Капетан Беј био је заокупљен пречим проблемима, а и било му је веома мило што може неком другом да повери тај задатак. У сваком случају, није постојао прикладнији изасланик од Лорена Лоренсона.
Никада се раније није срео са Мирисиним и Кумаровим родитељима и прибојавао се тог сусрета. Иако се Мириса понудила да пође са њим, он је ипак више волео да иде сам.
Ласанци су поштовали своје старије житеље и чинили су све да се они осећају удобно и срећно. Лал и Никри Леонидас живели су у једној малој, самосталној пензионерској колонији на јужној обали острва. Имали су шестособни летњиковац, опремљен свим могућим уређајима који су их поштеђивали физичког напрезања, рачунајући ту и јединог општенаменског кућног робота кога је Лорен икада видео на Јужном Острву. По земаљској хронологији, проценио је да су Леонидасови у позним шездесетим годинама.
Пошто су се уздржано поздравили, сели су на веранду пред кућом, гледајући према мору, док је робот стао да се врзма около, доносећи пића и зделе са одабраним воћем. Лорен нагна себе да поједе неколико залогаја, а потом прикупи храброст и лати се најтежег задатка у свом животу.
„Кумар…” Име му застаде у грлу, тако да је морао поново да почне. „Кумар је још на броду. Дугујем му живот; ризиковао је свој да би ме спасао. Можете разумети како се сада осећам… учинио бих било шта…”
Још једном је морао да застане како би повратио контролу. А онда, настојећи да буде што сажетији и научнији — као санитетски заповедник Њутн за време својих брифинга — он поново поче.
„Тело му је готово неоштећено, зато што је декомпресија била спора, а до смрзавања је дошло тренутно. Али, разуме се, он је клинички мртав — као што сам и ја био пре неколико недеља…
Два случаја су, међутим, веома различита. Моје… тело… је било спасено пре но што је дошло до оштећења мозга, тако да је оживљавање представљало прилично једноставан процес.
Протекли су сати пре но што смо се домогли Кумара. У физичком погледу његов мозак је неоштећен — али нема ни трага од неких активности.
Но, чак и тако, оживљавање би могло бити могуће уз примену најновије технологије. Према нашој документацији — која покрива целу историју земаљске медицинске науке — то је већ чињено у сличним случајевима, а стопа успешних опоравака износила је шездесет одсто.
Међу стотинама стручњака за медицину који се налазе хибернисани на броду има и десетак специјалиста за мозак. Постоје и техничари који су у стању да склопе било који замислив тип хируршке опреме, као и оне за одржавање живота, и да управљају њоме. Све чиме је Земља икада располагала биће наше поново — убрзо пошто стигнемо до Сегана Два…”
Застао је да би им допустио да боље сагледају ствар. Робот улучи ту згодну прилику да понуди своје услуге; но, Лорен му само одмахну руком.
„Били бисмо спремни — не, било би нам веома драго, јер то је најмање што можемо да учинимо — да поведемо Кумара са собом. Иако то не можемо јемчити, једнога дана могао би поново да живи. Волели бисмо да размислите о томе; имате времена на претек да донесете одлуку.”
Двоје старих људи измењаше дуг, неми поглед, док је Лорен нетремице посматрао море. Како је тихо и спокојно овде било! Волео би да и сам проведе завршне године свог живота на овом месту, док би га с времена на време посећивали унуци и праунуци…
Као што је био случај и са највећим делом Тарне, ово је готово могла бити Земља. Нигде на видику није било ласанске вегетације, што је вероватно представљало исход хотимичног избора; свеколико растиње деловало је нелагодно познато.
Но, недостајало је нешто суштинско; схватио је да га то копка већ дуже — заправо, још од оног часа када је ступио ногом на ову планету. И наједном, као да је овај тренутак бола подстакао његово памћење, он схвати шта је посреди.
Није било галебова који би јездили небом, испуњавајући ваздух најтужнијим и најпризивнијим од свих земаљских звукова.
Лал Леонидас и нејгова супруга још не беху изменили ниједну реч, али Лорен је ипак схватио да су донели одлуку.
„Ценимо вашу понуду, заповедниче Лоренсон; молим вас, пренесите нашу захвалност капетану Беју.
Нема, међутим, разлога за размишљање. Ма шта се догодило, Кумар ће за нас бити заувек изгубљен.
Чак и ако бисте успели — а као што сами кажете, то се не може јемчити — он ће се пробудити у једном страном свету, знајући да више никада неће видети свој дом, као и да су сви они које је волео већ столећима мртви. А то је тешко поднети. Намере су вам биле чстите, али он тиме не би ништа добио.
Знамо шта би он желео и шта се мора учинити. Вратите нам га. Препустићемо га мору које је толико волео.”
Ништа више није имало да се каже. Лорен је осећао истовремено огромну тугу и силно олакшање.
Извршио је своју дужност. Била је то одлука коју је очекивао.