Поручник Хортон био му је занимљиво друштво, али Лорену је ипак било драго што га се отарасио чим су му електрофузионе струје спојиле сломљене кости. Како је Лорен открио, уз мноштво заморних појединости, млади инжењер се ухватио у коло са групом косматих распуштеника на Северном Острву, чија је друга најважнија ствар у животу, како изгледа, била да се уз окомите таласе возе на дасци са микромлазницима. Хортон је на својој кожи искусио да је тај спорт још опаснији него што је изгледао.
„Прилично ме изненађује”, прекиде Лорен једну његову суморну исповест. „Био бих се заклео да си ти деведесет девет одсто хетеросексуалац.”
„Деведесет два одсто, судећи према мом профилу”, узврати Хортон весело. „Али допада ми се да с времена на време проверам своју калибрацију.”
Поручник се само напола шалио. Негде је чуо да су стопостотни тако ретки да се класификују као патолошки случајеви. Он, додуше, није стварно у то веровао; али помало га је забрињавало у оних неколико ретких прилика када је озбиљније размишљао о томе.
Лорен је сада био једини пацијент и успео је да убеди ласанску болничарку да је њено стално присуство сасвим непотребно — бар онда када би Мириса дошла у своју свакодневну посету. Санитетски заповедник Њутн, која је као и већина лекара умела да буде непријатно отворена, казала му је без увијања: „Потребна ти је још недеља дана опоравка. Ако већ мораш да водиш љубав, препусти све њој.”
Имао је и мноштво других посетилаца, разуме се. Уз два изузетка, сви су они били добро дошли.
Градоначелница Волдрон имала је начина да убеди његову малу болничарку да је пусти унутра у било које доба; срећом, њене посете никада се нису поклопиле са Мирисиним. Први пут када је градоначелница стигла Лорен се претварао да је готово у предсмртном стању, али тактика му се показала катастрофалном, будући да тако никако није могао да спречи влажна миловања којима је био изложен. Другом приликом — срећом, добио је упозорење десет минута раније — био је подупрт јастуцима и потпуно свестан. Међутим, необичном подударношћу, управо је у току био један сложен тест респираторних функција, тако да је цев за дисање постављена у Лоренова уста потпуно онемогућила разговор. Тест је окончан тридесетак секунди пошто је градоначелница отишла.
Куртоазна посета Бранта Фалконера била је помало нелагодна за обојицу. Учтиво су разговарали о шкорповима, о развоју ствари са ледаром у заливу Мангров, о политици Северног Острва — о свему, заправо, осим о Мириси. Лорен је могао да види да је Брант забринут, да му је чак непријатно, али последња ствар коју је очекивао било је извињење. Његов посетилац је успео да то некако превали са усана на самом одласку.
„Знаш, Лорене”, рече он невољно, „ништа друго нисам могао да урадим када је наишао онај талас. Да сам наставио пређашњим курсом разбили бисмо се о гребење. Напросто, нисмо имали среће да Калипсо на време стигне до дубоке воде.”
„Сасвим сам сигуран”, одврати Лорен потпуно искрено, „да нико не би могао да поступи боље него што си ти.”
„Овај… драго ми је што то разумеш.”
Бранту је очигледно лакнуло и Лорен осети извесну наклоност — чак и сажаљење — према њему. Можда су га његови морепловци изложили извесној критици; некоме ко се тако дичио својом вештином као Брант таква критика била би неподношљива.
„Чујем да су спасли санке.”
„Да, ускоро ће их оправити и биће као нове.”
„Баш као и ја.”
Несмејаше се кратко обојица — и у том чину који их је другарски повезао Лорену изненада сину једна иронична помисао.
Брант мора да је накнадно често пожелео да је Кумар био мало мање одважан.