Видео је обнаженог Бранта већ раније, када су били на оној незаборавној вожњи барком, али све до сада није схватио како је овај млађи мушкарац изузетно развијен. Иако је Лорен одувек помно водио рачуна о свом телу, од како је кренуо са Земље имао је мало прилике за спорт и вежбања. Брант се, међутим, по свој прилици бавио неким замашним физичким напрезањем свакога дана у свом животу — што се и видело. Лорен не би имао никакве изгледе против њега, осим ако не би применио неку од угледних ратничких вештина старе Земље — које су му, међутим, биле потпуно стране.
Цела ствар била је потпуно смешна. Унаоколо су стајале његове колеге официри и глупаво се цериле. Био је ту и капетан Беј, који је држао штоперицу. Била је присутна и Мириса, чији се израз лица могао описати једино као самодопадљив.
„…два… један… нула… САД!” узвикну капетан. Брант јурну као кобра која је кренула у напад. Лорен покуша да избегне налет, али са ужасом откри да нема контролу над властитим телом. Време наједном као да је успорило… Ноге су му постале оловне и одбијале да га слушају… Запретила му је грозна опасност да изгуби не само Мирису него и саму мушкост…
У том тренутку се, на сву срећу, пробудио, али сан је наставио да га мучи. Извори су му били очигледни, али због тога није постао ништа мање непријатан. Питао се да ли би требало да га исприча Мириси.
О томе свакако није могао да разговара са Брантом, који се и даље опходио према њему савршено пријатељски, али и у чијем је друштву сада почињао да се осећа нелагодно. Данас му је, међутим, оно било и те како пријатно; ако се покаже да је у праву, онда ће се обојица наћи пред нечим што је знатно веће од њихових приватних афера.
Једва је чекао да види Брантову реакцију када се овај суочи са неочекиваним посетиоцем који је стигао током ноћи.
Бетонски канал који је доводио морску воду у постројење за замрзавање био је дугачак стотину метара и окончавао се кружним базеном у коме се налазило управо онолико воде колико је било потребно за једну пахуљу. Будући да је чисти лед представљао недовољно чврст градивни материјал, било је неопходно ојачати га, а дугачке траке морске траве из Велике Источне Прерије сачињавале су јефтину и прикладну арматуру. Замрзнути блок добио је надимак ледобетон, за који се могло јемчити да неће отећи попут глечера током недеља и месеци Магелановог убрзања.
„Ево га.” Лорен је стајао са Брантом Фалконером уз ивицу базена, гледајући кроз један процеп у сплетеном сплаву морског растиња. Створење које је јело морску траву било је саздано према истом узору као и земаљски јастог — али су му размере биле двоструко веће од човекових.
„Јеси ли икада видео нешто слично овоме?”
„Нисам”, узврати жустро Брант, „и нимало ми није жао због тога. Какво чудовиште! Како сте га ухватили?”
„Нисмо га ми ухватили. Сам је допливао — или допузао — из мора, кроз канал. Онда је пронашао морску траву и закључио да је добио бесплатни ручак.”
„Никаво чудо што има оваква клешта; стабљике морске траве веома су чврсте.”
„Срећа што је биљождер.”
„Нисам сигуран да би ми се баш допало да то ставим на пробу.”
„Надао сам се да би нам нешто више могао рећи о њему.”
„Не познајемо ни стоти део створења из ласанских мора. Једнога дана саградићемо некакву истраживачку подморницу и заронићемо у дубину. Постоји, међутим, мноштво других ствари које имају предност, а за ово још и није заинтересовано превише људи.”
Ускоро ће бити, помисли смркнуто Лорен. Да видимо колико ће Бранту бити потребно времена да сам примети ствар…
„Официр за науку Верли мало је пребирала по архиви. Казала ми је да је постојало нешто веома слично овоме на Земљи пре више милиона година. Палеонтолози су му наденули згодно име — морски шкорпион. Ти древни океани мора да су били узбудљива места.”
„Кумар лудује за тим да крене у лов управо на нешто овакво”, одврати Брант. „Шта ћете сада са њим.”
„Проучићемо га, а онда ћемо га пустити.”
„Видим да сте га већ везали.”
Брант је, дакле, приметио, помисли Лорен. Па, утолико боље.
„Не — нисмо. Погледај мало пажљивије.”
