Било је мало разговора на Калипсу док се враћао према Тарни скромном брзином од двадесет кликова; путници су били задубљени у мисли, покушавајући да разаберу сва значења оних призора са морског дна. Лорен је и даље био одсечен од спољног света; још је носио нарочите наочаре за пуни вид, преко којих је гледао снимак истраживања подморске шуме што су га начиниле подводне санке.
Одмотавајући за собом кабл попут каквог механичког паука, робот се кретао лагано кроз велика дебла, која су изгледала витка само због своје огромне дужине, али су заправо била дебља од људског тела. Сада је било јасно да су била разврстана у правилне редове, тако да је нужно следило изненађење када је робот приспео до јасно омеђеног свршетка ове плантаже. А тамо, идући за својим пословима у свом логору у џунгли, налазили су се шкорпови.
Било је мудро не укључити рефлекторе; створења уопште нису била свесна бешумног посматрача који је пливао кроз готово потпуну таму на само метар изнад њих. Лорен је јасно видео снимке мрава, пчела и термита и начин на који су шкорпови функционисали подсетио га је на њих. На први поглед било је немогуће поверовати да таква сложена организација може постојати без интелигенције која би је контролисала — па ипак, њихово понашање могло је бити и сасвим аутоматско, као што је то био случај код земаљских друштвених инсеката.
Неки шкорпови обделавали су велика стабла која су сезала високо горе ка површини да би пожњели зраке невидљивог сунца; други су се врзмали по морском дну носећи камење, лишће — као и грубе, премда сасвим препознатљиве мреже и кошаре. Шкорпови су, дакле, израђивали оруђа; али ни то још није било јемство интелигенције. Гнезда неких птица била су знатно брижљивије израђена од ових невештих творевина начињених, како изгледа, од стабљика и листова свеприсутне морске траве.
Осећам се као посетилац из свемира, помисли Лорен, који се налази поврх неког земаљског села у каменом добу, управо у време када је Човек открио пољопривреду. Да ли би он — или оно — могао да изведе исправан закључак о постојању људске интелигенције на основу оваквог једног осматрања? Или би, можда, пресуда гласила: чисто инстинктивно понашање?
Сонда је сада продрла толико дубоко на чистину да се околна шума више није могла видети, премда најближа стабла нису могла бити удаљенија од педесет метара. Управо тада, неки духовито настројен Северац промрмља назив који је потом постао неизбежеан, чак и у научним извештајима: „Центар Шкорпвила”.
И одиста, у недостатку бољег термина, овим се сасвим прикладно описивало стамбено и пословно подручје. Једна стеновита избочина, висока око пет метара, кривудаво се пружала преко пропланка, а прочеље јој је било прошарано многим тамним рупама које су изгледале широке таман толико да кроз њих уђе један шкорп. Иако су те мале пећине биле неправилно размештене размере су им биле тако једнообразне да су у питању тешко могле бити природне формације; стицао се утисак да је посреди каква велика стамбена зграда коју је пројектовао неки ексцентрични архитекта.
Шкорпови су улазили и излазили кроз отворе — попут службеника, помисли Лорен, у неком од старих градова пре раздобља телекомуникација. Њихове делатности изгледале су му подједнако бесмислене као што би, вероватно, и трговина људи деловала њима.
„Хеј”, узвикну један други посматрач са Калипса, „шта је оно? Сасвим десно — можете ли мало да приближите?”
Лорен се трже на ову интервенцију изван његове сфере свести; то га на тренутак врати са морског дна на свет површине.
Његово панорамско видно поље наједном се искоси када је сонда стала да мења положај. А онда се поново исправила и лагано запутила ка једној издвојеној стеновитој пирамиди, високој око десет метара — судећи према два шкорпа у њеном подножју — и са само једним пећинским улазом. Лорен није разабрао ништа необично на њој; а онда, лагано, постаде свестан извесних неправилности — елемената који се нису сасвим уклапали у сада већ познат призор Шкорпвила.
Сви остали шкорпови врзмали су се унаоколо, заузети неким послом. Она два су, међутим, стајала непомично, осим што су непрекидно њихала главама напред-назад. А постојало је и још нешто…
Ови шкорпови били су велики. Размере се овде нису могле лако проценити и тек пошто је још неколико животиња прошло у близини Лорен се коначно увери да је онај пар готово за педесет одсто крупнији од просека осталих.
