Чланови Северноострвске поморске лабораторије нипошто нису били одушевљени.
„Потребно нам је још недељу дана да оправимо Калипсо”, рече директор, „а и послужила нас је права срећа што смо нашли санке. То су једине које постоје на Таласи и не желимо да их поново изложимо ризику.”
Познати су ми ови симптоми, помисли официр за науку Верли; чак и током последњих дана на Земљи и даље је било директора разних лабораторија који нипошто нису желели да им прелепу опрему оскрнави практична употреба.
„Изузев ако се Млађи — или Старији — Кракан поново не узјогуни, не видим да постоји било какав ризик. А нису ли геолози обећали да се од два вулкана неће чути ни гласа најмање педесет година?”
„Радо бих прихватио опкладу са њима око тога. Али искрено говорећи — зашто мислите да је ово толико важно?”
Каква ускогрудост! помисли Верли. Чак и ако је Нело физички океанограф, ипак би се очекивало да га бар у извесој мери занима морски живот. Али можда сам га погрешно проценио; није искључено да ме само проверава…
„У извесном смислу смо постали емоционално заинтересовани за ову ствар од када је др Лоренсон погинуо — срећом, само привремено. Али сасвим независно од тога, држимо да су шкорпови у сваком погледу изузетни. Ма шта што бисмо открили у вези са страном интелигенцијом могло би једном да буде од животног значаја. Вама чак и више него нама, будући да су они на вашем прагу.”
„То ми је потпуно јасно. Но, вероватно је срећна околност то што заузимамо тако различите еколошке нише.”
Колико ће још дуго бити тако? упита се официр за науку. Ако је Мозе Калдор у праву…
„Реците ми тачно, шта ради шпијунка. Назив сигурно побуђује знатижељу.”
„Начињене су пре неколико хиљада година из разлога безбедности и шпијунаже, али имале су и мноштво других примена. Неке нису биле много веће од главе чиоде — а она коју бисмо ми употребили велика је као фудбал.”
Верли распростре планове по директоровом столу.
„Ова је посебно пројектована за подводно коришћење — чуди ме да не знате за њу — начињена је још 2045. године. Нашли смо потпуну спецификацију у техничкој меморији, а затим смо то пренели у репликатор. Први примерак није радио — и даље не знамо због чега али већ други је добро прошао све тестове.
Ово су два акустичка генератора — од десет мегахерца — тако да добијамо милиметарску резолуцију. Тешко да је то видео квалитет, разуме се, али је ипак добро.
Процесор сигнала прилично је интелигентан. Када је шпијунка укључена, она шаље један импулс који твори акустички холограм свега што се налази на удаљеноти до двадесет или тридесет метара. Ова информација се потом преноси уским снопом од двеста килохерца до плутаче која се налази на површини, а она је радио-везом прослеђује бази. Потребно је десетак секунди да би се образовала прва слика; потом шпијунка упућује нови импулс.
Уколико између две слике нема разлике, онда она шаље нулти сигнал. Али ако се нешто догоди, емитује се нова информација како би се образовала ажурирана слика.
Оно што практично добијамо јесте по један снимак сваких десет секунди, а тај снимак добар је за многе сврхе. Разуме се, ако се догађаји буду брзо одигравали имаћемо замрљану слику. Али не може се све имати; систем може да функционише свуда, у потпуној тами — није га лако уочити — а и економичан је.”
Директор се очигледно заинтересовао, али се силно трудио да се то не примети.
„Згодна играчкица — могла би да буде корисна за наш посао. Можете ли нам дати спецификације — као и још неколико модела?”
„Спецификације — свакако, а постараћемо се и око тога да буду сагласне са вашим репликатором, како бисте могли да начините онолико примерака колико вам буде потребно. Први радни модел — а можда и наредна два или три — желимо, међутим, да упутимо у Шкорпвил. А онда ћемо напросто сачекати и видети шта ће се догодити.”