Куцнуо је час одласка, поздрављања — опраштања дубоких попут смрти. Па ипак, ма колико да је суза проливено — како на Таласи, тако и на броду — постојало је и осећање олакшања. Иако ствари више никада неће бити сасвим исте, живот се сада могао вратити својим нормалним токовима. Посетиоци су били попут гостију који су остали нешто дуже од пословична три дана; било је време да оду.
Чак је и председник Фарадин то сада прихватио и више није маштао о међузвезданој олимпијади. Но, на располагању му је стајало мноштво утеха; ледара из залива Мангров управо је пребацивана на Северно Острво и прво клизалиште на Таласи биће спремно за Игре. Да ли ће и такмичари бити спремни, то је било друго питање, али многи млади Ласанци проводили су сате са неверицом посматрајући некадашње прваке.
У међувремену, сви су се сагласили око тога да ваља уприличити некакву опроштајну представу како би се обележио одлазак Магелана. На жалост, сагласности је било знатно мање око тога како би она требало да изгледа. Приређене су небројене приватне свечаности — које су све судионике изложиле приличним менталним и физичким напрезањима — али не и једна званична, јавна.
Градоначелница Волдрон, која је држала да Тарна ужива првенство, сматрала је да свечаност треба уприличити на месту Првог Спуштања. Едгар Фарадин је, међутим, био мишљења да је председничка палата, упркос својим скромним размерама, прикладније место за ову сврху. Неки шаљивџија предложио је Кракан као компромисну варијанту, истакавши да би тамошњи знаменити виногради представљали сасвим примерено место за држање опроштајних здравица. Ствар је и даље била нерешена када је Таласанска радио-телевизија — једна од најпредузимљивијих бирократија на планети — неопазице приграбила цео пројекат.
Опроштајни концерт требало је да остане упамћен код потоњих нараштаја, који би га често преслушавали. Није било видео сензација које би одвраћале пажњу — већ само музика и сасвим кратке говорне деонице. Прекопано је наслеђе од две хиљаде година да би се призвала прошлост и пружила нада за будућност. То је био не само реквијем, него и успаванка.
И даље је изгледало чудесно то што су композитори музике још имали нешто ново да кажу и пошто је њихова уметност достигла технолошко савршенство. Током две хиљаде година електроника им је пружала потпуну команду над сваким звуком доступним људском уху и могло се помислити да су све могућности медија давно исцрпене.
И одиста, читаво једно столеће протекло је у знаку пискутања, цијукања и електроригања пре но што су композитори овладали својим сада бескрајним моћима и поново успели да умешно спајају технологију и уметност. Нико, додуше, никада није надмашио Бетовена и Баха; али неки су им се приближили.
За легије слушалаца концерт је био подсетник на ствари које никада нису упознали — ствари које су припадале једино Земљи. Споро брујање моћних звона, које се попут невидљивог дима дизало са торњева старих катедрала; напев стрпљивих чамџија, на сада заувек изгубљеним језицима, који веслају ка луци спрам плиме при последњој светлости дана; корачнице војски које ступају у бој што га је Време лишило сваког бола и зла; измешано мрмљање десет милиона гласова у тренуцима када су се највећи градови Човека будили у свитање; хладни плес ауроре преко бескрајног мора леда; грмљавина моћних мотора који су се успињали аутопутем ка звездама. Све су то слушаоци чули у музици која је израњала из ноћи — те песме далеке Земље што су превалиле светлосне године да би стигле довде…
Као завршну тачку продуценти су одабрали последње велико дело симфонијске традиције. Написано у годинама пошто је Таласа изгубила контакт са Земљом, оно је публици било потпуно ново. Па ипак, његова океанска тема чинила га је нарочито прикладним у овој прилици — а утисак који је оставило на слушаоце било је све што је давно умрли композитор икада могао пожелети.
„…Када сам написао Тугованку за Атлантидом, пре скоро тридесет година, нисам имао на уму никакве посебне слике; занимале су ме једино емоционалне реакције, а не одређени призори; желео сам да музика дочара осећања тајанствености, туге — неизмерног губитка. Нисам покушавао да осликам звучни портрет срушених градова пуних риба. Но, сада се догађа нешто чудно кад год чујем Ленто лугубре — као што се управо сада догађа у мом уму…
Ствар почиње у сто тридесет шестом такту када се акорди који се спуштају до најнижег регистра хармонијума први пут срећу са сопрановом аријом без речи, почевши ту да се успињу и успињу из дубине… Познато вам је, разуме се, да сам тему засновао на песмама великих китова, тих моћних минстрела мора са којима смо прекасно, прекасно склопилли мир… Компоновао сам то за Олгу Кондрашин, јер нико други никада неће моћи да отпева те пасаже без помоћи електронике…
Када почиње вокална деоница, онда као да видим нешто што стварно постоји. Стојим на неком великом градском тргу, пространом готово као Свети Марко или Свети Петар. Свуда унаоколо стоје полусрушена здања, слична грчким храмовима, као и преокренуте статуе опточене морском травом, са којих се благо лелујају зелени листови папрати. Све је делимично прекривено дебелим слојем глиба.
Трг у први мах изгледа празан; а онда примећујем нешто — узнемирујуће. Не питајте ме зашто је то за мене увек изненађење, зашто то стално виђам по први пут…
У средишту трга стоји мала хумка из које се зрачно шири низ линија. Питам се да ли су то срушени зидови које је делимично прекрио муљ. Али склоп је лишен сваког смисла; а онда видим да хумка — пулсира.
Тренутак касније преда мном се помаљају два огромна ока која не трепћу и која ме нетремице посматрају.
То је све; ништа се не догађа. Ништа се ту није догодило већ шест хиљада година, још од оне ноћи када је попустила земљана брана и море покуљало унутра кроз Херкулове Стубове.
Ленто је мој омиљени став, али не могу да завршим симфонију у расположењу трагедије и очаја. Отуда и финале — Израњање.
Знам, разуме се, да Платонова Атлантида никада није стварно постојала. И управо из тог разлога она никада не може умрети. Увек ће представљати идеал — сан о савршенству — циљ који ће надахњивати људе у свим потоњим раздобљима. Управо због тога се симфонија окончава тријумфалним маршем у будућност.
Знам да према популарном тумачењу тог марша Нова Атлантида израња из таласа. Но, то је превише дословно; за мене, финале дочарава освајање космоса. Пошто сам је једном пронашао и записао, били су ми потребни месеци да се ослободим те завршне теме. Тих проклетих петнаест нота одзвањале су ми у мозгу и дању и ноћу…
Тугованка сада постоји сасвим изван мене; почела је да живи властитим животом. Чак и када Земље буде нестало, она ће хрлити ка галаксији Андромеда, потиснута снагом од педсет хиљада мегавата из свемирског одашиљача у кратеру Циолковски.
Једном, кроз више столећа или хјиљадугодишта, неко ће је ухватити — и разумети.”
Тонски мемоари — Сергеј ди Пјетро (3411–3509)