„Шта раде?” прошапта неко.
„Ја ћу ти рећи”, узврати други глас. „То су чувари… стражари.”
Једном изречен, овај закључак био је тако очигледан да више нико није сумњао у њега.
„Али шта чувају?”
„Краљицу, ако је имају? Прву Банку Шкорпвила?”
„Како то да установимо? Санке су сувише велике да би ушле унутра — чак и када би нас пустили да покушамо.”
Од тог тренука расправа је постала академска. Роботска сонда сада се спустила на мање од десет метара од врха пирамиде и оператор накратко укључи један од контролних млазника како би обуставио даље спуштање.
Овај звук или вибрације мора да су узбуниле стражаре. Обојица се истовремено придигоше и Лорену се изненада јави кошмарна визија начичканих очију, размаханих пипака и џиновских клешта. Мило ми је што се стварно не налазим тамо доле, иако ми тако изгледа, рече он у себи. А и срећа је што не умеју да пливају.
Али ако нису могли да пливају, могли су да се веру. Изненађујућом брзином шкорпови стадоше да се успињу уз прочеље пирамиде да би се кроз само неколико секунди обрели на врху, од кога су санке биле удаљене тек који метар.
„Боље да се склоним одавде пре но што скоче”, промрмља оператор. „Тим клештима пресекли би наш кабл као памучни конац.”
Но, било је касно. Један шкорп се хитну са стене и секунду касније његова клешта чврсто су држала једну од клизница на стајном трапу санки.
Људски рефлекси оператора били су подједнако брзи, а њему је на располагању стајала и изврсна технологија. У истом тренутку он крену пуним погоном уназад и стаде да спушта роботску руку у противнапад. Но, одлучујуће оружје, било је укључење рефлектора.
Шкорп мора да је потпуно остао заслепљен. Клешта му се отворише у готово људском гесту запањености и он паде натраг на морско дно пре но што је роботова механичка шака стигла да узме удела у окршају.
За делић секунде Лорен је такође остао заслепљен, а наочаре му се затамнише. А онда аутоматска кола камере извршише подешавања за већи ниво светлости и пред његовим очима ускоро се указа изузетно јасан крупни план збуњеног шкорпа тренутак пре но што ће овај нестати из видног поља.
Из неког разлога уопште није био изненађен када је видео да се испод шкорпових десних клешта налазе две металне траке.
Поново је гледао ове завршне призоре док се Калипсо враћао у Тарну и чула су му још у тој мери била усредсређена на подводни свет да уопште није осетио благи ударни талас који је запљуснуо брод. А онда постаде свестан узвика и пометње око себе, као и нагињања палубе због изненадне промене курса Калипса. Он скину наочаре и стаде да трепће на јаркој сунчевој светлости.
За тренутак је био потпуно заслепљен; а онда, када су му се очи прилагодиле блештавости, виде да се налазе на свега неколико стотина метара од обале Јужног Острва, оивичене палмама. Налетели смо на спруд, помисли он. Бранту ће се ово и те како набијати на главу…
А тада угледа како се поврх источног обзорја уздиже нешто за шта ни у сну није слутио да ће видети на спокојној Таласи. Био је то облак у облику печурке, који је походио ноћне море људи током две хиљаде година.
Шта то Брант ради? Па зар не би требало да хита ка копну; уместо тога он је окретао Калипсо у најужем могућем полукругу и запућивао се ка пучини. Но, ствари су биле потпуно у његовим рукама, док су сви остали стајалил забленути према истоку.
„Кракан!” узвикну један од научника са Северног Острва и Лорену се за тренутак учини да је овај изрекао само прекомерно коришћену ласанску псовку. А онда схвати шта је посреди и преплави га силно осећање олакшања. Но, оно је било сасвим кратковечно.
„Не”, рече Крумар, изгледајући узнемиренији него што би Лорен мислио да је могуће. „Није Кракан — већ нешто знатно ближе. Краканово дете.”
