„Можемо то учинити без потешкоћа, разуме се”, рече капетан Беј замишљено. „Планирање је у основи завршено — како изгледа, проблем вибрирања код компресора је решен — а припрема терена обављена је пре рока. Нема никакве сумње да на то можемо одвојити људство и опрему — али да ли је посреди уистину добра замисао?” Он пређе погледом преко петорице виших официра окупљених око овалног стола у сали за конференције особља у Тера Нови; као на неки миг, сви се они окренуше према др Калдору, који само уздахну и немоћно рашири руке.
„Проблем, дакле, није само техничке природе. Саопштите ми све што треба да знам.”
„Ево како стоје ствари”, узе реч заменик капетана Малина. Расвета се пригуши и на плохи стола појавише се три острва, лебдећи на делић центиметра поврх ње попут неког предивног модела израђеног са мноштвом појединости. Али ово није био модел, јер када би се размере довољно повећале, могли би се видети Ласанци како иду за својим пословима.
„Мислим да Ласанци и даље зазиру од планине Кракан, премда је то у бити веома доброћудан вулкан који никада никога није убио! А он је и од кључне важности за међуострвски комуникациони систем. Врх се налази на висини од шест километара изнад нивоа мора — то је највиша тачка на планети, разуме се. Посреди је, дакле, идеално место за антенски парк; све међумесне везе иду преко њега, одакле се упућују ка два друга острва.”
„Одувек ми је изгледало помало чудновато”, примети Калдор благим гласом, „да ни после две хиљаде година још нисмо успели да пронађемо ништа боље од радио-таласа.”
„Догодило се тако да је васељена обдарена само једним електромагнетским спектром, др Калдоре, тако да нам нема друге до да га што боље искористимо. А Ласанци имају среће; будући да су чак и крајње тачке Северног и Јужног Острва удаљене само три стотине километара, планина Кракан их лако покрива. То их потпуно лишава потребе за комуникационим сателитима.
Једини проблем јесте приступачност — као и временске прилике. Према једном локалном вицу, на целој планети до промена времена долази једино на Кракану. Сваких неколико година неко мора да се попне на ту планину, да оправи неколико антена, замени нешто соларних ћелија и батерија — и разгрне поприлично снега. Никакав озбиљан проблем, али силан физички рад.”
„А то”, умеша се главна бродска лекарка Њутн, „Ласанци избегавају кад год је могуће. Додуше, не кривим их што енергију чувају за знатно важније ствари — као што су забаве и спортови.”
Могла је да дода „и вођење љубави”, али то је већ била осетљива тема код многих њених колега, тако да опаска можда не би била лепо дочекана.
„Зашто морају да се пењу на планину? Зашто напросто не одлете до врха? Па, имају летелице које окомито узлећу.”
„Да, али ваздух је горе разређен — а и оно мало што га има ретко је када мирно. После неколико озбиљних инцидената Ласанци су одлучили да ствари обављају на тежи начин.”
„Схватам”, рече Калдор замишљено. „Посреди је стари проблем неуплитања. Да ли бисмо тиме ослабили њихово самопоуздање? Само у безначајној мери, рекао бих. А ако не удовољимо једном тако скромном захтеву, могли бисмо изгубити стечене симпатије. Што не би било неумесно, узме ли се у обзир помоћ коју добијамо око ледаре.”
„И ја баш тако мислим. Има ли примедби? Врло добро. Господине Лоренсон, молим вас, побрините се за целу ствар. Употребите било који свемироплан, под условом да није потребан за операцију „Пахуљица”.”
Мозес Калдор одувек је волео планине; оне су га нагониле да се осећа ближим Богу чије је непостојање он и даље понекад држао за неправедно.
Са ивице великог гротла могао је да баци поглед доле у море лаве, која већ давно беше очврснула, мада су се из десетак пукотина у њој и даље подизали праменови дима. С друге стране кратера, далеко према западу, јасно су се могла разабрати оба велика острва која су попут тамних облака почивала на обзорју.
Силна студен и потреба да се о сваком даху води рачуна чинили су посебним сваки тренутак. Пре много времена наишао је на један израз у некој старој путописној или пустоловној књизи: „Ваздух попут вина”. Тада је пожелео да запита писца колико је он тог вина удахнуо у последње време; сада, међутим, фраза више није звучала тако ретко.
„Све је истоварено, Мозесе. Спремни смо за повратак.”
„Хвала, Лорене. Допало би ми се да те сачекам овде док не дођеш по остале вечерас, али можда је опасно задржати се толико дуго на овој висини.”
„Инжењери су, разуме се, понели боце са кисеоником.”
„Нисам само то имао на уму. Мој имењак се својевремено увалио у грдне неприлике на једној другој планини.”
„Извини — не разумем.”
„Није важно; било је то ионако веома, веома давно.”
Док се свемироплан подизао са руба кратера чланови радне групе весело им домахнуше. Пошто су сада све алатке и сва опрема били истоварени, посветили су се једном послу који је нужно претходио сваком ласанском пројекту. Почело је припремање чаја.
