Звала се Карина и било јој је осамнаест година; иако се сада први пут нашла ноћу у Кумаровом чамцу, ово нипошто није био први пут да се нашла у његовом загрљају. У ствари, она је још понајпре могла истаћи право на титулу Кумарове омиљене девојке, око које су се ломила многа копља.
Иако је сунце зашло још пре два часа, унутрашњи месец — знатно сјајнији и ближи од изгубљеног Земљиног Месеца — био је готово пун, тако да се обала, удаљена пола километра, купала у хладној, плавој светлости. Мала ватра горела је непосредно испред линије палми, где је забава још била у току. Чак се с времена на време могла чути и пригушена музика, када би надјачала благо брујање мотора који је радио на најнижем нивоу. Кумар је већ постигао свој главни наум и више му се нигде није журило. Па ипак, као сваки добар морепловац, он би се повремено одвојио од девојке да би изрекао неколико кратких упутстава аутоматском пилоту и брзо прешао погледом по обзорју.
Кумар је говорио истину, помисли Карина испуњена блаженством. Постојало је нешто веома еротично у овом правилном, благом ритму чамца, нарочито када га је појачавао ваздушни душек на коме су лежали. После овога, да ли ће икада више бити задовољна вођењем љубави на копну?
А и Кумар, за разлику од оних неколико других младих Тарнанаца које је могла да помене, био је изненађујуће нежан и увиђаван. Он није спадао у оне мушкарце заокупљене искључиво властитим задовољством; уживање му никада не би било потпуно ако не би било заједничко. Док је у мени, помисли Карина, осећам се као да сам једина девојка у читавом свемиру — чак и ако савршено добро знам да то није тачно.
Карина је неодређено била свесна да се и даље удаљују од села, али јој то није сметало. Желела је да ови тренуци потрају вечито и тешко да би марила да је барка хитала пуном брзином и ка отвореном океану, на коме није било другог копна све док се потпуно не би обишао глобус. Кумар је знао шта ради — и то у више погледа. Део њеног задовољства потицао је од потпуног поверења које јој је он уливао; у његовом наручју престајале су бриге и проблеми. Будућност није постојала, већ само безвремена садашњост.
Но, време је ипак пролазило: унутрашњи месец сада се налазио знатно више на небу. У затону страсти усне су им и даље пожудно истраживале подручја љубави када пулсирање хидромлазника престаде и барка се полако заустави.
„Стигли смо”, рече Кумар, а у гласу му се појави призвук узбуђења.
Где ли смо то стигли — помисли Карина тромо док су се раздвајали. Изгледало је као да су протекли сати од када је последњи пут бацила поглед према обали… тако да је питање било да ли је обала уопште још на видику.
Она се полако придиже, придржавајући се да је благо љуљање барке не би избацило из равнотеже — и разгорачених очију загледа се у вилинско царство које је донедавна представљало суморну баруштину пунонадежно, али и неприкладно названу Залив Мангров.
Ово, разуме се, није било први пут да се срела са високом технологијом; фузиона електрана и главни репликатор са Северног Острва били су знатно већи и деловали су упечатљивије. Али призор блиставо осветљеног лавиринта цеви и складишних танкова, кранова и опслужних механизама — тај ускомешани спој бродоградилишта и хемијског постројења, у коме је све дејствовало бешумно и делотворно под звездама, без иједног људског бића на видику — представљао је прави визуелни и психолошки шок.
Разлегао се изненадни пљусак, појачан муклом тишином ноћи, када је Кумар бацио сидро.
„Хајдемо”, позва је он враголасто. „Хоћу да ти покажем нешто.”
„Је л” није опасно?”
„Нимало — био сам овде много пута.”
И то не сам, сигурна сам, помисли Карина. Али он је већ изишао из барке, пре но што је стигла да му упути неку опаску.
Вода им је сезала једва нешто изнад појаса; толико се била накупила дневне топлоте да је била готово непријатно млака. Када су Карина и Кумар изишли на обалу, држећи се за руке, свеж ноћни лахор који им је помиловао тела испуни их пријатношћу. Изронили су из благо усталасаног мора попут нових Адама и Еве којима су дати кључеви механичког Раја.
„Не брини!” шапну јој Кумар. „Познајем ово место. Др Лоренсон ми је све објаснио. Али, пронашао сам нешто за шта сам сигуран да ни он не зна.”
Корачали су дуж дебело изолованог цевовода, постављеног на носаче метар изнад тла, и Карина је сада први пут успела да разабере један упадљив звук — добовање пумпи које су гониле течност за хлађење кроз лавиринт цеви и конвертора топлоте који су их окруживали.
Ускоро су стигли до знаменитог танка у коме је пронађен шкорп. Сада се могло видети сасвим мало воде; површина је готово потпуно била прекривена преплетеном масом морског корова. На Таласи, додуше, није било рептила, али та дебела, гипка дебла подсетише Карину на клупко змија.
Прошли су затим дуж низа пропуста, па покрај малих запорница, које су све сада биле спуштене; коначно су избили на једну пространу чистину, подаље од главног постројења. Када су напустили средишњи комплекс, Кумар ведро махну према једној камери која је била управљена у њих. Нико касније није успео да установи зашто је она била искључена у том кључном тренутку.
„Танкови за замрзавање”, објасни Кумар. „Шест стотина тона сваки. Деведесет пет одсто вода, пет одсто морско растиње. Шта ти је тако смешно?”
„Није смешно — већ веома необично”, узврати Карина, и даље се осмехујући. „Помисли само — мали део наших океанских шума отићи ће све до звезда. Ко би икада помислио на тако нешто! Али, ниси ме ти због тога довео овамо.”