Бродски радио сада је непрекидно емитовао сигнал за узбуну и повремене, свечане поруке упозорења. Лорен уопште није дошао у прилику да их чује, будући да му је пажњу привукло нешто веома необично што се збивало са обзорјем. Оно се није налазило тамо где је требало да буде.
Све је то било веома збуњујуће; половином ума и даље се налазио доле са шкорповима, а и још је трептао због снажног сјаја са мора и неба. Можда нешто није било у реду са његовим видом. Иако је био сасвим сигуран да Калипсо више није нагнут, очи су му говориле да је стрмо искошен надоле.
Не; то се море подизало уз тутњаву која је сада потирала све остале звуке. Није се усуђивао да процени висину таласа који се устремио ка њима; тек сада му постаде јасно зашто се Брант упутио према отвореном мору, што даље од погубних плићака о које ће цунами утрошити своју силину.
Џиновска рука шчепа Калипсо и подиже га прамцем навише високо, високо ка зениту. Лорен поче беспомоћно да клизи палубом; покуша да се ухвати за један стуб али га промаши и тренутак потом обре се у води.
Сети се вежби за случај опасности, рече он жустро у себи. У мору или свемиру начело је увек било исто. Највећа опасност је паника, те стога треба остати прибран…
Није било опасности да ће се удавити; појас који је носио постараће се за то. Али где је алка коју треба повући да би се надувао? Почео је махнито да пребира прстима по везама око паса и упркос свој одлучности осети краткотрајну, ледену језу пре но што је коначно пронашао металну алкицу. Лако ју је било покренути и он на велико олакшање осети како се појас надима око њега, прихватајући га у пријатно окриље.
Сада је једину праву опасност представљао сам Калипсо који му је могао налетети на главу. Али где се део брод?
Био је, на жалост, преблизу у овој помахниталој води, а и део палубског кућишта висио је у мору. Невероватно, али највећи број чланова посаде и даље као да је био на броду. Сада су показивали према њему, а неко се припремао да му добаци појас за спасавање.
Вода је била пуна плутајућих ствари — столица, кутија, делова опреме — а ту су биле и санке, које су лагано тонуле, будући да су се издувавали оштећни гасни танкови. Надам се да их могу спасти, помисли Лорен. Ако не, онда ће ово бити веома скупо путовање, а и протећи ће по свој прилици прилично времена пре но што поново дођемо у прилику да проучавамо шкорпове. Он се осети поносним што тако сталожено разматра ситуацију, с обзиром на нарочите околности у којима се налазио.
Нешто му се очеша о десну ногу; аутоматским рефлексом, он покуша да га шутне од себе. Иако га је непријатно огребало, та околност га је пре озлоједила него узнемирила. Безбедно је плутао, џиновски талас је прошао и више му се ништа није могло десити.
Он поново удари ногом, обазривије овога пута. Још док је то чинио осети исто гребање по другој нози. То, међутим, више није било неутрално крзање: иако га је појас и даље одржавао на површини, нешто је почело да га вуче у дубину.
Био је то тренутак када је Лорен Лоренсон искусио први тренутак праве панике, будући да се изненада присетио испитујућих пипака великог полипа. Но, они су зацело били меки и меснати — док је ово очигледно била нека жица или кабл. Разуме се, посреди је била пупчана врпца санки које су тонуле.
Још је могао да се испетља да му један неочекивани талас није напунио уста водом, коју он аутоматски прогута. Давећи се и кашљући, он покуша да испразни плућа, отирући истовремено ногом кабл.
Коначно, витална раздеобница између ваздуха и воде — између живота и смрти — појавила му се на мање од метар изнад главе; али он више није могао доспети до ње ни на који начин.
У таквим тренуцима човек не мисли ни на шта друго до на властити опстанак. Нема проживљавања прошлости, нема жаљења за ранијим животом — чак се ни помисао о Мириси није ни на тренутак појавила.
Када је схватио да је све готово, није осетио страх. Последње искуство свести био је чист бес што је морао да превали педесет светлосних година да би скончао на овако тривијалан и нехеројски начин.
И тако је Лорен Лоренсон умро по други пут у топлим плићацима таласанског мора. Није учио из искуства; прва смрт била му је много лакша пре две стотине година.