Чланство Таласанске академије наука било је строго ограничено на лепи округли бинарни број 100000000 — или, за оне који више воле да рачунају на прсте, на 256. Официр за науку на Магелану потпуно је уважавала такву ексклузивност; она је јемчила одржање одређених стандарда. А и Академија је своје одговорности схватала веома озбиљно; председник јој је признао да у овом тренутку они имају само 241 члана, будући да се показало немогућим да се празна места попуне квалификованим особљем.
Од тих 241 у аудиторијуму Академије било је физички присутно чак 105, док су 116 збивања пратили преко својих комуникатора. Био је то рекордно велики скуп и др Ен Верли осећала се изузетно поласканом — иако ју је помало нагризала радозналост о томе шта је било са преосталих двадесет чланова Академије.
Такође се осетила помало нелагодно када је била представљена као један од водећих астронома Земље — премда је то, авај, у време поласка Магелана било сасвим тачно. Време и Случај пружили су бившем директору бивше Лунарне опсерваторије „Шкловски” ову јединствену прилику да преживи. Она је савршено добро знала да је у најбољем случају компетентна ако је судити према мерилима таквих дивова као што су Акерли, Чандрасекар или Хершел — а да се и не помињу Галилеј, Коперник или Птоломеј.
„Ево је”, поче она. „Сигурна сам да сте сви имали прилике да видите ову карту Сегана Два — најбољу могућу реконструкцију добијену проласцима поред планете и радиохолограмима. Појединости су, разуме се, недовољно јасне — најмање износе десет километара — али и то је довољно да добијемо основне чињенице.
У пречнику има петнаест хиљада километара, што је нешто мало више него код Земље. Густа атмосфера састоји се готово потпуно од азота. Нема нимало кисеоника — на сву срећу.”
То „на сву срећу” увек би привукло пажњу; од тога би слушаоци мало поскочили на својим местима.
„Потпуно разумем вашу изненађеност; већина људских бића гаји предрасуде у корист дисања. Али током деценија пре Егзодуса догодиле су се многе ствари које су промениле наше назоре о свемиру.
Непостојање живих створења — како бивших тако и будућих — у Сунчевом систему и неуспех свих СЕТИ програма упркос напорима дугим шеснаест столећа уверили су дословце свакога да живот мора бити веома редак другде у васељени, те стога и изузетно драгоцен.
Происходило је стога да су сви облици живота вредни пажње и да заслужују уважавање. Било је чак мишљења да не треба уништавати ни вирулентне патогене и векторе болести, већ их ваља сачувати под строгим надзором „Почаст Животу” постала је веома популарна изрека током Последњих Дана — и само су је ретки примењивали једино на људски живот.
Пошто је једном прихваћено начело биолошког немешања, следиле су одређене практичне последице. Одавно је била постигнута сагласност о томе да не треба покушавати насељавање на планетама са интелигентним облицима живота; људска раса имала је у том погледу веома рђаву прошлост на матичном свету. На срећу — или на несрећу! — до ове ситуације никада није дошло.
Али отишло се и корак даље. Претпоставимо да нађемо планету на којој се управо зачео животињски живот. Треба ли да останемо по страни и да пустимо да еволуција иде својим током због извесних изгледа да би се мегагодинама касније могла појавити интелигенција?
Закорачимо ли још даље — замислимо да постоји једино биљни живот. Само једноћелијски микроби.
Може вам изгледати изненађујуће да се људи, у часу када само постојање наше расе виси о концу, упуштају у расправу о тако апстрактним моралним и филозофским питањима. Али Смрт усредсређује ум на ствари које су уистину важне: зашто смо овде и шта нам ваља чинити?
Идеја о „Метазакону” — сигурна сам да сте сви за то чули — постала је веома популарна. Да ли је могуће васпоставити законске и моралне кодексе који би се могли применити на сва интелигентна створења, а не само на двоножне сисаре који дишу ваздух и који су закратко преовлађивали на планети Земљи?
Игром случаја, један од главних учесника у тој расправи био је др Калдор. То га је учинило прилично непопуларним код оних који су сматрали да, будући да хомо сапиенс представља једину познату интелигентну врсту, његов опстанак има првенство у односу на све остало. Неко је тим поводом сковао ефектан слоган „Ако треба изабрати између Човека и Слузаве Плесни, ја гласам за Човека!”
