„Све време смо се правили да она не постоји”, рече Мириса. „Али сада бих ипак волела да је видим — само једном.”
Лорен ништа не узврати неколико тренутака. А онда одговори: „Знаш да капетан Беј није допустио ниједном посетиоцу да дође на брод.”
Разуме се да је то знала; такође је разумела разлоге који су стајали иза такве одлуке. Иако је она у први мах изазвала извесна негодовања, свакоме је на Таласи сада било јасно да је мала посада Магелана била сувише заузета да би имала времена да се бави послом туристичког водича — или болничарке за оних непредвидљивих петнаест одсто којима би припала мука у бестежинским одељцима брода. Тактично је одбијен чак и председник Фарадин.
„Разговарала сам са Мозесом — а он је попричао са капетаном. Све је сређено. Али, ствар мора остати у тајности док брод не оде.”
Лорен је задивљено погледа, а онда се осмехну. Мириса га је одувек изненађивала; био је то важан део њене привлачности. Такође је схватио, уз присенак туге, да нико на Таласи није имао више права на ту повластицу; њен брат био је једини други Ласанац који је тамо стигао. Капетан Беј био је поштен човек, спреман да промени правила кад год би то било неопходно. А када брод буде отишао, кроз само три дана, све ће ионако бити свеједно.
„Шта ако добијеш свемирску болест?”
„Ја никада нисам добила ни морску болест…”
„…то ништа не доказује…”
„…а и била сам код заповеднице Њутн. Проценила је да су ми изгледи да прођем без потешкоћа деведесет пет одсто. Предложила је да пођем поноћним шатлом — тада унаоколо неће бити ниједног мештанина.”
„Мислила си на све, зар не?” примети Лорен, искрено задивљен. „Чекаћу те код места за спуштање број два петнаест минута пре поноћи.”
Застао је, а онда додао не без устезања: „Нећу се више спуштати. Молим те, поздрави ми Бранта.”
Било је то искушење са којим није могао да се суочи. Штавише, није више крочио у обитавалиште Леонидасових још од оног часа када је Кумар пошао на своје последње путовање, а Брант се вратио да теши Мирису. Већ је готово изгледало као да Лорен никада није ни улазио у њихов живот.
И одиста, он као да их је већ напустио, јер сада је могао да погледа Мирису са љубављу, али и без жеље. Једно дубље осећање — један од најтежих болова који је икада упознао — сада му је испуњавало ум.
Жудео је и надао се да ће видети своје дете — али то је онемогућило ново време полетања Магелана. Иако је чуо откуцаје срца свог сина измешане са мајчиним, он га ипак никада неће држати у рукама.
Шатл је требало да се споји са дневне стране планете, тако да је Магелан био удаљен још готово стотину километара када га је Мириса први пут угледала. Иако је знала које су му праве размере, ипак јој се учинио као каква играчка док се светлуцао обасјан сунцем.
Није изгледао већи ни са удаљености од десет километара. Њен мозак и очи и даље су је убеђивали да су они тамни кругови око средњег дела само бродски прозорчићи. Тек када се бескрајни, закривљени труп брода наднео непосредно над њих, ум јој коначно признаде да су то отвори за терет и укрцавања, а у један од њих шатл је управо сада требало да уђе.
Лорен забринуто погледа Мирису док је откопчавала појасеве на седишту; ово је био опасан тренутак када је, ослобођен стега први пут, прекомерно самопоуздан путник изненада схватао да бестежинско стање нипошто није тако пријатно као што је изгледало. Али Мириса се, како изгледа, осећала потпуно лагодно док је лебдела кроз ваздушну комору, гоњена благим Лореновим потисцима.
„Срећом, нема потребе да одлазимо у одељак са једном гравитацијом, тако да ћеш избећи потешкоће везане за двоструко прилагођавање. Сила теже више не треба да те брине све до повратка доле.”
Било би занимљиво, помисли Мириса, посетити одељке у којима се налазила посада у ротирајућем делу брода — али то би налагало бескрајне учтиве разговоре и личне везе, за шта више никако није имала времена. Било јој је, заправо, мило што је капетан Беј још доле, на Таласи; то ју је лишавало обавезе чак и да га куртоазно посети како би му се захвалила.
Пошто су изишли из ваздушне коморе обрели су се у једном цевастом ходнику који као да се пружао целом дужином брода. Са једне његове стране налазиле су се мердевине; са друге, два низа гипких омчи, погодних за шаке или стопала, клизила су у оба смера низ упоредне прорезе.
„Овде није баш најпријатније бити када убрзавамо”, рече Лорен. „Ходник тада постаје окомито окно — дубоко два километра. Тада се и јавља потреба за мердевинама и држачима за руке и ноге. Само се ухватиш за једну од ових омчи и пустиш је да она обави цео посао.”
