„Шта је Бог?” упита Мириса.
Калдор уздахну и подиже поглед са дисплеја старог већ столећима.
„Ох, драга. Зашто питаш?”
„Зато што је Лорен јуче казао: „Мозес мисли да шкорпови можда трагају за Богом.”„
„То је рекао? Мораћу да попричам мало са њим касније. А ти, драга дамо, тражиш од мене да ти објасним нешто што је представљало опсесију милиона људи хиљадама година и на шта је утрошено више речи него на било коју другу појединачну тему у свеколикој историји. Колико времена можеш да одвојиш овог преподнева?”
Мириса се насмеја.”Ох, бар један сат. Зар ми ниси сам једном рекао да се све што је стварно важно може исказати једном једином реченицом?”
„Хмм. Па, сад, у животу сам наилазио и на неке стварно дуге реченице. Добро, одакле да почнем…”
Поглед му заблуди ка чистини са друге стране прозора бибилиотеке и утихлом — а тако речитом — трупу Матичног Брода који се уздизао поврх њих. Људски живот на овој планети почео је ту; није чудо што ме ово место често подсећа на рај. А јесам ли ја змија која ће уништити његову безазленост? Али једној девојци паметној попут Мирисе ја свакако нећу рећи нешто што она још не зна — или не наслућује.
„Невоља са речју Бог”, поче он полако, „происходи из околности да она никада није значила исту ствар ма којој двојици људи — нарочито ако су они били филозофи. То је и био разлог што је полако изишла из употребе током трећег миленијума, осим као псовка — поставши тако, у неким културама, превише проста да би се могла користити у учтивом разговору.
На њено место дошло је читаво сазвежђе специјализованих речи. Ако ништа друго, то је бар нагнало људе да престану да воде разговор глувих, из чега је ницало деведесет одсто свих невоља у прошлости.
Лични Бог, понекад називан Бог Један, постао је Алфа. Био је то хипотетички ентитет за кога се сматрало да бди над свакодневним пословима сваке јединке, сваке животиње! — награђујући добро и кажњавајући зло, обично у неодређено описаном постојању после смрти. Обожавала си Алфу, молила му се, упражњавала сложене религијске обреде и подизала огромне цркве њему у част…
Ту је потом био Бог који је саздао васељену и који је после тога могао, али и није морао, да има везе са њом. Био је то Омега. У часу када су завршили са рашчлањивањем Бога филозофи су употребили и свих осталих двадесетак слова древног грчког алфабета, али ми ћемо се овог јутра задовољити само Алфом и Омегом. Држим да на расправу о њима није до сада утрошено више од десет милијарди људи-година.
Алфа је неразлучиво био повезан са религијом — што му је и донело пропаст. Он је још могао постојати све до тренутка уништења Земље, да је само мноштво сучељених религија било спремно да се међусобно остави на миру. Али оне за то нису биле кадре, зато што је свака тврдила да једино она заступа Једну и Једину Истину. Стога је ваљало уништити све такмаце — што је, заправо, значило не само сваку другу религију, него и отпаднике унутар властите вере.
Разуме се, сасвим поједностављујем ствари; добри мушкарци и жене често превазилазе властита веровања, а сасвим је могуће да је религија била од битне важности за рана људска друштва. Без натприродних претњи које би их обуздавале људи можда никада не би били кадри да сарађују у било којој заједници већој од племенске јединице. Тек када су је искварили моћ и повластице, религија је постала у основи антидруштвена сила, а велико добро које је учинила постало је помрачено још већим злом.
Надам се да никада ниси чула за инквизицију, лов на вештице или џихад. Да ли би поверовала да су, чак и пошто смо добрано зашли у свемирску еру, постојале нације код којих су деца званично могла да буду погубљена зато што су њихови родитељи припадали некој јеретичкој секти што се мало разликовала од државне варијанте штовања Алфе? Изгледаш запањена, али те ствари — као и много горе — догађале су се у време када су наши преци отпочињали истраживање Сунчевог система.
Срећом по човечанство Алфа је полако ишчилео са попришта збивања, мање или више безболно, почетком трећег миленијума. Уништио га је фантастичан напредак нечега што се називало статистичка теологија. Колико ми је још времена преостало? Хоће ли Боби постати нестрпљив?”
Мириса погледа кроз велики панорамски прозор. Коњић је ведро пасао траву око основе Матичног Брода, очигледно савршено задовољан.
„Неће одлутати — бар док овде буде нечег за јело. Шта је то статистичка теологија?”
„Био је то последњи напад на проблем Зла. Оно што ју је избацило на врх био је успон једног веома ексцентричног култа — називали су себе неоманичима, али немој тражити да ти објасним зашто — око 2050. године. Узгред, била је то прва „орбитална религија”; иако су све остале вере користиле телекомуникационе сателите за ширење својих учења, неоманичији су се искључиво ослањали на њих. Нису имали никаква друга састајалишта осим телевизијских екрана.
Иако су се уздали у технологију припадали су, заправо, једној веома старој традицији. Они су веровали да Алфа постоји, али да је потпуно зао — и да је крајња судбина човечанства да му се супротстави и да га уништи.
„Поткрепљујући своја уверења наводили су бескрајне спискове ужасних чинова из историје и зоологије. Мислим да су они морали бити болесни људи, јер, како изгледа, на морбидан начин су уживали у сакупљању тог материјала.