Срећом, никада није дошло до директног сучељавања — бар колико нам је познато. Могу протећи столећа пре но што добијемо извештаје од свих сејачких бродова који су се отиснули у свемир. А ако од неких не стигне ни гласа — онда није искључено да је слузава плесан однела победу…
Године 3505, током последњег заседања Светског парламента, установљене су извесне смернице — знаменита Женевска упутства — за будуће колонизовање планета. Многи су сматрали да су оне сувише идеалистичке, а свакако није постојао начин на који би се надзирало њихово спровођење у дело. Али ове смернице представљале су израз намера — завршни гест добре воље према васељени која можда никада неће доћи у прилику да буде захвална на томе.
Само једна од смерница ових упутстава односи се на нас овде — али она је била најзнаменитија и око ње се подигла силна расправа, будући да је искључивала нека од најизгледнијих одредишта.
Присуство више од неколико постотака кисеоника у атмосфери неке планете представља коначан доказ да на њој постоји живот. Овај елеменат сувише је реактиван да би се налазио у слободном стању, осим ако га непрекидно не производе биљке — или некакав њихов еквивалент. Разуме се, кисеоник не мора нужно да претпоставља животињски живот, али он свакако припрема терен за њега. Иако животињски живот само ретко води до интелигенције, није установљен ниједан други, алтернативни пут.
И тако, према начелима Метазакона, планете са кисеоником нису долазиле у обзир. Искрено говорећи, симњам да би овако драстична одлука била донета да нам квантни погон није пружио практично неограничене домете — и моћи.
Допустите ми сада да вам изложим наш план делања пошто будемо стигли до Сегана Два. Као што можете видети на карти, преко педесет процената површине прекривено је ледом, чија је просечна дубина процењена на три километра. Ту се налази сав кисеоник који ће нам икада бити потребан!
Када буде ушао на завршну орбиту, Магелан ће употребити квантни погон у сасвим ограниченом дејству, као својеврсну лет-лампу. Њиме ће отопити лед и истовремено разложити пару на кисеоник и водоник. Водоник ће убрзо отећи у свемир; ово отицање може се подстаћи нарочито подешеним ласерима, наравно, ако се то покаже неопходним.
Кроз само двадесет година у атмосфери Сегана Два биће десет одсто 02, премда ће и даље обиловати нитрооксидима и другим отровима тако да неће погодовати за дисање. У то време почећемо да засипамо планету нарочито развијеним бактеријама, па чак и биљкама, како бисмо убрзали овај процес. Али на планети ће и даље бити превише хладно; чак и уз топлоту коју ћемо упумпавати на њу, температура ће свуда бити испод тачке мржњења осим током неколико часова око поднева у близини полутара.
И управо ћемо ту употребити квантни погон, вероватно последњи пут. Магелан, који је читав свој век провео у свемиру, коначно ће се спустити на површину планете.
А онда, по петнаест минута свакога дана у одговарајуће време, погон ће бити укључиван на највећу снагу коју склоп брода и тле на коме почива могу да издрже. Не можемо знати колико ће ова операција потрајати све док не направимо прве тестове; можда ће бити потребно да поново покренемо брод и преместимо га негде другде, ако се првобитни положај покаже геолошки нестабилан.
Према првим проценама погон ће овако морати да дејствује тридесетак година, како би довољно успорио планету да се она помери ближе сунцу и стекне умерену климу. А потом ћемо користити погон још двадесет пет година, како би се постигла кружна орбита. Али током највећег дела тог времена на Сегану Два моћи ће прилично пристојно да се живи, премда ће зиме бити веома оштре све док се не постигне завршна орбита.
И тако ћемо на крају добити једну девичанску планету, већу од Земље, са око четрдесет постотака океана и средњом температуром од двадесет пет степени. Садржај кисеоника у атмосфери биће за једну четвртину мањи него на Земљи — али ће се повећавати. И тада ће куцнути час да се пробуди девет стотина хиљада спавача који су још у хибернацији и да им се представи нови свет.
То је сценарио који ће остати на снази осим ако нас неки неочекивани развој догађаја — или неко откриће — не нагна да одступимо од њега. А ако би дошло до најгорег…”
Др Верли застаде, а онда се смркнуто осмехну.
