Шкорпу као да се уопште није журило; натенане је превалио педесет километара за десет дана. Једну необичну чињеницу убрзо је открила сонарна сонда које је била прикачена, не без потешкоћа, за леђни оклоп љутитог створа. Путања којом се кретао морским дном била је савршено права, као да је тачно знао куда иде.
Ма шта му било одредиште, он као да га је пронашао на дубини од две стотине педесет метара. Затим је наставио да тумара унаоколо, али у границама сасвим ограниченог подручја. То је потрајало још два дана; а онда су сигнали из ултрасоничног емитора изненада престали усред импулса.
Могућност да је шкорпа појело неко још веће и опакије створење од њега представљала је сувише наивно објашњење. Емитор се налазио у чврстом металном цилиндру; било који замисливи склоп зуба, канџи или пипака утрошио би више минута — у најмању руку — пре но што би га уништио, а уређај би сасвим фино наставио да функционише у створењу које га је уцело прогутало.
И тако, преостале су само две могућности, од којих је прву са презиром одбацило особље Северноострвске подводне лабораторије.
„Свака појединачна компонента имала је и резервну јединцу”, напомену директор. „Штавише, само две секунде раније емитован је дијагностички импулс; све је било нормално. Није, дакле, могло бити у питању отказивање уређаја.”
И тако, преостало је само немогуће објашњење. Емитор је неко искључио. А да би се то учинило, ваљало је уклонити једну заптивну шипкицу.
То се није случајно могло догодити, већ само радозналим пребирањем — или хотимице.
Двадесет метара дугачак и двотрупни Калипсо није било само највеће, него и једино океанографско истраживачко пловило на Таласи. База му је нормално била на Северном Острву и Лорен је са задовољством уочио доброћудно задиркивање између научне посаде и путника из Тарне, према којима су се они први односили као према тобоже незналачким рибарима. Са своје стране, пак, Јужноострвљани нису пропуштали прилику да се подиче тиме како су они били ти који су открили шкорпа. Лорен их није подсећао на околност да то баш није било сасвим у сагласности са чињеницама.
Мало се тргао када је поново видео Бранта, премда је то могао очекивати, будући да је овај био делимично одговоран за нову опрему Калипса. Поздравили су се учтиво, премда хладно, не обраћајући пажњу на радознале или веселе погледе осталих путника. На Таласи је било мало тајни; до сада су већ сви знали ко се сместио у главној гостинској соби у дому Леонидасових.
Мале подводне санке, које су се налазиле на стражњој палуби, препознао би сваки океанограф из последњих скоро две хиљаде година. На њиховом металном оквиру стајале су постављене три телевизијске камере, жичана кошара за држање узорака прикупљених руком којом се даљински управљало, као и систем водених млазника који је омогућавао кретање у свим правцима. Када једном буде спуштен низ бок брода, робот-истраживач слаће натраг своје информације посредством кабла са оптичким влакнима не дебљим од графита у оловци. Ова технологија била је столећима стара — али и даље савршено сврсисходна.
Обала је сада коначно нестала и Лорен се први пут нашао потпуно окружен водом. Сетио се зебње која га је обузела приликом претходног излета са Брантом и Кумаром, када су се одвезли од обале једва један километар. Овога пута, са задовољством је установио, осећао се нешто лагодније упркос присуству свог такмаца. То је било можда стога што се налазио на знатно већем броду…
„Чудно”, рече Брант, „још никада нисам видео морску траву овако далеко на западу.”
У први мах Лорен није успео ништа да разабере; а онда је уочио тамне мрље плитко у води пред њима. Неколико минута касније брод је стао да се пробија прамцем кроз растреситу масу плутајуће вегетације, што капетана нагна да сасвим смањи брзину.
„У сваком случају, готово смо стигли”, рече он. „Нема потребе да зачепимо наше усиснике овим растињем. Зар не, Бранте?”
Брант подеси курсор на дисплеју и за тренутак се задуби у очитавање података.
„Да — налазимо се само педесет метара од места где смо изгубили емитор. Дубина две стотине десет. Вадимо рибу на брод.”
„Само тренутак”, умеша се један научник са Северног Острва. „На ту машину смо утрошили прилично времена и новца, а она је и једина на свету. Шта ако се запетља у ову вражју морску травуљину?”
Уследила је тишина, док су сви размишљали; а онда Кумар, који је био нетипично ћутљив — можда застрашен моћним талентима са Северног Острва — рече образриво и уздржано:
„Изгледа знатно рђавије одавде. Десет метара ниже готово да нема лишћа — само велике стабљике са обиљем постора између. Личи на шуму.”
Да, помисли Лорен, подморска шума, са рибама које пливају између витких, синусоидних стабала. Док су остали научници посматрали главни видео-екран и многоструке дисплеје инструмената, он стави нарочите наочаре за пуни вид, чиме је искључио из свог видног поља све остало осим призора који је стајао испред робота који је лагано понирао у дубину. У психолошком смислу, он више није био на палуби Калипса; гласови његових сапутника као да су сада долазили са неког другог света који није имао никакве везе са њим.
Био је истраживач који је улазио у једну страну васељену, не знајући на шта може да наиђе. Била је то ограничена, готово монохроматска васељена; једине боје биле су мека плавет и зелено, а крај видног поља налазио се на раздаљини мањој од тридесет метара. У сваком тренутку могао је да види десетак витких стабала, подбочених на правилним размацима мехуровима испуњеним гасом, који су им омогућавали да стоје усправно, сежући из тмастих дубина и нестајући пут сјајног „неба” горе. Повремено је имао утисак да се креће кроз какав гај неког сумрачног, магловитог дана, али би убрзо јато хитрих риба распршивало тај привид.
„Две стотине педесет метара”, чуо је некога како узвикује. „Ускоро би требало да видимо дно. Да укључимо светла? Квалитет слике је прилично погоршан.”
Лорен готово да није приметио никакву разлику, будући да је аутоматска контрола регулисала сјајност слике. Али схватио је да је на овој дубини морало бити готово потпуно мрачно; људско око би ту било дословце бескорисно.
„Не — не желимо ништа да пореметимо осим ако то не морамо. Све док камера ради, задовољимо се расположивом светлошћу.”
„Ево дна! Углавном је стеновито — нема много песка.”
„Природно. Мацроцyстис тхаласси потребна је стена да приања за њу — он није као саргассум који слободно плива.”
Лорену је било јасно шта је непознати говорник имао на уму. Витка стабла завршавала су се мрежом коренова, која је тако чврсто била спојена са избочинама стена да их никаква бура или површинске струје нису могли отргнути. Аналогија са шумом на копну била је још ближа него што је мислио.
Веома обазриво, робот-извиђач пробијао се кроз подморску шуму, одмотавајући за собом кабл. Изгледало је да нема опасности да се заплете у змијолика дебла која су сезала до невидљиве површине, будући да је између џиновских биљака постојало обиље простора. И одиста, оне као да су намерно биле…
Научници који су ствар пратили преко екрана монитора схватили су невероватну истину само неколико секунди после Лорена.
„Кракан!” прошапта један од њих. „Ово није природна шума — већ вештачки засад!”