На пример — један омиљен доказ о постојању Алфе био им је такозвани Аргумент по Устројству. Ми данас знамо да је он потпуно погрешан, али неоманичи су га излагали на такав начин да је изгледао потпуно уверљив и неопозив.
Ако нађеш неки предивно устројен систем — њихов омиљени пример био је дигитални часовник — онда је иза њега морао стајати неки планер, творац. Треба само мало завирити у свет Природе…
И они су то стали здушно да чине. Нарочито су се усредсредили на паразитологију — ти и не слутиш колико сте ви срећни овде на Таласи, узгред буди речено! Нећу у теби изазвати одвратност описивањем домишљатих метода и прилагођавања којима су прибегавала разна створења да би запоседала друге организме — људске нарочито — искоришћавајући их све док не би били уништени. Поменућу ти само једног мезимца неоманичија — бубу наметника.
Ово предивно створењце полаже своја јајашца у друге инсекте, пошто их претходно паралише, тако да када му се ларве излегу, на располагању им стоји обиље свежег — живог — меса.
Неоманичи су могли сатима да набрајају у истом духу, позивајући се на слична чуда природе да би доказали да је Алфа, ако не крајње зао, онда потпуно равнодушан према људским мерилима моралности и доброте. Не бој се — нисам у стању да их опонашам, нити то желим.
Али морам да поменем још један од њихових омиљених доказа — Аргумент по Катастрофи. Ево једног типичног примера који се у недоглед могао умножавати: поклоници Алфе окупили су се, суочени са неком несрећом, да се моле за избављење — али су сви страдали када се на њих срушило светилиште у коме су се налазили; да су, међутим, остали у својим кућама, већина би их се спасла.
Неоманичи су сакупили томове таквих ужаса — изгореле болнице и домови стараца, школе страдале у земљотресима, читави градови нестали при ерупцијама вулкана или ударима плимских таласа — списак нема краја.
Разуме се, такмачки поклоници Алфе нису седели скрштених руку. Они су сакупили подједнак број противпримера — оне случајеве када су искрене вернике избављали од катастрофе разни срећни обрти.
У разним облицима ова чегрст трајала је хиљадама година. Почетком двадесет првог столећа до њеног разрешења довеле су нове информационе технологије, методи статистичке анализе и шире разумевање теорије вероватноће.
„Било је потребно неколико деценија да се добију одговори, као и још неколико пре но што су их прихватили дословце сви интелигентни људи. Рђаве ствари догађају се подједнако често као и добре; као што се одавно подозревало, васељена се напросто покорава законима математичке вероватноће. Свакако, није било ни трага од некакве натприродне интервенције, било у корист доброг или злог.
Проблем Зла, дакле, никада није стварно постојао. Очекивати од васељене да буде благонаклона било је исто што и претпоставити да се увек може добијати у некој од игара на срећу.
Неки култисти покушали су да спасу ствар тако што су основали религију Потпуно Равнодушног Алфе, користећи при том звонолику криву нормалне дистрибуције као симбол своје вере. Сувишно је и рећи да је једно тако апстрактно божанство надахнуло тек веома мало поклоника.
Кад смо већ код математике, она је Алфи задала још један разоран ударац у двадесет првом веку (или је то, можда, био двадесет други?). Један блистави Теранац по имену Курт Гедел доказао је да постоје извесне апсолутно темељне границе знања, те је у том смислу логички бесмислена идеја о потпуно свезнајућем бићу — како се на један начин дефинисао Алфа. Откриће је стигло до нас посредством једне од оних незаборавних, лоших игри речима: „Гедел је обрисао Бога.” Студенти су обичавали да пишу графите по зидовима, користећи слова Г и О, као и грчку делту; разуме се, било је обрнутих верзија: „Бог је обрисао Гедела.” Непреводива игра речи: „Годел Делетед Год” — прим. прев.
Но, вратимо се Алфи. Средином миленијума он је мање или више нестао из човековог видокруга. Дословце сви паметни људи на крају су се сагласили са оштром осудом великог филозофа Лукреција: све религије су у основи аморалне, зато што је сујеверје које су заговарале донело више зла него добра.
Па ипак, неколико древних вера успело је да опстане, премда у драстично измењеним облицима, све до самог краја Земље. Позни мормони и Пророкове кћери чак су успели да изграде властите сејачке бродове. Често се питам како ствари стоје са њима.
Пошто је Алфа био дискредитован преостао је Омега, творац свега. Није, међутим, тако лако одбацити Омегу; васељена претпоставља извесно објашњавање. Или, можда, не? Постоји једна стара филозофска шала, знатно тананија него што изгледа на први поглед. Питање: Зашто је васељена овде? Одговор: Где би другде била? А сад мислим да је ово стварно довољно за једно преподне.”
„Хвала ти, Мозесе”, одврати Мириса, изгледајући помало ошамућена. „Све си то већ изговорио и раније, зар не?”
„Разуме се да јесам — и то више пута. Али, обећај ми нешто…”
„Шта то?”
„Не веруј ни речи од онога што сам ти рекао — напросто зато што сам ја то рекао. Ниједан озбијан филозофски проблем никада се не може до краја решити. Омега је још ту — а понекад ме сумње муче и око Алфе…”