На Брантовом лицу појави се израз збуњености када клекну поред танка. Џиновски шкорпион уопште не обрати пажњу на њега, наставивши да својим снажним клештима откида стабљике морског корова.
Једна од тих клешта нису била сасвим онаква каквим их је природа саздала. По средини десног крака стајало је неколико намотаја жице, сличних каквој грубој наруквици.
Брант одмах препознаде жицу. Доња вилица му се опусти и он за тренутак остаде без речи.
„Био сам, дакле, у праву”, добаци му Лоренсон. „Сада знаш шта се догодило са твојим замкама за рибе. Мислим да ће најбоље бити да поново поразговарамо са др Верли — а да и не помињем ваше научнике.”
„Ја сам астроном”, успротиви се Ен Верли из своје кабине на Магелану. „Оно што је вама потребно јесте комбинација зоолога, палеонтолога и етолога — да и не помињемо неколико других дисциплина. Али учинила сам најбоље што сам могла да поставим један истраживачки програм и резултат ћете наћи похрањен у банци два у фајлу ШКОРП. Све што вам је сада потребно јесте да га подвргнете истраживању — у чему вам желимо пуно среће.”
Иако је покушала да умањи свој труд, др Верли је на свој уобичајено делотворан начин прекопала готово безгранична складишта знања у главним меморијским банкама брода. И устројство је почело да се помаља; у међуврмену, узрочник све те гужве и даље је спокојно брстио морску траву у свом танку, уопште не хајући за непрекидни прилив посетилаца који су долазили да га изучавају или напросто да блену у њега.
Упркос грозном изгледу — клешта су му била дугачка готово пола метра и стицао се утисак да би могла човеку да одсеку главу једним потезом — створење је деловало потпуно неагресивно. Уопште није покушавало да побегне, можда зато што је наишло на обилан извор хране. Штавише, била је опште прихваћена претпоставка да га је овамо привукао некакав танани хемијски мамац из морске траве.
Ако је и умео да плива, уопште није испољавао склоност према томе, већ се задовољавао тиме да гамиже на својих шест здепастих ногу. Његово тело, дугачко четири метра, било је опточено егзоскелетом јарких боја, сазданим тако да му обезбеди изненађујуће добру гипкост.
Његово друго нарочито својство била је ресица малих пипака која је окруживала кљунолика уста. Пипци су упадљиво — штавише, нелагодно — подсећали на здепасте људске прсте и изгледали су подједнако вешти. Иако им је прихватање хране вероватно било главни задатак, били су очигледно кадри и за знатно више; деловало је уистину изузетно посматрати како их шкорп складно користи у комбинацији са клештима.
Његова два пара очију — један велики и, како је изгледало, намењен за пригушену светлост, будући да је преко дана остајао затворен — сигурно су му омогућавала да изврсно види. Све у свему, створење је било изврсно опремљено за осматрање и манипулацију средине — што су први услови за појаву интелигенције.
Но, нико не би наслутио интелигенцију код једног таквог бизарног створа да није било сврховито обавијене жице око његових десних клешта. То, међутим, није ништа доказивало. Као што је архива показивала, било је животиња на Земљи које су сакупљале туђе предмете — често човекове — и користиле их на потпуно неочекиване начине.
Да ствар није била потпуно документована, нико не би поверовао у манију сакупљања сјајних и шарених предмета, па чак и њиховим размештањем на готово уметнички начин, која се јављала код аустралијске сатенске будоарке или код северноамеричког пацова. Земља је била пуна таквих тајанствености, које сада више неће бити одгонетнуте. Можда је таласански шкорп био само настављач те безумне традиције, из разлога који су подједнако били неодгонетнути.
Постављено је неколико теорија. Најпопуларнија — зато што је најмање уводила у игру шкорпову менталност — била је да је жичана наруквица напросто украс. Да би се она наместила била је потребна извесна умешност — и прилично се расправљало око тога да ли је створење то могло учинити без ичије помоћи.
Иза такве помоћи могао је, разуме се, стајати само неки човек. Можда је шкорп био одбегли мезимац неког ексцентричног научника, али то је изгледало сасвим невероватно. Будући да су се на Таласи сви међусобно познавали, таква тајна не би могла дуго остати скривена.
Постојала је још једна теорија, најнатегнутија од свих — али зато и најизазовнија.
Можда је наруквица представљала знамење чина.