„Не — ма шта се догодило, више нас нећете видети! Ако се Сеган Два покаже недоступан, постоји још једно одредиште удаљено даљних тридесет светлосних година. Оно се може показати још погоднијим.
Можда ћемо, на крају, колонизовати оба та света. Али о томе ће будућност одлучити.”
Било је потребно извесно време да расправа узме маха; већина академика изгледала је пометена, премда им је пљесак био сасвим искрен. Председник, кога је искуство научило да увек има унапред припремљено неколико питања, први узе реч.
„Нешто безначајно, др Верли — али по коме или по чему је Сеган Два добио име?”
„По једном писцу научних сањарија са почетка трећег миленијума.”
Ово је пробило лед, баш као што је председник и предвидео.
„Поменули сте, докторе, да Сеган Два има најмање један сателит. Шта ће се догодити са њим када будете променили орбиту планете?”
„Ништа, осим веома малих поремећаја орбите. Он ће се кретати заједно са матицом.”
„Да је Упутство из… која оно беше, 3500…”
„Године 3505.”
„…оправоснажено раније, да ли бисмо ми били сада овде? Хоћу да кажем, Таласа не би долазила у обзир!”
„Веома добро питање и ми смо о њему често расправљали. Сејачка мисија из 2751 — ваш матични брод на Јужном Острву — свакако би била против Упутства. Срећом, проблем се није јавио. Будући да овде немате копнене животиње, начело немешања није нарушено.”
„То је веома подложно сумњи”, упаде једна од најмлађих чланица Академије — на очигледну забаву многих њених старијих колега. „Ако кисеоник значи живот, како можете бити сигурни да не важи и обрнута тврдња. Може се замислити сва сила створења — чак и таква која би била интелигентна — на планетама без кисеоника, па чак и без атмосфере. Ако су наши еволуциони наследници интелигентне машине, како то сматрају многи филозофи, њима би се више допадала атмосфера у којој не би рђали. Имате ли неку представу о томе колико је стар Сеган Два? Можда је он већ прошао кроз кисеоничко-биолошку еру; можда вас тамо чека нека машинска цивилизација.”
Неколико дисидената у публици гласно загунђа, а неко промрмља презривим тоном „Научна фантастика!”. Др Верли сачека да ова реакција прође, а онда кратко одговори: „Нисмо о томе много расправљали. Јер, ако и наиђемо на машинску цивилизацију, начело немешања тешко да ће бити од неке важности. Мене би у том случају знатно више забрињавало шта ће они учинити нама него ми њима!”
Један веома стари човек — најстарија особа коју је др Верли видела на Таласи — лагано се подиже у стражњем делу сале. Председник брзо написа нешто на једној цедуљи и пружи је др Верли. „Професор Дерек Винслејд — 115 — У.С.Т. науке — историчар.” Др Верли је неколико секунди збуњено гледала у скраћеницу У.С. а онда јој изненада сину да то означава „Уважени Старац”.
А и сасвим је типично, помисли она, да доајен ласанске науке буде историчар. Током свих њихових седам стотина година историје Три Острва су дала свега неколико оригиналних мислилаца.
Ова околност није, међутим, заслуживала критику. Ласанци су били принуђени да крену у изградњу инфраструктуре цивилизације од нуле; било је мало прилика или подстицаја за ма какво истраживање које не би имало непосредну практичну примену. А постојао је и један озбиљнији и тананији проблем: популација. У било ком тренутку и у било којој научној дисциплини на Таласи никада није било довољно прегалаца да се достигне „критична маса” — минимални број реактивних умова потребних да се са фундаменталним истраживањима крене у неко ново поље знања.
Само су у математици — баш као и у музици — постојали ретки изузеци од овог правила. Усамљени генији — један Раманујан или један Моцарт — могли су нићи ниоткуда и самотно пловити необичним морима мисли. Знаменити пример у овом смислу из ласанске науке био је Франсис Золтан (214–242); његово име је још штовано пет стотина година касније, али др Верли је имала извесне резерве чак и према његовом неоспорном умећу. Нико, како је њој изгледало, није уистину разумео његова открића на пољу хипертрансфинитних бројева; а још мање су та открића послужила као темељ за нова здања — што је представљало право мерило за све истинске револуционарне продоре. Још и сада, његова знаменита „Последња хипотеза” опирала се како потврђивању тако и порицању.
