Овога пута повратак у живот није био брижљиво припремљен као раније. Друго буђење Лорена Лоренсона било је мање удобно него прво; штавише, деловало је тако непријатно да је на тренутке пожелео да су га пустили да утоне у заборав.
Када је повратио полусвест, убрзо је зажалио због тога. Низ грло су му биле постављене цеви, а за руке и ноге биле су му повезане жице. Жице! Изненада га обузе паника при спомену на оно погубно вучење у дубину, али он убрзо поново овлада осећањима.
Сада је ваљало бринути о нечем другом. Чинило му се да уопште не дише; није могао да разабере никакве покрете дијафрагме. Веома чудновато — ох, биће да су заобишли плућа…
Монитори са његовим животним функцијама мора да су ставили до знања болничарки да је дошао к свести, јер наједном зачу неки меки глас, а и осети кроз очне капке, које због умора још није отварао, како се над њим надвија нека сенка.
„Све је у реду са вама, господине Лоренсоне. Нема разлога за забринутост. Устаћете за који дан… Не, немојте покушавати да говорите.”
Уопште ми не пада на памет, помисли Лорен. Знам тачно шта се догодило…
А онда се зачу слабашно шиштање хиподермичког шприца и он осети студен на мишици, да би потом поново уследио блажени заборав.
Следећи пут, на његово велико олакшање, све је било сасвим другачије. Цеви и жице су нестали. Иако се осећао веома слабим није му било нелагодно. А и поново је дисао постојаним, нормалним ритмом.
„Здраво”, рече један дубок, мушки глас са раздаљине од неколико метара. „Добро дошли поново међу нас.”
Лорен окрену главу према извору звука и замућеним погледом разабра једну прилику на суседном кревету, умотану у завоје.
„Претпостављам да ме не препознајете, господине Лоренсон. Поручник Бил Хортон, комуникациони инжењер — и бивши возач серфа.”
„Ох, здраво, Биле — откуд ти овде…” прошапта Лорен. Али у том часу појави се болничарка и оконча овај разговор новом, вештом ињекцијом.
Сада се савршено добро осећао и једва је чекао да му допусте да устане из постеље. Санитетски заповедник Њутн сматрала је да, у целини узев, треба допустити пацијентима да знају шта им се догађа и зашто. Чак и када они то не би схватили, обавештења су помагала да се успокоје и да тако њихово непожељно присуство сувише не угрожава нормалан рад медицинског одељења.
„Можда се осећаш добро, Лорене”, рече она, „Али плућа ти се још доводе у ред, те тако мораш избегавати напрезања док се сасвим не опораве. Да је таласански океан сличан Земљином, не би било никаквих проблема. Али његова сланост је знатно мања — он се може пити, сећаш се, и ти си попио око литар те течности. А како су твоји телесни флуиди сланији од овдашње морске воде, дошло је до потпуног нарушавања изотонске равнотеже. И тако је, посредством осмотског притиска, изазвано прилично оштећење мембрана. Морали смо да обавимо читав низ брзих претрага у бродској архиви пре но што смо могли да спроведемо поступак са тобом. Уосталом, дављење није баш уобичајени ризик при лету кроз свемир.”
„Бићу добар пацијент”, рече Лорен. „И веома сам вам захвалан на свему што сте учинили. Када ћу могу да примам посетиоце?”
„Један управо чека напољу да уђе. Имаш на располагању петнаест минута. После тога ће је болничарка избацити.”
„И немој обраћати пажњу на мене”, рече Бил Хортон. „Ја брзо заспим.”