Оперативност Тарнине локалне комуникационе мреже никада није премашала деведесет пет процената — али, са друге стране, није се ни спуштала испод осамдесет пет постотака у било ком тренутку. Попут највећег дела технолошке опреме на Таласи, ову мрежу такође су пројектовали давно умрли генији, тако да је неки катастрофалан крах био дословце немогућ. Чак и када би много саставних делова заказало, систем би наставио да функционише сразмерно ваљано, све док кварови не би некога довољно разљутили да га нагнају да се лати посла и отклони их.
Инжењери су то називали „љупка деградација”. Био је то израз који је, како је приметио неки циник, прилично тачно описивао ласански начин живота.
Према средишњем компјутеру, оперативност мреже сада се кретала негде око нормалних деведесет одсто, а градоначелница Волдрон радо би била пристала и на мање. Највећи број мештана позвао ју је током протеклих пола часа, док се бар педесеторо одраслих и деце врзмало по сали већа; толико људи, међутим, никако није могло да се удобно смести унутра, а камоли још и да седне. Кворум за какав обичан састанак износио је дванаест присутних, али понекад су биле потребне драконске мере да се сакупи чак и тај број живих душа на једном месту. Осталих пет стотина шездесет житеља Тарне више је волело да посматра — и гласа, уколико би им нека ствар изгледала довољно занимљива — у удобности властитих домова.
Била су такође два позива од обласног гувернера, један из председникове канцеларије и један од информативног сервиса Северног Острва; сви су се они огласили истим, потпуно сувишним захтевом и свако је добио исти, кратак одговор: „Разуме се, јавићемо вам ако се ишта догоди… и хвала на интересовању.”
Градоначелница Волдрон није била љубитељ узбуђења и њена сразмерно успешна каријера локалног управника темељила се на вештини да их избегава. Понекад је то, разуме се, било немогуће; њен вето, наиме, тешко да би одвратио ураган из 09. године, који је — све до сада — представљао најистакнутији догађај столећа.
„Тишина, молим!” узвикну она. „Рина — остави те шкољке — неко се добро помучио да их намести! Уосталом, већ је време да будеш у постељи! Били — доле са стола! Сместа!”
Изненађујућа брзина којом су ова наређења извршена показивала је да су, бар једном, мештани нестрпљиво очекивали шта градоначелница има да им каже. Она прекиде упорно пискутање телефона који је носила око ручног зглоба и управи позив на центар за поруке.
„Искрено говорећи, не знам много више од вас — а и сва је прилика да неће бити нових информација још неколико часова. Али сигурно је да је посреди била некаква свемирска летелица и да се већ налазила у атмосфери када је прошла изнад нас. Будући да не постоји ниједно друго место на Таласи где би могла поћи, нема друге до да се раније или касније врати до Три Острва. А до тада би, уколико буде обишла планету, могло протећи више часова.”
„Да ли се покушало са успостављањем радио-везе?” упита неко. „Јесте, али без успеха.”
Цео скуп утону за тренутак у тишину; а онда већник Симонс, главни опонент градоначелнице Волдрон, презриво шмркну.
„То је смешно. Ма шта ми покушали, они нас могу пронаћи за десетак минута. Уосталом, они вероватно тачно знају где се налазимо.”
„Потпуно се слажем са већником”, узврати градоначелница, решена да искористи ову неуобичајену прилику. „Сваки колонијски брод сигурно ће имати карте Таласе. Оне су можда старе и хиљаду година — али на њима ће се налазити обележено место Првог Спуштања.”
„Претпоставимо — само претпоставимо — да су посреди неки туђинци.”
Градоначелница уздахну; мислила је да се та теза угасила сама од себе пре много столећа.
„Нема никаквих туђинаца”, узврати она одлучно. „Бар не таквих који би били довољно интелигентни да предузму међузвездана путовања. Разуме се, не можемо бити сто одсто сигурни — али Земља је вршила трагања током хиљаду година свим замисливим инструментима.”
„Постоји још једна могућност”, умеша се Мириса, која је стајала са Брантом и Кумаром у дну сале. Све главе се окренуше према њој, што Бранта нагна да се осети мало нелагодно. Иако је волео Мирису, постојали су тренуци када би пожалио што је она тако добро обавештена и што јој се породица стара о Архиви током последњих пет поколења.
„Која то, драга?”
Сада је дошао ред на Мирису да се осети нелагодно, иако је успела да прикрије озлојеђеност. Није јој се допадало да према њој има покриветељско држање неко ко, заправо, није био одвећ интелигентан, премда несумњиво лукав — или је, можда, „препреден” била боља реч. Околност да је градоначелница Волдрон бацила око на Бранта није нимало забрињавала Мирису; то ју је само забављало, па је чак осећала и извесну симпатију према старијој жени.