Подозревала је — премда је била довољно тактична да то не помене својим ласанским пријатељима — да је Золтанова трагична прерана смрт условила прекомерне размере његовог угледа, оптеретивши спомен на њега чежњивим надама о томе шта је све могло бити. Околност да је нестао приликом пливања покрај Северног Отрва надахнула је мноштво романтичних митова и теорија — разочараност у љубав, љубоморни такмаци, неспособност да пронађе критичне доказе, ужас пред самим хиперфинитима — али ништа од свега тога није имало никакво чињенично покриће. Но, све те претпоставке употпуњавале су популарну представу о највећем генију Таласе који је нестао у пуном напону интелектуалне снаге.
Шта је то стари професор говорио? Ох, увек постоји неко ко, током постављања питања, потегне неку потпуно небитну ствар или искористи прилику да изложи неку своју омиљену теорију. Дуготрајно искуство са сличним стварима учинило је др. Верли веома вештом у опхођењу са таквим интерполаторима и она је често успевала да измами смех на њихов рачун. Али према У.С. морала је да буде учтива, будући да се он налазио на властитој територији и био окружен колегама које су га поштовале.
„Професоре, овај, Виндсдејл” — „Винслејд”, прошапта председник журно, али она закључи да би свака исправка сада само погоршала ствари — „питање које сте поставили веома је добро, али би, заправо, требало да спада у оквире једне друге теме. О томе би се могао приредити чак низ излагања; но, чак и тако, једва да бисмо га поштено начели.
Али, ипак, задржимо се мало на вашој првој опасци. Та критика била нам је упућена већ више пута — али она напросто не стоји. Нипошто нисмо покушали да сачувамо „тајну”, како сте то ви казали, о квантном погону. Целокупна теорија смештена је у бродским архивама и укључена је у материјал који вам је пренесен.
Рекавши ово, никако не желим да будим лажне наде. Искрено говорећи, нема никога међу активним члановима посаде брода ко стварно разуме погон. Ми знамо како да га користимо — и то је све.
Постоје три научника у хибернацији који су стручњаци за погон. Ако би било потребно да их пробудимо пре но што стигнемо до Сегана Два, нашли бисмо се у озбиљној неприлици.
Људи су дословце губили памет покушавајући да замисле геометродинамичко устројство суперпростора и да разаберу зашто је васељена првобитно имала једанаест димензија, а не неки лепи број као што је десет или дванаест. Када сам пошла на курс из Основа погонистике инструктор ми је рекао: „Да си у стању да схватиш квантни погон уопште не би била овде — већ горе на Лагранжу Један, у Институту за више науке”. Дао ми је, при том, и једно корисно поређење које ми је помагало да поново заспим пошто би ме обузеле ноћне море изазване настојањима да схватим што тачно значи десет на минус тридесет три центиметра.
„Посада Магелана треба да зна једино шта погон ради”, рекао ми је инструктор. „Чланови посаде су као инжењери који раде у електродистрибуцији. Све док знају како да искључе струју, уопште не морају да буду упућени у то како се она ствара. Струја може настајати из нечег једноставног, као што је динамо на нафту, соларна плоча или турбина на воду. Сигурно је да би лако разумели начела на којима се све то темељи — али им то није неопходно да би свој посао ваљано обављали. Електрицитет, међутим, може потицати и из нечег сложенијег, као што је фисиони реактор, термонуклеарни фузор, муонски катализатор, Пенроузово чвориште или Хокинг-Шварцшилдово језгро — разумете на шта мислим? Негде у том низу они би нужно морали дићи руке од било каквог разумевања; али то их нимало не би омело да буду савршено добри инжењери, кадри да укључују и искључују електричну мрежу где год и кад год је то потребно.”
На исти начин, ми смо кадри да Магелана превеземо од Земље до Таласе — не знајући, заправо, шта тачно чинимо. Али једнога дана, можда кроз много столећа, поново ћемо бити у стању да станемо раме уз раме са генијима који су изумели квантни погон.
Ко зна? Можда ће то најпре вама успети. Можда се на Таласи роди неки нови Франсис Золтан. А можда ћете ви доћи да посетите нас.”
Она није стварно у то веровала. Али био је то леп начин да оконча излагање и да измами жесток пљесак.