Био је то посао који је захтевао велику умешност, али је имао и дуга раздобља досађивања, што је поручнику Овену Флечеру пружало обиље времена за размишљање. Заправо, превише времена.
Он је био пецарош који је вадио улов тежак шест стотина тона, намотавајући на чекрк најлон готово непојамне снаге. Једном дневно, самонаводна сонда за хватање стала би да понире према Таласи, одмотавајући за собом кабл који се спуштао сложеном кривом дугачком тридесет хиљада километара. Сонда би се аутоматски спустила до товара који је чекао и пошто би све провере биле извршене отпочело би извлачење.
Критични тренуци били би приликом подизања са тла, када се пахуљица одвајала од постројења за замрзавање, и приликом приближавања Магелану, када је огроман ледени хексагон ваљало довести у стање мировања на само километар од брода. Подизање је почињало у поноћ, а од Тарне до стационарне орбите на којој се налазио Магелан трајало је само нешто мање од шест сати.
Уколико би приликом сусрета и спајања Магелан био са дневне стране планете, најважнија ствар је била држати пахуљицу у сенци, како снажни зраци таласанског сунца не би испарили у свемир овај драгоцен товар. Када би се једном нашао у безбедности иза великог штитника од зрачења, хватаљке роботских телеоператера уклониле би изолирајућу фолију која је штитила лед током успињања ка орбити.
Потом је ваљало одвојити постоље за подизање и вратити га натраг за нови товар. Понекад би се велика метална плоча, слична каквом хексагоналном поклопцу за тигањ што га је начинио неки ексцентрични кувар, залепила за лед, тако да је било потребно прибећи благом и пажљиво одмереном загревању да би се она одвојила.
Коначно, геометријски савршен ледени блок почивао би непомично на стотину метара од Магелана и тада би почињао онај стварно пипав део. Комбинација шест стотина тона масе и нулте силе теже потпуно је излазила изван распона људских инстинктивних реакција; једино су компјутери могли одредити који су потисци потребни, у ком правцу, у којим тренуцима — да би се вештачки ледени брег поставио на одговарајуће место. Увек је, међутим, постојала могућност да искрсне нека ванредна ситуација или неки неочекивани проблем који би надмашивали могућности чак и најинтелигентнијих робота; иако Флечер још ниједном није морао да интервенише, био је спреман ако се таква неопходност појави.
Помажем да се изгради, рече он у себи, џиновско ледено саће. Први слој саћа сада је био готово завршен, а онда је требало начинити још два. Уколико не дође ни до каквих незгода штитник ће бити готов кроз сто педесет дана. Биће испробан при ниском убрзању, како би се установило да ли су сви блокови прописно стопљени; а онда ће се Магелан отиснути на завршну деоницу свог путовања ка звездама.
Флечер је и даље савесно обављао свој посао — али само умом, не и срцем. Оно је већ било изгубљено на Таласи.
Био је рођен на Марсу и на овом свету налазило се све што је недостајало његовој голој планети. Видео је како се сав труд много поколења његових предака растаче у пламену; зашто почети поново кроз неколико столећа на једном другом свету — када је Рај већ био овде?
А, разуме се, доле, на Јужном Острву чекала га је и једна девојка…
Готово је донео одлуку да када куцне час напусти брод. Терани могу наставити без њега, како би траћили снагу и умеће — сломивши при том вероватно своја срца и тела — о тврдоглаво стење Сегана Два. Желео им је сваку срећу; када буде извршио своју дужност, његов дом биће овде.
Тридесет хиљада километара испод Брант Фалконер такође је донео једну кључну одлуку.
„Идем на Северно Острво.”
Мириса је лежала у тишини: а онда, после паузе која је Бранту изгледала веома дуга, она упита: „Зашто?” У њеном гласу није било изненађења, нити жаљења; толико се тога, помисли он, променило.
Али пре но што је стигао да одговори, она додаде: „Овде ти се не допада.”
„Можда је тамо боље — бар у односу на ово сада. Ово више није мој дом.”
„Ово че увек бити твој дом.”
„Не док је Магелан на орбити.”
Мириса пружи руку у тами ка странцу покрај себе. Бар се није одмакао.
„Бранте”, рече она, „све ово уопште није било срачунато. Ни са моје, а сигурна сам ни са Лоренове стране.”
„То много не мења на ствари, зар не? Искрено говорећи, није ми јасно шта видиш у њему.”
Мириса се готово осмехну. Колико је само мушкараца, запита се она, казало то исто женама током људске историје? А и колико је жена казало: „Шта видиш у њој?”
Ништа се није могло одговорити, разуме се; сваки покушај само би отежао ствари. Али понекад је покушала, властитог задовољства ради, да разабере шта је то што је везало њу и Лорена још од првог тренутка када су се видели.
Најважнија је била тајанствена хемија љубави, са оне стране свих рационалних анализа, необјашњива било коме ко није делио сличну опсену. Али постојали су и други елементи који су се јасно могли разлучити и објаснити на логички начин. Било је корисно установити шта су они; једнога дана (и то врло брзо!) тако стечена мудрост помоћи ће јој да се суочи са тренутком растанка.
Најпре је ту био трагични сјај који је оптакао све Теранце; она није потцењивала значај тога, али ово својство било је заједничко и свим Лореновим друговима. Али шта је то он имао што је било тако посебно и што она није могла наћи у Бранту?
Као љубавници, они се нису битније разликовали; можда је Лорен био маштовитији, а Брант страснији — али није ли постао мало површан последњих неколико недеља? Она би била савршено срећна са обојицом. Не, није била ствар у томе…
Можда је трагала за неким својством које уопште није постојало. Није био у питању један појединачни елеменат, већ цела лепеза особина. Њени инстинкти, испод нивоа свести, сабрали су резултат; и Лорен је изишао са неколико поена испред Бранта. Све је, заправо, било тако једноставно.
Но, постојало је свакако једно својство у коме је Лорен далеко надмашао Бранта. Одликовао се предузимљивошћу, амбциозношћу — управо оним особинама које су биле тако ретке на Таласи. Нема сумње да је управо због ових својстава и изабран; она ће му и те како бити потребна у потоњим столећима.
Брант уопште није имао амбиција, премда му предузимљивост није недостајала; његов још незавршен пројекат замки за рибе био је доказ тога. Све што је тражио од света било је да му пружи занимљиве машине којима би се он потом играо до миле воље. Мириси се понекад чинило да и њу укључује у ту категорију.
Насупрот томе, Лорен је припадао традицији великих истраживача и пустолова. Он је доприносио стварању историје, а није се само покоравао њеним императивима. Па ипак, могао је да буде — не онолико колико би она то желела, али све чешће и чешће — топао и човечан. Док је замрзавао мора Таласе, његово срце почело је да се отапа.
„Шта ћеш радити на Северном Острву?” прошапта Мириса. Његову одлуку обоје су већ прећутно прихватили.
„Потребан сам им тамо да доведемо у ред Калипсо. Северци нису баш вични мору.”
Мириса осети олакшање; Брант није напросто бежао — тамо га је чекао посао.
Рад који ће му помоћи да заборави — све док, можда, не куцне час да се поново сети.