Било је то једноставно питање на које није било нимало једноставно одговорити: шта би се догодило са дисциплином на Магелану када би и сам циљ мисије овог брода постао подложан гласању?
Разуме се, ма какав исход био, он ни на шта није обавезивао и капетан га је морао пренебрећи уколико би се то показало потребно. То би морао да учини ако би већина одлучила да остане (премда ни за тренутак није помислио…) Али такав исход био би у психолошком погледу поразан. Посада би се поделила у две клике, а то је могло довести до ситуације о којој уопште није волео да размишља.
Па ипак — један заповедник треба да буде чврст, али не и тврдоглав. Предлог нипошто није био лишен разложности и имао је мноштво привлачних видова. Уосталом, и сам је имао прилике да ужива у благодетима председниковог гостопримства и никако није желео да се лиши задовољства поновног сусрета са оном дамом која је била првак у десетобоју. Ово је био диван свет; можда би могли да убрзају спор процес настајања континената, како би се обезбедио животни простор за нове милионе. Било би то несравњиво лакше од колонизације Сегана Два.
У ствари, они можда никада неће ни стићи до Сегана Два. Иако се оперативна поузданост брода и даље процењивала на деведесет осам одсто, постојали су спољни ризици које нико није могао предвидети. Само је неколико његових најповерљивијих официра знало о оном делу леденог штитника који је био изгубљен негде око четрдесет осме светлосне године. Да их је онај међузвездани метеорит, или шта је већ било, погодио само неколико метара ближе…
Неко је изложио претпоставку да је та ствар могла бити нека древна свемирска сонда са Земље. Вероватноћа за тако нешто била је дословце астрономски мала, а и једна таква иронична хипотеза никако се, разуме се, није могла доказати.
А сада су још његови незнани петиционари почели себе да називају Новим Таласанцима. Да ли је то значило, питао се капетан Беј, да их је било много и да су се организовали у политички покрет? Ако је то случај, можда би најбоље било истерати их на отворено што је пре могуће.
Да, куцнуо је час да се сазове Бродско Веће.
Одбијање Мозеса Калдора било је брзо и учтиво.
„Не, капетане; не могу да узмем удела у расправи — јер не желим да станем ни уз једну страну. Када бих то учинио, посада би изгубила поверење у моју непристраност. Али спреман сам да суделујем као председавајући или онај који стишава страсти — како вам драго.”
„Слажем се”, одврати спремно капетан Беј; то је заправо било све чему се и надао. „А ко ће заступати предлагаче? Не можемо очекивати да ће Нови Таласанци лично иступити и бранити своју ствар.”
„Више би ми се допало да одмах приступимо гласању и избегнемо било какво натезање и расправу”, с жаљењем у гласу примети заменик капетана, Малина.
Капетан Беј се приватно слагао са тим. Али посреди је било демократко друштво одговорних, високообразованих људи, а и бродски правилник темељио се на тој околности. Нови Таласанци су захтевали да Веће јавно изложи своје ставове; ако би он то одбио, оглушио би се о властите прописе о дужностима и тако би изневерио поверење које му је поклоњено на Земљи пре две стотине година.
Није било лако сазвати седницу Већа. Будући да је свако, без изузетка, морао да добије прилику да гласа, ваљало је реорганизовати распореде и смене, као и престројити редослед раздобља спавања. Чињеница да се половина посаде налазила доле на Таласи отворила је још један проблем који се никада раније није јавио — проблем безбедности. Ма какав био исход расправе, било је крајње непожељно да Ласанци било шта дочују о њој…
И тако се Лорен Лоренсон нашао сам, са први пут закључаним вратима, колико је могао да се сети, канцеларије у Тарни, када је почела седница Већа. Поново је носио наочаре за пуни вид; али овога пута није пловио кроз подморску шуму. Налазио се на Магелану у познатој сали за скупове, гледајући лица колега; кад год би променио перспективу, пред очима би му се нашао екран на коме су били исписани њихови коментари и одлуке. У овом тренутку, тамо је стајала само једна кратка порука:
ПРЕДЛОГ: Да звездани брод Магелан оконча своју мисију на Таласи, будући да се сви његови основни циљеви могу остварити овде.
Мозес је, значи, горе на броду, помисли Лорен док је прелазио погледом по публици; питао сам се зашто га у последње време нисам виђао. Изгледа уморно — баш као и капетан. Можда је ово озбиљније него што сам претпостављао…
Калдор жустро затражи пажњу присутних.