„Нисам”, одврати Кумар тихо. „Гледај…”
У први мах није могла да разабере на шта он то показује. А онда јој ум успе да протумачи слику која је треперила на самом рубу видљивости — и у магновењу јој постаде јасно.
Било је то старо чудо, разуме се. Људи су то радили на многим световима, преко хиљаду година. Али видети то властитим очима било је не само узбудљиво него и застрашујуће.
Када су се приближили последњем танку, већ је могла јасније да види. Танушно предиво светлости — у пречнику је могло имати највише два центиметра! — успињало се ка звездама, право попут каквог ласерског снопа. Стала је да га прати погледом све док се пређа није преточила у невидљивост, изазивајући је да одреди тачно место нестајања. Али поглед јој је наставио навише, испуњавајући је вртоглавицом, све док није гледала у сам зенит и у једну звезду која је непомично почивала тамо, док су сви њени пригушенији, природни парњаци постојано напредовали мимо ње ка западу. Попут каквог космичког паука, Магелан је спустио нит паучине да би ускоро стао да подиже увис плен који је очекивао од света под собом.
Када су се зауставили на самом рубу леденог блока који је чекао, Карина доживе ново изненађење. Површина му је била потпуно прекривена блиставим слојем златне фолије, која је подсети на дарове које су као деца добијали за рођендан или за годишњи празник Спуштања.
„Изолација”, објасни јој Кумар. „Посреди је стварно злато — дебело око два атома. Без тога пола леда би се отопило пре но што би стигло до штитника.”
Изолација или не, Карина је осећала угриз студени на босим стопалима када је Кумар поведе преко смрзнуте плоче. Стигли су до средишта у десетак корака — а тамо, светлуцајући необичним неметалним сјајем, стајала је затегнута врпца која је сезала, ако не до звезда, оно бар тридесет шест хиљада километара увис до стационарне орбите на којој се налазио Магелан.
Окончавала се ваљкастим бубњем, пуним инструмената и контролних млазника који су очигледно служили као покретан, интелигентан кран, који је прихватао товар после дугог спуштања кроз атмосферу. Устројство је изгледало изненађујуће једноставно, па чак и просто — али био је то варљив утисак који се често стицао када су посреди били производи зреле, развијене технологије.
Карина изненада задрхта, али не од студени под стопалима, коју је готово престала да примећује.
„Јеси ли сигуран да је овде безбедно?” упита она забринуто.
„Разуме се. Други блок увек дижу у поноћ — а до тада има још неколико сати. Посреди је предиван призор, али не верујем да ћемо тако касно остати.”
Кумар се спусти на колена и прислони ухо уз невероватну траку која је повезивала брод са планетом. Ако би пукла, помисли она брижно, да ли би се разлетели…
„Слушај”, прошапта он…
Није знала шта да очекује. Понекад, у потоњим годинама, када би то могла да поднесе, покушала би да оживи чаролију тог часа. Но, никада није била сигурна да ли је у томе успела.
У први мах јој се учинило да чује најдубљу ноту неке џиновске харфе чије су струне биле затегнуте између светова. Жмарци јој стадоше да гамижу низ кичму и она осети како јој се длачице на врату костреше; била је то прадавна реакција страха, настала негде у праисконским џунглама Земље.
А онда, како се полако привикавала, постала је свесна читавог спектра помичних аликвотних тонова који су покривали распон чујности до саме доње границе — а несумњиво и далеко испод ње. Замућивали су се и претапали један у други, подједнако нестални, али се и непрекидно понављали попут звукова мора.
Што је дуже слушала то ју је ово више подсећало на бескрајно запљускивање таласа о пусту обалу. Имала је утисак да чује море свемира како удара о хриди свих својих светова; био је то застрашујући звук у својој бесмисленој узалудности, док је одзвањао кроз болне празнине васељене.
А онда је постала свесна и других елемената у тој неизмерно сложеној симфонији. Разлегло би се изненадно, реско брујање, као да су какви џиновски прсти стали да пребиру по траци негде дуж много хиљада затегнутих километара. Метеорити? Свакако не. Можда нека електрична пражњења у ускомешаној јоносфери Таласе? Је ли то била пука уобразиља, плод њених несвесних страхова — тек, с времена на време би зачула слабашне јадиковке демонских гласова или утварне крике све болесне и гладне деце која су скончала на Земљи током Столећа Ноћних Мора.
А онда, наједном, више није могла да издржи.
„Бојим се, Кумаре”, прошапта она, повукавши га за раме. „Хајдемо.”
Али Кумар је још био изгубљен међу звездама, са полуотвореним устима и главе приљубљене уз резонантну траку, опчињен њеном сиренском песмом. Уопште није приметио када је Карина, љута колико и заплашена, сишла са леденог блока умотаног у фолију и стала да га чека на познатој топлоти копна.
Јер управо је запазио нешто ново — низ растућих нота које као да су му призивале пажњу. То као да су биле Фанфаре за Гудаче, ако се нешто тако може замислити, које су звучале неизрециво тужно и далеко.
Али звук је постајао све ближи, добијајући истовремено на јачини. Био је то најјезивији тон који је Кумар икада чуо; запањеност и страхопоштовање којима га је испунио потпуно су га паралисали. Готово је могао да замисли да му нешто хита у сусрет низ ту чудесну траку…
А онда, неколико секунди прекасно, схватио је истину када га је први удар таласа-претходника, оборио на златну подлогу, а ледени блок затреперио под њим. И тада, последњи пут, Кумар Леонидас осмотри крхку лепоту свог уснулог света и ужаснуто, подигнуто лице девојке која ће овај тренутак носити чврсто урезан у сећању до самог дана смрти.
Већ је било прекасно да скочи. И тако је Мали Лав кренуо на своје успење ка бешумним звездама — наг и сам.