Мозес Калдор волео је да буде сам, онолико колико је себи то могао да допусти, у катедралском спокоју места Првог Спуштања. Ту се поново осећао као млади студент, окружен свеколиком уметношћу и знањем човечанства. Ово искуство испуњавало га је истовремено и раздраганошћу и потиштеношћу; под прстима му је почивала читава једна васељена, али онај њен делић који је морао да истражује током целог свог живота био је тако занемарљив да га је због тога понекад готово обузимао очај. Наликовао је себи на каквог гладног човека доведеног на банкет чији су се препуни столови пружали у недоглед: гозба је била тако огромна да је потпуно гасила апетит.
Па ипак, цела та ризница мудрости и културе представљала је само мајушан део укупног наслеђа човечанства. Велики део онога што је Мозес Калдор знао и волео ту је недостајало — не случајно, био је свестан тога, већ хотимичним избором.
Пре хиљаду година генијални људи добре воље латили су се посла да поново напишу историју и у ту сврху прочешљали су библиотеке Земље, одлучујући о томе шта треба да буде спасено а шта препуштено пламену. Критеријум избора био је једноставан, премда га је често било веома тешко применити. Неко књижевно дело, неки докуменат о прошлости био би унет у меморије сејачких бродова само ако би доприносио опстанку и друштвеној постојаности нових светова.
Задатак је, разуме се, био и немогућ и пун емоционалних стресова. Са сузама у очима одбори за избор избацили су Веду, Библију, Трипитаку, Коран, као и ону огромну литературу која се на њима темељила. Упркос свеколикој раскоши, лепоти и мудрости коју су ова дела садржавала, није се смело допустити да она окуже девичанске планете древним отровима религијске мржње, веровања у натприродно и побожног мрмљања, чиме су се небројене милијарде мушкараца и жена својевремено тешиле, не хајући уопште што при том сакате властити ум.
У великој чистки нестала су дословце и сва дела изврсних романописаца, песника и драмописаца, која би у сваком случају остала неразумљива без свог филозофског и културног залеђа. Хомер, Шекспир, Милтон, Толстој, Мелвил, Пруст — последњи велики списатељи пре но што је електронска револуција потиснула штампану страну — све што је од њих остало било је неколико стотина хиљада брижљиво одабраних страна. Било је искључено све што се односило на рат, злочин, насиље и разорне страсти. Ако новосаздани — и, бар се тако надало, побољшани — наследници хомо сапиенса буду ово поново открили, они би, несумњиво, реаговали тако што би створили властиту књижевност. Није било потребе давати им преране подстицаје.
Боље су прошле музика — са изузетком опере — и визуелне уметности. Но, сам обим овог материјала био је тако огроман да је одбир напросто био нужан, премда је понекад испадао произвољан. Будућа поколења на мноштву светова биће у недоумици око Моцартових првих тридесет осам симфонија, о Бетовеновој седмој и четвртој, као и о празнини између друге и седме Сибелијусове.
Мозес Калдор био је дубоко свестан своје одговорности, али и неподобности — било чије неподобности, заправо, ма колико дотични човек био надарен — за хватање укоштац са задатком који је стајао пред њим. Горе на Магелану, безбедно ускладиштено у џиновским банкама меморије, налазило се много онога што житељи Таласе никада нису упознали, а свакако и пуно тога што би без оклевања прихватили и препустили се уживању у томе чак ако га не би потпуно разумели. Изврсна нова верзија Одисеје из двадесет петог столећа, ратна класика која је оживљавала муке и патње после пола миленијума мира, велике Шекспирове трагедије у Фајнеберговом чудесном лингва-преводу, Ли Чаов Рат и мир — били би потребни сати и дани само да се наведу све могућности.
Понекад, док је седео у библиотеци комплекса Првог Спуштања, Калдор је долазио у искушење да узме на себе улогу Бога са овим прилично срећним и нипошто безазленим људима. Он би поредио спискове из локалних меморијских банки са онима на броду, уочавајући оно што је изостављено или сажето. Иако се већ у начелу није слагао ни са каквим обликом цензуре, често је морао да призна мудрост брисања — бар што се тиче оних дана када је колонија основана. Али сада, када је већ почивала на чврстим темељима, можда не би било згорег увести мало поремећаја или убризгати ињекцију креативности…
Повремено су га узнемиравали позиви са брода или скупине младих Ласанаца које су у пратњи водича долазиле на место почетка своје историје. Ови прекиди му нису сметали, а постојао је један који му је нарочито био пријатан.