„Можда је у питању нови роботски сејачки брод, попут онога који је донео устројство гена наших предака на Таласу.”
„Али тек сада — тако касно?”
„Зашто да не? Први сејачи могли су да достигну свега неколико постотака брзине светлости. Земља их је стално усавршавала — све до часа када је била уништена. Како су потоњи модели били готово десетоструко бржи, успели су да претекну оне спорије за отприлике једно столеће; већина њих мора да се још налази на путу. Шта ти мислиш, Бранте?”
Мириса је увек водила рачуна о томе да га укључи у разговоре, као и да га, уколико је то могуће, наведе да помисли како их је он заподенуо. Била је потпуно свесна његовог осећања подређености и није желела да га још више појачава.
Понекад је било веома самотно представљати најбистрију особу на Тарни; иако је одржавала везу са пет-шест себи равних људи на Три Острва, ретко се непосредно сретала са њима, а ни после свих минулих миленијума никаква комуникациона технологија није могла да замени сусрет очи у очи.
„Занимљива идеја”, примети Брант. „Није искључено да си у праву.” Иако му историја није била јача страна, Брант Фалконер располагао је техничким знањем о сложеном низу догађаја који су довели до колонизовања Таласе. „Само, шта ћемо”, упита он, „ако то одиста јесте нови сејачки брод који покушава да нас поново колонизује? Да му кажемо: Хвала лепо, али само не данас?”
Са неколико места допре кратак, нервозни смех; а онда већник Симонс замишљено примети. „Сигуран сам да бисмо изишли накрај са једним сејачким бродом, уколико не би било друге. Али, зар роботи на њему не би били довољно интелигентни да обуставе програме пошто виде да је посао већ обављен?”
„Можда. Мада им се може учинити да би могли да га боље обаве. У сваком случају, без обзира на то да ли је посреди нека реликвија са Земље или познији модел са једне од колонија, у питању ће свакако бити неки робот.”
Није било потребе да се ово образлаже; свима су биле познате фантастичне тешкоће и трошкови скопчани са међузведаним походима који су укључивали људску посаду. Иако технички могући, овакви летови били су потпуно несврсисходни. Роботи су, наиме, могли да обаве посао хиљаду пута јефтиније.
„Робот или реликвија — шта нам у оба случаја ваља предузети?” упита један мештанин.
„То можда неће бити наш проблем”, узврати градоначелница. „Како изгледа, сви су прихватили здраво за готово да су се упутили ка месту Првог Спуштања, али зашто би то био случај? Уосталом, Северно Острво знатно је изгледнија…”
Често се догађало да градоначелница не буде у праву, али то се још никада није испоставило тако брзо. Овога пута, звук који је стао да расте на небу поврх Тарне није представљао пригушену грмљавину из јоносфере, већ продоран писак неког млазњака у ниском, бришућем лету. Сви појурише из сале већа у неприличној журби, јер само је првих неколико стигло на време да види како летелица затупастог носа и делтоидних крила помрачује звезде, сврховито хитајући ка тачки која је и даље била света као последња веза са Земљом.
Градоначелница Волдром кратко застаде да извести централу, а затим се придружи осталима који су похрлили напоље.
„Бранте, ти тамо можеш стићи први. Узми змаја.”
Главни механички инжењер Тарне зажмирка; било је то први пут да је примио једно непосредно наређење од градоначелнице. А онда му се на лицу појави израз благе нелагодности.
„Један кокосов орах пао му је кроз крило пре неки дан. Нисам имао времена да га оправим због проблема са замкама за рибе. У сваком случају, није ни био опремљен за ноћни лет.”
Градоначелница му упути дуг, нетремичан поглед.
„Надам се да је све у реду са мојим колима”, примети она саркастично.
„Разуме се”, узврати Брант гласом у коме се осећало да је погођен. „Резервоар је пун и све је спремно за полазак.”
Било је сасвим неуобичајено да градоначелничина кола било где иду; цела Тарна се могла препешачити за двадесет минута, а сав локални превоз хране и опреме обављао се малим пешчаним ваљцима. Током седамдесет година званичне употребе кола су превалила мање од сто хиљада километара и, уколико не доживе неки удес, требало би да издрже најмање још једно столеће.
Ласанци су се ведро упуштали у опите са многим пороцима; али планирано застаревање и разметљиво трошење нису спадали међу њих. Нико не би могао да погоди да је возило било старије од свих путника у њему у часу када је кренуло на своје најисторискије путовање.