Опрости ми, Евелин — прошло је много дана од како сам последњи пут разговарао са тобом. Значи ли то да твоја слика бледи у мом уму, како будућност све више и више одвлачи моје снаге и пажњу?
Претпостављам да је тако и по логици ствари требало би да ми је мило због тога. Везати се предуго за прошлост представља болест — као што си ме често подсећала. Али у свом срцу ја још не могу да прихватим ту горку истину.
Много тога се догодило током последњих неколико недеља. Брод је инфициран оним што сам назвао „синдром Баунтија”. Требало је да то предвидимо — у ствари, и јесмо, али само као шалу. Сада је ствар озбиљна, премда још не сувише озбиљна. Бар се надам.
Неки чланови посаде волели би да остану на Таласи — ко би им на томе могао замерити? — и то су искрено признали. Други би желели да овде окончамо целу мисију и да потпуно заборавимо на Сеган Два. Није нам позната снага те групе, зато што још није изишла на отворено.
Четрдесет осам часова после седнице Већа одржано је гласање. Иако је оно, разуме се, било тајно, не знам у којој се мери можемо поуздати у исходе. Сто педесет један глас био је за то да наставимо даље; само шест је желело да окончамо мисију овде; а четири су била неодлучна.
Капетану Беју било је мило. Он сматра да је ситуација сада под контролом, али ће ипак предузети извесне мере предострожности. Јасно му је да што се дуже задржавамо овде то ће снажнији бити притисак да уопште не одемо, већ да останемо. Не би нам сметало неколико дезертера — „Ако желе да оду, ја их сигурно нећу задржавати”, казао је капетан. Али оно што га брине јесте незадовољство које се може проширити на осталу посаду.
Стога је убрзао изградњу штитника. Сада када је систем потпуно аутоматски и када дејствје без застоја, планирамо да дневно преузимамо два подизања, а не само једно. Уколико нам то буде пошло за руком моћи ћемо да кренемо за четири месеца. То још није објављено. Надам се да неће бити противљења када једном буде, како од стране Нових Таласанаца тако и од осталих.
А сада једна ствар која може бити потпуно неважна, али и која ме је очарала. Сећаш ли се нашег обичаја да једно другом читамо приче када смо се упознали? Био је то диван начин да се дозна како су људи стварно живели и о чему су размишљали пре више хиљада година — знатно пре но што су изумљени сензорни, па чак и видео записи…
Ти си ми једном прочитала — тога се свесно уоште нисам сетио — причу о једној великој планини у Африци са необичним именом — Килиманџаро. Проверио сам мало ствар у бродској архиви и сада разумем зашто ме је толико прогањала. Како изгледа, високо у планини, на подручју прекривеном снегом, постојала је једна пећина. А у тој пећини нађено је смрзнуто тело велике мачке-ловца — леопарда. Посреди је права тајна; нико никада није дознао шта је леопард тражио на толикој висини, тако далеко од своје нормалне територије.
Ти знаш, Евелин, да сам се ја одувек поносио — многи су ме због тога сматрали таштим! — снагом своје интуиције. Па, сада ми изгледа да се нешто слично збива овде.
Не знамо поуздано да ли су они интелигентни, а можда је и сама ова неудоумица лишена смисла. Али извесно је да су посреди високо организоване друштвене животиње са примитивном технологијом, — премда је ово можда прејака реч. Колико смо за сада установили, они не испољавају неке веће способности од пчела, мрава или термита, али распон њиховог делања је другачији и веома упечатљив.
А што је најважније, открили су метал, премда га, како изгледа, за сада користе само као украс; једини извор њихових залиха јесте оно што могу да украду од Ласанаца. То су већ чинили у више наврата.
Недавно је један шкорп догмизао каналом право у средиште нашег постројења за замрзавање воде. У први мах изложена је наивна претпоставка да је то учинио у потрази за храном. Али, хране је било у изобиљу тамо одакле је дошао — најмање педесет километара одатле.
Желим да дознам шта је шкорп тражио толико далеко од свог дома; имам осећај да би одговор могао бити веома важан за Ласанце.
Питам се да ли ћемо установити шта је посреди пре но што утонем у дуги сан до Сегана Два.