Мозес Калдор држао је модул према светлости, зурећи у њега као да је могао да види нешто што се налазило унутра.
„Ово ће увек бити чудо за мене” рече он. „Између палца и кажипрста држим равно милион књига. Питам се шта би на ово помислили Какстон и Гутемберг.”
„Ко?” упита Мириса.
„Људи који су читање учинили доступним људској раси. Сада, међутим, постоји цена коју морамо да платимо због властите домишљатости. Понекад ми се јављају мале ноћне море када замишљам да се у једном од оваквих модула налази нека изузетно драгоцена информација — рецимо, лек против неке епидемије која је узела маха — чија је адреса изгубљена. Налази се негде на једној од ових милијарду страница, али ми не знамо на којој. Како те то испуњава нелагодношћу када ти се одговор налази на длану, а ти ниси у стању да га пронађеш!”
„Не видим у чему је проблем”, примети капетанова секретарица. Као стручњак за складиштење и вађење информација Џоан ЛеРој је помагала око трансфера између таласанске архиве и брода. „Биле би вам познате кључне речи; све што треба да урадите јесте да напишете програм трагања. Чак се и милијарду страница може претрести за свега неколико секунди.”
„Ускратили сте ми ноћну мору”, узврати Калдор, уздахнувши. А онда се разведри. „Али често се догоди да не знате ни кључне речи. Колико вам се пута само десило да наиђете на нешто за шта уопште нисте знали да вам је потребно — све док га нисте пронашли?”
„Онда сте рђаво организовани”, закључи поручница ЛеРој.
Уживали су у овим расправама без длаке на језику и Мириса није увек била сигурна када их треба схватити озбиљно. Џоан и Мозес нису хотимице покушавали да је искључе из својих разговора, али светови њихових искустава били су толико различити да је понекад имала утисак да слуша дијалог на неком непознатом језику.
„У сваком случају, сада је употпуњен Главни индекс. Обе стране знају шта она друга има; још нам преостаје само — само! — да одлучимо шта да пренесемо. Било би незгодно да не кажем скупо, да се латимо тога са раздаљине од седамдесет пет светлосних година.”
„То ме је подсетило на нешто”, рече Мириса. „Можда ово не би требало да вам кажем, али овде је прошле недеље била делегација са Северног Острва. Председник Академије наука и двојица физичара.”
„Допусти да погодим. Квантни погон.”
„Тако је.”
„Како су реаговали?”
„Изгледали су задовољни — и изненађени — околношћу да је он стварно овде. Направили су копију целе ствари, разуме се.”
„Нека им је са срећом; биће им и те како потребна. А то им можеш и рећи. Неко је једном казао да права сврха КП-а нипошто није нешто тако тричаво као што је истраживање свемира. Његове енергије биће нам потребне једнога дана да спречимо повратно колапсирање космоса у праисконску црну рупу — и да започнемо наредни циклус постојања.”
Уследила је тишина пуна страхопоштовања; коначно, чаролију одагна Џоан ЛеРој.
„Неће то бити за живота ове управе. Вратимо се на посао. Ваља нам још прочешљати приличан број мегабајта пре но што пођемо на починак.”
Није све било само рад; постојали су тренуци када је Калдор напросто морао да изиђе из библиотечког одељења комплекса Првог Спуштања како би се мало опустио. Тада би стао да тумара уметничком галеријом, пошао би у разгледање Матичног брода уз помоћ компјутерског водича (како је настојао да га што боље упозна, увек је бирао другачију маршруту) или би се препустио музеју да га врати у време.
Увек је постојао дугачак ред посетилаца — поглавито студената или деце са родитељима — за представе Тераме. Понекад би Мозеса Калдора помало гризла савест зато што користи свој повлашћени положај да уђе преко реда. Тешио се мишљу да је Ласанцима на располагању стајао читав век за уживање у панорамама једног света који никада нису упознали; он је, међутим, имао само неколико месеци да поново посети свој изгубљени дом.
Мозесу Калдору било је веома тешко да увери своје пријатеље да никада није био на местима која су понекад заједно посматрали. Све што је видео било је најмање осам стотина година старије од њега, будући да се Матични брод отиснуо са Земље 2751. године — док се он родио 3541. Но, повремено би уз шок препознао нешто и тада би му сећања преплавила ум несносном силином.
Представа „Кафе Тротоар” била је најживља и најпризивнија. Седео би за малим столом, под платненом надстрешницом, испијајући вино или кафу, док је покрај њега промицао живот једног града. Докле год би остао да седи за столом његова чула ни на који начин нису могла да разликују опсену од стварности.
У микрокосмичким размерама оживљавани су велеградови Земље. Рим, Париз, Лондон, Њујорк — зими и лети, ноћу и дању, посматрао је туристе и пословне људе, студенте и љубавнике како иду својим путем. Они би му се често, схвативши да их снимају, осмехнули преко столећа и било је немогуће не узвратити на исти начин.
На другим панорамама није било људских бића, нити било каквих дела Човека. Мозес Калдор би тада поново посматрао, као што је чинио и у оном другом животу, облак капљица који се дизао са Викторијиних водопада, успињање Месеца поврх Великог Кањона, снегове Хималаја, ледене гребенове Антарктика. За разлику од призора градова ови предели уопште се нису променили током хиљаду година од када су снимљени. Али иако су постојали знатно пре Човека, они га нису наџивели.