Поред Мирисе Кумар је био Лоренов најдражи — и најчешћи гост. Упркос његовом надимку, Лорену је Кумар пре личио на верног пса — или, пре, на љупко штене — него на лава. На Тарни је било десетак прекомерно мажених паса, а једнога дана они ће можда постојати и на Сегану Два, оживљујући своје древно пријатељство са човеком.
Лорен је дознао каквом се ризику младић изложио у немирном мору. Обојица су имали среће што се Кумар никада није отискивао од обале без ронилачког ножа који му је каишем био везан за ногу; чак и тако, под водом је провео више од три минута, секући каблове у које се Лорен заплео. Посада Калипса била је сигурна да су се обојица удавила.
Упркос ове везе која их је сада спајала, Лорен је и даље тешко могао да води разговор са Кумаром. Уосталом, постојао је сасвим ограничен број начина на који се могло рећи: „Хвала што си ми спасао живот”, а светови са којих су потицали били су толико различити да су имали тек крајње мало заједничких тема. Ако би са Кумаром разговарао о Земљи или о броду, све је ваљало објашњавати са несносним обиљем појединости; после извесног времена Лорен је схватио да само траћи време. За разлику од своје сестре, Кумар је живео у свету непосредних искустава; њему су били важни једино овде и сада на Таласи. „Како му завидим!” приметио је једном Калдор. „Он је створење данашњице — не оптерећује га прошлост, нити га плаши будућност!”
Лорен се спремао да пође на починак, надајући се да је то његова последња ноћ на клиници, када је дошао Кумар, носећи једну веома велику боцу, коју тријумфално подиже увис.
„Погоди!”
„Немам представу”, узврати Лорен потпуно неистинито.
„Прво вино ове сезоне, са Кракана. Кажу да ће бити веома добра година.”
„Како то да се ти у то разумеш?”
„Наша породица има тамо виноград већ више од сто година. Лавље виногорје најзнаменитије је на свету.”
Кумар стаде да претура унаоколо све док не пронађе две чаше и до врха напуни обе. Лорен обазриво сркну; било је слаткасто за његов укус, али веома, веома питко.
„Како се зове?”
„Кракан специјал.”
„Будући да ми Кракан једном умало није дошао главе, треба ли да поново ризикујем?”
„Од овога нећеш бити нимало мамуран.”
Лорен испи још један, већи гутљај и после изненађујуће кратког раздобља чаша му је била празна. А још мање времена је било потребно да се поново напуни.
Ово је изгледао изврстан начин да се проведе последња ноћ у болници и Лорен осети како се његова нормална захвалност према Кумару протеже сада на цео свет. Чак ни посета градоначелнице Волдрон не би му више била непријатна као раније.
„Узгред буди речено, како је Брант? Нисам га видео пуну недељу дана.”
„Још је на Северном Острву. Надзире оправку брода и води разговоре са морским биолозима. Сви су се силно узбудили око шкорпова. Али још нико не зна шта да предузмемо с њима у вези. Ако уопште нешто треба предузети.”
„Знаш, и ја сам у истој недоумици када је Брант у питању.”
Кумар се насмеја.
„Ништа не брини. Нашао је нову девојку на Северном Острву.”
„Ох. Зна ли Мириса за то?”
„Разуме се.”
„И не смета јој?”
„Зашто би јој сметало? Брант је воли — и увек се враћа.”
Лорен стаде да обрађује ову информацију, премда прилично споро. Пало му је на ум да је у питању нова варијабла у једној већ ионако сложеној једначини. Има ли Мириса и других љубавника? Жели ли он то стварно да дозна? Треба ли да је пита?
„У сваком случају”, настави Кумар, напунивши им поново чаше, „једина стварно важна околност јесте да су њихове генетске карте одобрене и биће регистровани за добијање сина. Када се он роди, ствари ће се променити. Онда ће припадати само једно другом. Није ли исто тако било и на Земљи?”
„Понекад”, рече Лорен. Кумар, дакле, не зна; у тајну су и даље били упућени само њих двоје.
Бар ћу видети свог сина, помисли Лорен, макар и само на неколико месеци. А онда…
На свој ужас, он осети како му се сузе сливају низ образе. Када је последњи пут заплакао? Пре две стотине година, док је посматрао успламтелу Земљу…
„Шта је било?” упита га Кумар. „Размишљаш ли о својој жени?” Забринутост му је била тако искрена да Лорен напросто није могао да буде увређен његовим неувиђавним питањем — односно потезањем теме која је, прећутним пристанком, тек ретко помињана, зато што није имала никакве везе са овим овде и сада. Пре две стотине година на Земљи и кроз три стотине година на Сегану Два — све је то било предалеко да би му узбудило осећања, нарочито у садашњим, веселим тренуцима.
„Не, Кумаре, нисам размишљао о… мојој жени…”
„Да ли ћеш јој… икада… рећи… за Мирису?”
„Можда. Можда нећу. Стварно не знам. Веома сам поспан. Јесмо ли испили целу боцу? Кумаре? Кумаре!”
Болничарка је ушла током ноћи и, једва се уздржавајући да се не закикоће, утуткала их у чаршаве како не би испали из постеље.
Лорен се први пробудио. Пошто га мину први шок, када је схватио шта је посреди, он стаде да се смеје.
„Шта је смешно?” упита Кумар, тетураво се придижући из постеље.
„Ако стварно желиш да знаш — питао сам се да ли ће Мириса бити љубоморна.”
Кумар се кисело осмехну.
„Можда сам се стварно мало напио”, рече он, „али сасвим сам сигуран да се ништа није догодило.”
„Баш као и ја.”
Па ипак, било му је јасно да воли Кумара — не зато што му је спасао живот или што је био Мирисин брат — већ напросто зато што је био Кумар. Секс са тим није имао никакве везе; сама помисао на то није их испунила нелагодношћу, већ раздраганошћу. Тако је и требало. Живот на Тарни био је већ довољно запетљан.
„Био си у праву”, додаде Лорен. „Кракан специјал стварно не изазива мамурлук. У ствари, изврсно се осећам. Можеш ли да ми пошаљеш неколико боца на брод? Још боље — неколико стотина литара.”