Називали су себе Сабрама, према пионирима који су, миленијум и по раније, укротили једну готово подједнако негостољубиву дивљину на Земљи.
Марсовске Сабре биле су срећне у једном погледу; нису имали против себе људске непријатеље — већ само сурову климу, једва приметну атмосферу, пешчане олује планетних размера. Ухватили су се укоштац са свим тим непогодностима; радо су истицали да не само што су преживели, него су и преовладали. Ова изрека била је само једна од небројених позајмица са Земље, али им је то њихова жарка склоност ка независности ретко допуштала да признају.
Више од хиљаду година живели су у сенци једног привида — готово религије. А као и свака религија, ова је такође играла суштинску улогу у њиховом друштву: пружила им је циљеве који су их надмашали, као и сврху живота.
Све док прорачуни то нису обеснажили, они су веровали — или су се бар надали — да би Марс могао да избегне Земљин усуд. Ствар би прошла само за длаку, разуме се; додатна раздаљина само би смањила зрачење за педесет одсто — али то би могло бити довољно. Заштићени километрима древног леда на половима, можда би Марсовци могли да преживе када већ Човек није могао. Постојала је чак и једна фантазија — премда је у њу веровало свега неколико непоправљивих романтичара — према којој би отапање поларних капа повратило изгубљене океане планете. А онда, можда, атмосфера би могла постати довољно густа да се људи крећу слободно на отвореном уз једноставну опрему за дисање и термалну изолацију…
Но, ове су наде грубо згасле, коначно угашене неумољивим једначинама. Никакво умеће или напори неће омогућити Сабрама да се спасу. Они ће нестати заједно са матичним светом чију су мекоћу често с презиром омаловажавали.
Али сада, пружајући се под Магеланом, налазила се једна планета која је отеловљавала све наде и снове последњег поколења колониста Марса. Док је Овен Флечер посматрао бескрајне океане Таласе, једна мисао непрекидно му се врзмала по глави.
Према звезданим сондама, Сеган Два прилично је наликовао Марсу — што је и био разлог да он и његови сународници буду изабрани за ово путовање. Али зашто се поново упустити у борбу, кроз три стотине година и на удаљености од седамдесет пет светлосних година, када је Победа већ била овде и сада?
Флечер више није помишљао само на дезертирање; то је значило оставити премного тога за собом. Било би сасвим лако сакрити се на Таласи; али како би се осећао, пошто Магелан оде, одневши за собом последње пријатеље и колеге из младости?
Дванаест Сабра још се налазило у хибернацији. Од петорице пробуђених он је већ брижљиво испитао двојицу и од њих добио повољан одговор. А ако се и остала двојица сложе са њим, знао је да ће моћи да говори и у име уснуле дванаесторице.
Магелан мора окончати свој поход ка звездама, овде, на Таласи.