Мали кајак сада никада неће бити завршен, али ће ипак кренути на своју прву и последњу пловидбу.
Све до смираја сунца почивао је уз руб воде, љуљушкан благим таласима мора без плиме и осеке. Лорена је узбудило, али не и изненадило када је видео колико се људи сакупило да ода последњу почаст. Цела Тарна била је ту, али многи су дошли и из других делова Јужног Острва — а неки чак и са Северног. Иако је неке привукла, можда, само морбидна радозналост — цео свет је био шокиран јединствено спектакуларном несрећом — Лорен још никада није видео тако искрене изливе туге. Уопште није слутио да су Ласанци кадри за тако дубока осећања и тог часа му се у сећање врати једна реченица на коју је Мириса наишла, пребирајући по Архиви, у потрази за утехом: „Мали пријатељ целога света.” Порекло јој је било изгубљено и нико више није могао да претпостави који је древни учењак — и у ком веку — сачувао то за потоња раздобља.
Пошто се са обома загрлио, у знак немог саучешћа, оставио је Мирису и Бранта са њеним родитељима, око којих су се окупили многобројни рођаци са оба острва. Није желео да се упознаје са новим странцима, јер добро је знао шта већина од њих зацело мисли. „Он је спасао тебе — али ти ниси могао да спасеш њега.” Био је то терет који ће морати да носи до краја живота.
Угризао се за усну да би обуздао сузе које нису приличиле првом официру највећег свемирског брода који је икада изграђен, осетивши истога часа како му у помоћ пристиже један од одбрамбених механизама ума. У тренуцима велике туге понекад је једини начин избегавања губитка контроле био призивање неке потпуно непримерене — чак смешне — слике из дубина сећања.
Да — васељена има необичан смисао за хумор. Лорен је готово био принуђен да потисне смешак; како би се Кумар само насмејао последњој шали коју му је она приредила!
„Немој бити изненађен”, упозори га заповедница Њутн, отворивши врата бродске мртвачнице; изнутра их запахну талас студеног ваздуха, богато зачињеног формалином. „То се догађа знатно чешће него што мислиш. Понекад, то је последњи грч — готово као последњи покушај да се пркоси Смрти. Овога пута ствар је вероватно изазвана губитком спољњег притиска и потоњим смрзавањем.”
Да није било кристала леда који су оцртавали мишиће сјајног младог тела, Лорен би још помислио да Кумар не само што спава, него и сања веома пријатне снове.
Јер и у смрти Млади Лав био је још мужевнији него за живота.
Сунце је сад зашло за ниска брда на западу и свеж вечерњи поветарац заструјао је са мора. Не подигавши готово ни таласић, кајак је склизнуо у воду; вукли су га Брант и још тројица најприснијих Кумарових пријатеља. Лорен баци последњи поглед на спокојно, мирно лице младића коме је дуговао живот.
Све до сада било је мало плакања, али када су четворица пливача благо одгурнула чамац од обале, из окупљене гомиле подиже се талас јадиковања. Ни Лорен више није могао да уздржи сузе и постаде му свеједно да ли ће их неко видети.
Крећући се снажно и постојано под моћним погоном своја четири пратиоца, мали кајак упути се према спруду. Брза таласанска ноћ већ се спуштала када је пловило прошло између два блескајућа светионика који су означавали пролаз ка овореном мору. Нестао је иза њих и за тренутатк га је скривала бела линија таласа који су се лењо пенушали спрам спољног спруда.
Јадиковање престаде; сви су чекали. А онда спрам изненада тамнећег неба блесну бакља светлости и један пламени стуб сукну из мора. Буктао је складно и силовито, готово не стварајући дим; колико је то потрајало Лорен никада није дознао, јер је време стало у Тарни.
А онда, изненада, пламен се пригуши; ватрена круна уруши се у море. Већина жеравица пала је у воду, али неке су ипак наставиле да се успињу све док нису нестале са видика.
И тако је, по други пут, Кумар Леонидас стао да се успиње ка звездама.