„Капетане, официри, остали чланови посаде — иако је ово наше прво Веће, сви сте упознати са правилима процедуре. Ако желите да узмете реч, подигните руку како бисте то ставили до знања; уколико желите да нешто писмено изјавите, учините то преко тастатуре; локације су искључене, како би се обезбедила анонимност. У оба случаја, молим вас да будете што је могуће сажетији.
„Ако нема питања, отварам расправу по ставци нула нула један.”
Нови Таласанци су додали неколико ствари, али је у суштини 001 и даље био меморандум због кога се капетан Беј тргао пре две недеље; у међувремену, није успео да се приближи ни за корак открићу његових аутора.
Можда је најважнији додатак била објава да је, заправо, њихова дужност да остану овде; Ласи су они били потребни, у техничком, културном и генетском погледу. Питам се, помисли Лорен, иако је дошао у искушењје да се сагласи са тим. У сваком случају, морамо најпре њих да питамо за мишљење. Ми нисмо некадашњи империјалисти — или, можда, јесмо?
Сви су добили прилику да још једном прочитају меморандум; а онда их је Калдор поново замолио за пажњу.
„Нико није, овај, затражио да нешто каже у корист резолуције; разуме се, за то ће бити прилике и касније. Замолићу стога поручника Елгара да изложи супротно становиште.”
Рајмонд Елгар био је замишљен, млад инжењер за енергетику и комуникације кога је Лорен само површно познавао; имао је дара за музику, а тврдио је и да пише једну епску поему о овом путовању. Када би му било затражено да покаже макар један једини стих, он би неизоставно узвраћао: „Сачекајте до Сегана Два, плус још једну годину.”
Било је очигледно због чега се поручник Елгар добровољно јавио (ако је то одиста био случај) за ову улогу. Његова песничка хтења тешко да би му допустила да поступи другачије; а можда је стварно и радио на тој епској поеми.
„Капетане — уважене колеге — посудите ми своје уши…”
Каква фраза, помисли Лорен. Но, питам се да ли је оригинална?
„Мислим да ћемо се сви сложити, како у нашим срцима тако и у умовима, да је замисао о остајању на Таласи многоструко привлачна. Али, размотримо следеће околности:
Нас је само 161. Имамо ли право да донесемо неопозиву одлуку у име милион оних који су још у сну?
А шта је са Ласанцима? Изложена је претпоставка о томе да бисмо им помогли уколико бисмо остали. Али, да ли би тако било? Они имају начин живота који им, како изгледа, савршено одговара. Помислите сада на наше порекло, на нашу обуку — на циљ коме смо се посветили пре толико година. Да ли стварно верујете да читав милион нас може постати део таласанског друштва, а да га при том потпуно не поремети?
А ту је и питање дужности. Поколења мушкараца и жена жртвовали су се да би омогућили ову мисију — да би људској раси пружили боље услове за опстанак. До што већег броја сунаца доспемо, у већој смо се мери обезбедили од несреће. Видели смо шта су у стању да учине таласански вулкани; ко зна шта се овде може догодити у потоњим столећима?
Чуле су се приче о тектонском инжењерству којим би се обезбедило ново копно како би се пружио животни простор нараслој популацији. Дозволите ми да вас подсетим да оно ни на Земљи, после хиљаду година истраживања и развоја, није израсло у егзактну науку. Сетите се само катастрофе на висоравни Наска из 3175! Не могу замислити ништа несмотреније него упустити се у петљање са силама заптивеним у недрима Таласе.
Нема потребе да се више говори. У овој ствари може постојати само једна одлука. Морамо препустити Ласанце њиховој властитој судбини; нама нема друге до да наставимо ка Сегану Два.”
Лорена није изненадио пљесак који се полако појачавао. Занимљиво питање је било ко није аплаудирао? Колико је он могао да процени, публика је била подељена на два готово једнака дела. Разуме се, неки људи су пљескали можда зато што им се допао ефектан начин излагања — а не нужно због тога што су се слагали са говорником.
„Хвала, поручниче Елгар”, рече председавајући Калдор. „Нарочито вас похваљујемо због сажетости. Да ли би сада неко желео да изложи супротно гледиште?”
Уследило је нелагоднко комешање, пропраћено дубоком тишином. Бар један минут ништа се није догодило. А онда на екрану почеше да се појављују слова.