Готово сваког послеподнева, осим онда када би је у томе спречили наводно хитни послови у Тарни, Мириса би дојахала уз брдо на свом паломину, Бобију. Посетиоци су доживели велико изненађење када су видели коње на Таласи, будући да им се таква прилика није указала на Земљи. Али Ласанци су волели животиње и поново су саздали многе из огромних архива генетског материјала које су наследили. Понекад су оне биле сасвим бескорисне — па су чак представљале и сметњу, попут несташних малих веверица-мајмуна који су непрекидно односили ситне предмете из тарнанских домаћинстава.
Мириса би неизоставно донела неку посластицу — обично воће или неки од мноштва локалних сирева — што је Калдор прихватао са захвалношћу. Али још му је драже било друштво; ко би поверовао да се човек који се обраћао множини од пет милиона људи — што је премашивало половину припадника његовог поколења — сада задовољавао да пред собом има само једног слушаоца…
„Околност да потичеш из старе породице библиотекара”, рече Мозес Калдор, „нагони те да размишљаш само у мегабајтима. Али, смем ли те подсетити да реч „библиотека” потиче од речи књига. Имате ли књига на Таласи?”
„Разуме се да их имамо”, одврати помало с висине Мириса; још није успевала да разабере када се Калдор шали. „На милионе… па, добро, на хиљаде. Постоји један човек на Северном Острву који их штампа око десет годишње у тиражима од неколико стотина примерака. Дивне су — и веома скупе. Све се користе као поклони у нарочитим приликама. И ја сам добила једну за двадесет први рођендан — Алису у земљи чуда.”
„Волео бих да ми једном покажеш. И ја сам одувек волео књиге и имам их готово стотину на броду. Можда, стога, кад год чујем некога да говори у бајтима, ја то у себи одмах поделим са милион и одмах добијем књиге… један гигабајт, наиме, раван је хиљаду књига и тако даље. То је једини начин на који могу да схватим о чему је, заправо, реч када људи говоре о банкама података и трансферу информација. Добро, а колико је велика твоја бибилиотека?”
Не скидајући поглед са Калдора, Мириса поче да пребира прстима по тастатури своје конзоле.
„То је још једна ствар коју никада нисам био кадар да научим”, признаде он задивљено. „Неко је једном рекао да се после двадесет првог столећа људска раса поделила у две врсте — на Вербале и Дигитале. У стању сам да се користим тастатуром када ми нема друге, разуме се — али више волим да разговарам са својим електронским колегама.”
„Према подацима од пре једног часа”, упаде Мириса, „шест стотина четрдесет пет терабајта.”
„Хм — готово милијарду книга. А колики је био првобитни обим библиотеке?”
„То могу да ти кажем и без провере. Шест стотина четрдесет.”
„Значи, за седам стотина година…”
„Да, да — успели смо да произведемо само неколико милиона књига.”
„Не критикујем вас; уосталом, квалитет је знатно важнији од квантитета. Волео бих да ми покажеш оно што сматраш за најбоља дела ласанске књижевности — као и музике. Проблем са којим ми морамо да се суочимо јесте шта да вам дамо. У банци са општим приступом на Магелану смештено је преко хиљаду мегакњига. Схваташ ли шта то, заправо, значи?”
„Ако потврдно одговорим, то би те спречило да ми сам кажеш. А тако окрутна нисам.”
„Хвала ти, драга. Озбиљно говорећи, посреди је ужасан проблем који ме прогања већ годинама. Понекад ми се чини да Земља уопште није прерано била уништена; људска раса је подлегла под теретом информација који је сама себи натоварила.
Крајем другог миленијума Земља је производила само — само! — еквивалент од милион књига годишње. Овде имам на уму искључиво информације за које се сматрало да су од неке трајније вредности, тако да су ускладиштене на неодређени рок.
Крајем трећег миленијума ова бројка је најмање стоструко увећана. Од часа када је изумљено писмо па до краја Земље процењено је да је написано десет хиљада милиона књига. Као што сам ти рекао, на броду имамо око десет одсто тог обима.
