Иако би капетан Сирдар Беј порекао да је макар малчице сујеверан, ипак би увек почињао да се брине када би ствари ишле сувише глатко. Све до сада на Таласи их је пратила невероватна срећа; све се одигравало према најоптимистичкијим плановима. Изградња штитника није каснила, нити је било ма ког другог проблема вредног помена.
Али сада, за само двадесет четири часа…
Разуме се, могло је испасти и знатно горе. Први официр Лоренсон имао је пуно, пуно среће — захваљујући оном момку. (Морају му се некако одужити…) Према лекарима, ствар је изведена за длаку. Да је остао још који минут, оштећења мозга била би безнадежна.
Расрђен због тога што је допустио да му пажња скрене са проблема на који је непосредно био упућен, капетан поново прочита поруку коју је већ знао напамет:
БРОДСКА МРЕЖА: БЕЗ ДАТУМА И ВРЕМЕНА
УПУЋЕНО: КАПЕТАНУ
УПУТИО: АНОНИМ
Сер: Известан број нас жели да изложи следећи предлог, са којим вас упознајемо како бисте га могли озбиљно размотрити. Предлажемо да наша мисија буде окончана овде на Таласи. Сви њени циљеви били би остварени без додатних ризика везаних за настављање до Сегана Два.
Потпуно смо свесни тога да ће ово створити проблеме са постојећом популацијом, али верујемо да они могу бити решени уз помоћ технологије коју поседујемо — конкретно, применом тектонског инжењеринга, чиме би се повећао расположив копнени простор. Сходно Правилнику, Одељак 14, Став 2 (а), са уважавањем захтевамо сазивање Бродског Већа како би се што пре ова ствар претресла.
„Па, замениче Малина? Амбасадоре Калдор? Има ли коментара?”
Два госта у пространим, али једноставно намештеним капетановим одајама измењаше погледе. Затим Калдор готово неприметно климну заменику капетана и потврди своје уважавање првенства тако што је управо тог часа хотимице отпио још један спор гутљај изврсног таласанског вина којим су их даривали њихови домаћини.
Заменик капетана Малина, који се осећао лагодније са машинама него са људима, смркнуто погледа извадак из компјутера.
„Бар је веома учтиво.”
„То се могло и очекивати”, рече капетан Беј нестрпљиво. „Имаш ли неку идеју о томе ко је то могао послати?”
„Баш никакву. Ако изузмемо нас тројицу, бојим се да нам преостаје још сто педесет осам сумњивих.”
„Сто педесет седам”, умеша се Калдор. „Први официр Лоренсон има изврстан алиби. Био је мртав у то време.”
„Тиме број није много сужен”, добаци капетан, смркнуто се при том осмехнувши. „Имате ли ви неку теорију, докторе?”
Сигурно да имам, помисли Калдор. Провео сам на Марсу две тамошње дуге године; ја бих се кладио на Сабре. Али то је само слутња, која се може показати и погрешном…
„Немам још, капетане, али држаћу очи отворене. Ако пронађем било шта, одмах ћу вас известити — у мери у којој то буде могуће.”
Два официра разумела су га савршено. У својој улози саветника Мозес Калдор није био одговоран чак ни капетану. Његов положај на Магелану најприближније је одговарао својству исповедника.
„Држим, др Калдоре, да ћете ме зацело известити — уколико будете прикривали информације то би могло довести у опасност и саму мисију.”
Калдор је за тренутак оклевао, а онда кратко климну. Надао се да се неће наћи у традиционалној недоумици свештеника који је исповедио убицу — који планира нове злочине.
Неће овде бити много помоћи, помисли смркнуто капетан. Али имам потпуно поверење у ова два човека, а и потребан ми је неко у кога се могу поуздати. Иако коначна одлука мора бити само моја.
„Питање гласи: треба ли да одговорим на ову поруку или да је пренебрегнем? И један и други потез могу бити ризични. Ако је у питању само узгредни предлог — можда тек од једне особе у тренутку психолошких неприлика — не би било баш мудро схватити га одвећ озбиљно. Али ако је посреди одлучна група, онда би можда дијалог могао бити од користи. Тако би напетост спласнула. А и установило би се ко стоји иза целе ствари.” А шта би ти онда? — упита капетан самога себе. Да их бациш у ланце?
„Мислим да би требало да разговарате са њима”, рече Калдор. „Проблеми ретко нестају ако се на њих не обраћа пажња.”
„Слажем се”, рече заменик капетана Малина. „Али сигуран сам да то није нико од људи из Погона и Енергије. Све их знам још од часа када су дипломирали — или још од раније.”
Могао би да доживиш изненађење, помисли Калдор. Ко кога стварно познаје?
„Врло добро”, закључи капетан, уставши. „Већ сам био донео ту одлуку. Али за сваки случај, мислим да ми не би било наодмет да мало освежим своје знање историје. Сећам се да је и Магелан имао мало неприлика са посадом.”
„Стварно јесте”, узврати Калдор. „Али верујем да ви никога нећете искрцати на пустом острву.” Нити обесити неког од својих официра, додаде он у себи; било би веома нетактично да је поменуо ту епизоду из историје.
А било би још рђавије да је подсетио капетана Беја, премда он то свакако није могао заборавити! — да је велики морепловац убијен пре но што је окончао своју мисију.