута, а затим потпуно заустави барку. Лорен се осврну да види где се налазе и са изненађењм установи да су од Тарне удаљени још најмање километар. Поред њих у води њихала се друга плутача, означена великим словом П и црвеном заставицом.
„Зашто смо се зауставили?” упита Лорен.
Кумар се закикота и стаде да празни мало ведро преко ивице барке. Срећом, контејнер је до сада био заптивен; садржај је необично подсећао на крв, али је грозно заударао. Лорен се одмаче што је даље могао у скученом простору пловила.
„Само призивамо једног старог пријатеља”, објасни Брант веома тихо. „Седи мирно — и не прави никакву буку. Веома је нервозна.”
Она? помисли Лорен. Љта се то збива?
Уопљте се ниљта није догодило током наредних пет минута; Лорен једва да би поверовао да је Кумар у стању да толико мирује. А онда примети како се једна тамна, завојита трака појављује на неколико метара од барке, тик испод поврљине воде. Стао је да је прати погледом и убрзо схвати да образује прстен, потпуно их опасављи.
Готово у истом тренутку уочи да је Брант и Кумар уопште не посматрају, већ да гледају њега. Тако, значи, покушавају да ме изненаде; па добро, да видимо…
Но, ипак, Лорен је морао да употреби сву снагу воље како би пригушио крик чистог ужаса када је оно што је личило на зид блиставог — не, трулог — ружичастог меса стало да израња из мора. Уздигло се, док је са њега све капало, приближно до половине човекове висине и образовало непробојну препреку око њих. А као завршни ужас, горња површина створења била је готово потпуно прекривена склупчаним змијама јаркоцрвених и плавих боја.
Једна огромна уста оивичена пипцима подигоше се из дубине — и као да се устремише да их прогутају…
Па ипак, било је сасвим очигледно да се не налазе ни у каквој опасности; могао је то разабрати по лицима својих сапутника, која су била сасвим ведра.
„Шта је ово, за име Бога — овај, Кракана?” прошапта он, покушавајући да заузда глас.
„Ниси лоше реаговао”, рече Брант са призвуком дивљења у гласу. „Други се сместа баце на дно барке. То је Поли — наш полип. Лепа Поли. Колонијски бескичмењак — са милијардама специјализованих ћелија које све сарађују. Имали сте веома сличне животиње на Земљи, премда сумњам да су достизале ове размере.”
„Сасвим сигурно нису”, одврати Лорен жустро. „А ако ми је допуштено да питам — како ћемо се извући одавде?”
Брант климну Кумару, који укључи мотор и даде пуни гас. Изненађујућом брзином за нешто тако велико, живи зид око њих урони натраг у море, не оставивши за собом ништа осим уљастог мрешкања на површини.
„Вибрације су је уплашиле”, објасни Брант. „Погледај кроз осматрачки прозор — сада можеш да видиш целу неман.”
Испод њих нешто налик на стабло дрвета дебело десет метара повлачило се ка морском дну. Лорен сада разабра да су „змије” које је видео склупчане на површини заправо нежни пипци; обревши се поново у свом нормалном амбијенту, они су се поново бестежински њихали, пребирајући по води у потрази за нечим — или неким — што би могли да прождеру.
„Какво чудовиште!” продахта он, опустивши се први пут после више минута. Преплавило га је топло осећање поноса — чак раздраганости. Знао је да је прошао још један тест; задобио је Брантово и Кумарово уважавање и то је прихватио са захвалношћу.
„Зар та ствар није — опасна?” упита он.
„Разуме се да јесте; зато и држимо овде плутачу као знак опасности.”
„Искрено говорећи, дошао бих у искушење да је убијем.”
„Зашто?” упита Брант, искрено шокиран. „Какво зло чини?”
„Па, створење те величине сигурно лови огроман број риба.”
„Да, али само ласанских — не и оних које ми можемо да једемо. А има и једна занимљива ствар у вези са њом. Дуго смо се питали како успева да убеди рибе — чак и ове глупе, локалне — да јој упливају у чељуст. Коначно смо установили да лучи неки хемијски мамац и то нас је навело на помисао о електричним замкама. А то ме је баш подсетило…”
Брант се маши свог комуникатора.
„Тарна Три зове Тарну Аутоматско бележење — Брант овде. Средили смо мрежу. Све функционише нормално. Нема потребе за потврдом пријема. Крај поруке.”
Али, на свеопште изненађење, један познати глас истог часа узврати:
„Хало, Бранте, др Лоренсоне. Мило ми је што то чујем. А имам и неке занимљиве новости за вас. Хоћеш ли да их чујеш?”
„Разуме се, градоначелнице”, узврати Брант; њих двојица изменише шеретски поглед. „Само напред.”
„Централна архива ископала је нешто изненађујуће. Све се ово десило раније. Пре две стотине педесет година. Пре две стотине педесет година покушали су да подигну један спруд крај Северног Острва путем електроталожења; посреди је техника која се показала успешном на Земљи. Али, после неколико недеља подводни каблови су били прекинути — а неки и украдени. Ствар никада није настављена због потпуног краха експеримента. У сваком случају, у води нема довољно минерала да би се пројекат могао спровести у дело. Што се твојих невоља тиче, не можеш да оптужиш конзервационисте. Није их уопште било у близини последњих дана.”
На Брантовом лицу појавио се тако невероватан израз збуњености, да то нагна Лорена да прсне у смех.
„А ти си покушао да изненадиш мене!” узвикну он. „У сваком случају, доказао си да у мору има ствари о којима нисам ни слутио. Но, сада се испоставило да постоје и такве на које чак ни ти ниси помишљао.”