Ако бисмо сада све изручили на вас, чак и под претпоставком да имате где све то да ускладиштите, нашли бисте се потпуно затрпани. Не би посреди био никакав чин предусретљивости са наше стране — тиме би само био потпуно осујећен ваш културни и научни развитак. А и највећи део материјала напросто вам не би ништа значио; била би вам потребна столећа да разаберете жито од кукоља…”
Чудно, помисли Калдор, да ми та аналогија није раније пала на памет. Посреди је управо она опасност на коју су се противници СЕТИ-ја стално позивали. Ми, додуше, никада нисмо ступили у везу са неком ванземаљском интелигенцијом, нити смо такву открили, али Ласанцима је то пошло за руком — а ванземаљци смо ми…
Па ипак, упркос потпуно другачијем пореклу, он и Мириса имали су много заједничког. Њена радозналост и интелигенција представљале су особине које је требало подстицати; чак ни међу осталим члановима посаде није било никога са ким је могао да води овако подстицајне разговоре. Понекад би се Калдор нашао на таквој муци када је требало одговорити на њена питања да је једини излаз налазио у противнападу.
„Изненађује ме”, рече јој једном, пошто га је подвргла темељитом испитивању о соларној политици, „што још ниси преузела посао од оца и потпуно му се посветила. То би за тебе било идеално.”
„Долазила сам у такво искушење. Али, он је провео цео живот у одговарању на питања других људи и у сакупљању документације за бирократе на Северном Острву. Никада није имао времена да нешто уради за своју душу.”
„А ти?”
„Ја волим да сакупљам чињенице, али волим и да видим како се оне користе. Зато су ме наименовали за заменика управника Тарнанског пројекта развоја.”
„За који се бојим да је био мало саботиран нашим операцијама. Или ми је бар тако казао управник када сам га срео приликом изласка из канцеларије градоначелнице.”
„Знаш да Брант није мислио озбиљно. Посреди је дугорочни план, чији су завршни рокови само приближно одређени. Ако овде буде изграђена олимпијска ледена дворана, онда ће пројекат можда морати да буде измењен — на боље, како верује већина нас. Разуме се, Северци желе да је они добију — сматрају да нам је место Првог Спуштања сасвим довољно.”
Калдор се закикота; знао је све о такмаштву између два острва, које траје већ поколењима.
„Па зар није? Нарочито сада када имате нас као додатну атракцију. Не смете бити похлепни.”
Упознали су — и заволели — једно друго тако добро да су се подједнако непристрасно могли шалити на рачун и Магалена и Таласе. А између њих више није било ни тајни; могли су искрено да разговарају о Лорену и Бранту — и Мозес Калдор најзад одлучи да проговори и о Земљи.
„…Ох, сасвим сам изгубио рачун о мојим разним занимањима, Мириса — уосталом, највећи број њих ионако није био нимало важан. Посао којим сам се најдуже бавио била је професура на политичким наукама у Кембриџу, на Марсу. А можеш мислити до какве је пометње то доводило, зато што је постојао један старији универзитет, такође у месту званом Кембриџ, али у Масачусетсу — као и један још старији Кембриџ, у Енглеској.
Али, како се крај приближавао, Евелин и ја смо се све више посвећивали непосредним социјалним проблемима и планирању завршног Егзодуса. Изгледа да сам имао извесну — па, овај, говорничку надареност — те сам тако могао да помогнем људима да се суоче са будућношћу која их је чекала.
Но, никада нисмо стварно поверовали да ће Крај бити још за нашег века — а и ко је могао! Да ми је неко икада рекао да ћу напустити Земљу и све што сам волео…”
Плима осећања преплави му лице и Мириса остаде да у благонаклоној тишини сачека да се он прибере. Постојало је толико питања које је желела да постави да је на одговарање на њих могао бити утрошен цео један људски век; а њој је на располагању стајала само једна година пре но што се Магелан поново запути ка звездама.
„Када су ми казали да сам потребан, употребио сам све своје филозофско и говорничко умеће да им докажем да нису у праву. Био сам престар; све знање којим сам располагао било је ускладиштено у меморијским банкама; други људи би боље умели да обаве тај посао… навео сам све сем правог разлога.
На крају, Евелин је донела одлуку уместо мене; истина је, Мириса, да су жене у неким погледима знатно јаче од мушкараца — али, зашто ја то теби причам?
„Потребан си им”, гласила је њена последња порука. „Провели смо четрдесет година заједно сада је преостало још само месец дана. Нека те моја љубав прати. Немој покушавати да ме нађеш.”
Никада нећу сазнати да ли је видела крај Земље као и ја — када смо напуштали Сунчев систем.”