002. ДА ЛИ БИ КАПЕТАН, МОЛИМ, ИЗЛОЖИО ПОСЛЕДЊЕ ПРОЦЕНЕ ВЕРОВАТНОЋЕ УСПЕХА МИСИЈЕ
003. ЗАШТО НЕ ПРОБУДИТИ РЕПРЕЗЕНТАТИВНИ УЗОРАК ХИБЕРНИСАНИХ ДА БИ СЕ СОНДИРАЛО ЊИХОВО МИШЉЕЊЕ
004. ЗАШТО НЕ УПИТАТИ ЛАСАНЦЕ ШТА ОНИ МИСЛЕ. ОВО ЈЕ ЊИХОВ СВЕТ
Уз потпуну тајност и неутралност компјутер је складиштио и нумерисао поруке чланова Већа. Током два миленијума нико није био кадар да пронађе бољи начин сондирања групног мишљења и постизања консензуса. По целом броду — и доле на Таласи — мушкарци и жене укуцавали су поруке на седам дугмади својих малих тастатура које су носили око једне руке. Можда је најраније умеће које је стицало свако дете било да притиска и куца све неопходне комбинације, а да при том уопште не размишља о њима.
Лорен пређе погледом преко окупљених и уз смешак примети да су готово сви имали обе шаке на виделу. Није могао да запази никога са типичним заблуделим погледом који би указивао на околности да се одашиље приватна порука преко скривене тастатуре. Али, некако, много људи је разговарало.
015. КАКО СТОЈИ СА КОМПРОМИСНИМ РЕШЕЊЕМ? НЕКИ БИ МОГЛИ ДА ОСТАНУ, ДОК БИ БРОД НАСТАВИО
Калдор затражи пажњу.
„То излази из оквира резолуције о којој расправљамо”, рече он, „али предлог је регистрован.”
„Одговор нула нула два”, рече капетан Беј, сетивши се у последњи час да сачека на одобравајући климај главе председавајућег. „Вероватноћа износи деведесет осам одсто. Не би ме изненадило ако би се наши изгледи да стигнемо до Сегана Два показали бољим него они да се Северно или Јужно Острво нађу изнад воде.”
021. ИЗУЗМЕ ЛИ СЕ КРАКАН, ОКО КОГА НЕ МОГУ МНОГО ДА ПРЕДУЗМУ, ЛАСАНЦИ НЕМАЈУ НИЈЕДАН ДРУГИ ОЗБИЉАН ИЗАЗОВ. МОЖДА БИ ТРЕБАЛО ДА ИМ ОСТАВИМО НЕКИ. КНР
То је био, да видимо… Разуме се — Кингсли Расмусен. Он очигледно није желео да остане инкогнито. Изразио је мисао која је раније или касније свакоме пала на ум.
022. ВЕЋ СМО ПРЕДЛОЖИЛИ ДА ПОНОВО ИЗГРАДЕ СВЕМИРСКУ АНТЕНУ НА КРАКАНУ КАКО БИ ОСТАЛИ У ВЕЗИ СА НАМА. РММ
„Господо”, рече Калдор помало нестрпљиво, „удаљавамо се од теме.”
Треба ли и ја да узмем удела? упита се Лорен. Не, клонићу се ове расправе; ствар је изразито многострана. Раније или касније мораћу да изаберем између дужности и среће. Али не још. Не још…
„Веома сам изненађен”, рече Калдор пошто се пуна два минута ништа ново није појавило на екрану, „да више нико нема ништа да каже о једној тако важној ствари.”
Пунонадежно је сачекао још један минут.
„Врло добро. Можда бисте волели да неформално наставите ову расправу. Нећемо сада гласати, али током наредних четрдесет осам часова можете регистровати ваша мишљења на уобичајени начин. Хвала.”
Он баци поглед према капетану Беју, који се подиже тако хитро да је тиме очигледно показао колики му је камен пао са срца.
„Хвала, докторе Калдор. Завршена је седница Бродског Већа.”
Затим упути један брижан поглед према Калдору, који је нетремице посматрао екран дисплеја као да га је тог часа први пут видео у животу.
„Је ли све у реду, докторе?”
„Опростите, капетане — све је у реду. Управо сам се присетио нечег важног. То је све.”
И одиста јесте. По хиљадити пут, најмање, осетио је дивљење према лавиринтском дејствовању несвесног ума.
Порука 021 је избацила ствар на површину. „Ласанци немају ни један озбиљан изазов.”
Сада је знао зашто је сањао Килиманџаро.