Док се полако дизао пут неба Лорен је помно водио рачуна о томе да избегне сложену масу антена, којих је било у практично свим замисливим облицима. Све су биле управљена према два острва која су се магловито разабирала на западу; уколико би прекинуо њихове многоструке снопове, небројени гигабити информација били би неповратно изгубљени и Ласанци би зажалили што су га уопште замолили да им помогне.
„Не идеш ка Тарни?”
„Само тренутак. Желим најпре да мало осмотрим планину. Ах — ево је!”
„Шта? Ох, схватам, Кракан!”
Позајмљени узвик био је двоструко прикладан. Испод њих тле је било расцепљено у дубок усек, широк око стотину метара. А на дну те клисуре лежао је сам Пакао.
Огњеви из срца тог младог света још су пламтели овде, тик испод површине. Сјајна река жутог, прошарана ту и тамо гримизним, тромо се кретала ка мору. Како могу бити сигурни, запита се Калдор, да се вулкан одиста угасио, а не само закратко примирио?
Али река лаве није била њихов циљ. Нешто даље од ње лежао је један мали кратер, пречника око један километар, на чијој су ивици почивали остаци једног срушеног торња. Приближивши се, могли су да разаберу да је некада било три таква торња на правилним размацима око гротла, али од друга два остали су само темељи.
Дно кратера било је прекривено масом преплетених каблова и металних плоча, очигледно остацима великог радиорефлектора који је ту својевремено висио. У његовом средишту налазили су се остаци пријемно-емисионе опреме, делимично потонули у мало језеро настало у честим олујним кишама које су засипале планину.
Кружили су у тишини око остатака последње везе са Земљом, не желећи да један другога ометају у размишљању. Коначно, огласи се Лорен.
„У јадном је стању — али не би било тешко оправити је. Сеган Два налази се само двадесет степени северно — ближе полутару него што је била Земља. Тамо би било још лакше управити сноп офесетном антеном.”
„Изврсна идеја. Када завршимо са изградњом нашег штитника, могли бисмо им помоћи у томе. Неће им, додуше, бити потребна нека нарочита помоћ, будући да нема разлога за журбу. Уосталом, протећи ће скоро четири столећа пре но што поново буду чули глас од нас — чак и ако почнемо да им емитујемо истог часа кад стигнемо.”
Лорен заврши са снимањем призора и поче да слеће низ обронак планине пре но што ће се запутити ка Јужном Острву. Једва да се био спустио хиљаду метара, када Калдор упита збуњеним гласом:
„Какав је оно дим тамо ка североистоку? Као да је неки сигнал.”
На пола пута до обзорја један танак, бео стуб дима дизао се спрам ведре плавети таласанског неба. Тамо га сасвим сигурно није било пре неколико минута.
„Хајде да погледамо. Можда је нека барка у невољи.”
„Знаш ли на шта ме је ово подсетило?” упита Калдор.
Лорен узврати слегањем раменима.
„На кита који избацује млаз воде. Када изроне да би удахнули, велики цетацеани обично шикну увис стуб водене паре. Веома је налик овоме.”
„Постоје две слабе тачке у твојој занимљивој теорији”, прогунђа Лорен.”Овај стуб је сада висок најмање један километар. Био би то поприличан кит!”
„Слажем се. Осим тога, млазеви китова трају само неколико секунди — док је ово непрекидно. А шта је са другом примедбом?”
„Ако је судити по карти, уопште се не налази на отвореној води. Толико што се тиче претпоставке о барки.”
„Али, то је смешно… Таласа је потпуно прекривена океаном… ох, схватам. Велика Источна Прерија. Да, тамо јој је ивица. Готово би се помислило да је то доле копно.”
У сусрет им је брзо хитао плутајући континент морске вегетације који је прекривао највећи део таласанског океана и производио дословце целокупан кисеоник у атмосфери планете. Била је то једна непрекидна плоха јарког — готово вирулентног зеленила, која је изгледала довољно чврста за ходање по њој. На њену праву природу указивало је једино потпуно одсуство брда или било какве друге промене основног нивоа.
Али на једном подручју, промера око један километар, плутајућа прерија није била ни равна ни непрекидна. Нешто је кључало испод површине, избацујући велике облаке паре прошаране повременим масама преплетеног корова.
„Требало је да се сетим”, узвикну Калдор. „Краканово дете.”
„Разуме се”, узврати Лорен. „Ово је први пут да је активан од нашег доласка. Тако, значи, настају друга острва.”
„Да, стуб вулканског дима постојано се креће ка истоку. Можда ће кроз коју хиљаду година Ласанци имати читав архипелаг.”
Кружили су још неколико минута, а онда се запутише натраг ка Источном острву. За многе посматраче подморски вулкан који се упире да би се родио представљао би призор који испуњава страхопоштовањем.
Али не и за људе који су били очевици разарања целог једног сунчевог система.