Били су вучени без отпора неколико стотина метара, а онда су скренули у један бочни ходник који се пружао под правим углом у односу на главни. „Скинимо се са вођице”, рече Лорен пошто су превалили неколико десетина метара. „Хоћу нешто да ти покажем.”
Мириса пусти омчу која ју је вукла и они се полако зауставише покрај једног дугачког, уског прозора постављеног у бочном зиду тунела. Она баци поглед кроз дебело стакло у огромну, јарко осветљену, металну просторију. Иако је сасвим изгубила осећај за размере, била је уверена да се та велика цилиндрична комора протеже готово целом ширином брода — што би значило да се овај средишњи ходник пружа дуж њене осе.
„Квантни погон”, потврди Лорен поносно.
Није чак ни покушао да јој наведе називе прекривених металних и пластичних обличја, необичних потпорних полулукова који су ницали из зидова коморе, пулсирајућег сазвежђа светала, једне тако црне кугле да је, иако на њој није било никаквих обележја, ипак изгледало да се окреће… Али после извесног времена он рече:
„Највеће достигнуће људског генија — Земљин поседњи дар својој деци. Једнога дана, захваљујући овоме, постаћемо господари Галаксије.”
Док је то изговарао у гласу му се појави призвук надмености због кога се Мириса благо трже. Био је то поново онај стари Лорен, из раздобља пре но што га је смешкала Таласа. Нека буде тако, помисли она; али део њега ипак је заувек промењен.
„Мислиш ли”, упита га она, „да ће Галаксија то уопште приметити?”
Но, призор је на њу и те како деловао и она је дуго нетремице посматрала огромна, тајанствена обличја која су јој довела Лорена преко бездана што се мери светлосним годинама. Није знала треба ли да их благосиља због онога што су јој донела или да их проклиње зато што ће јој то ускоро узети.
Лорен настави да је води кроз лавиринт, све дубље у унутрашњост Магелана. Уз пут нису никога срели; ова околност најбоље је предочавала величину брода — односно малобројност његове посаде.
„Готово смо стигли”, рече Лорен гласом који је постао пригушен и свечан. „А ово је Чувар.”
Потпуно затечена, Мириса отплута до златног лица које ју је посматрало из једне нише и заустави се тик пред њим. Испруживши шаку, она додирну хладни метал. Био је, дакле, стваран — а не, као што је у први мах помислила, само холодисплеј.
„Шта је… ко је… ово?” прошапта она.
„Понели смо много ремек-дела Земљине уметности”, објасни јој Лорен, истовремено и сетно и поносно. „Ово је било једно од најзнаменитијих. Он је био краљ који је умро веома млад — још као дечак…”
Лоренов глас замре док им се у глави врзмала иста мисао. Мириса је морала да зажмирка неколико пута како би отрла сузе пре но што је успела да прочита запис испод маске.
ТУТАНКАМОН
1361–1353. п.н.е.
(Долина краљева, Египат, 1922. н.е.)
Да, био је готово истог узраста као Кумар. Златно лице посматрало их је преко миленијума и светлосних година — лице младог бога ишчезлог у цвету младости. На њему су се назирали моћ и самопоуздање, али још не и надменост и окрутност које би му подариле изгубљене године.
„Зашто је овде?” упита Мириса, напола наслућујући одговор.
„Изгледало је као сасвим прикладан симбол. Египћани су веровали да ће, уколико изврше праве обреде, мртви поново живети на својеврсном другом свету. Чисто сујеверје, разуме се — али овде је постало стварност.”
Не, међутим, онако како бих ја то пожелела, помисли Мириса тужно. Нетремице посматрајући као угљен црне очи дечака-краља, који ју је гледао из своје маске од жеженог злата, било је тешко поверовати да је посреди само чудесно уметничко дело, а не и жива особа.
Никако није могла да се отргне том спокојном, али и хипнотичком погледу који је сезао до ње преко столећа. Она још једном испружи шаку и помилова златни образ. Драгоцени метал изненада је подсети на једну песму коју је пронашла у архивама Првог Спуштања, када је наложила компјутеру да пребира по литератури прошлости у трагању за речима утехе. Највећи део од више стотина стихова није био овде прикладан, али је овај („Аутор непознат —?1800–2100”) савршено одговарао:
Лорен је стрпљиво сачекао да Мирисине мисли заврше свој пут. А онда убаци једну картицу у готово невидљив прорез испод самртне маске и једна кружна врата се бешумно отворише.
Изгледало је потпуно неприлично затећи у свемирском броду гардеробу пуну тешких бунди, али Мириси одмах постаде јасно откуда потреба за њима. Температура је зачас пала много степени и она је већ почела да дрхти од студени на коју није била навикла.
Лорен јој поможе да навуче термокомбинезон — што није било сасвим једноставно у бестежинском стању — и они стадоше да лебде ка кругу смрзнутих стакала, смештених на наспрамном зиду мале коморе. Кристална заклопна врата отворише се ка њима попут стакленог поклопца на џепном сату и изнутра их запахну талас смрзнутог ваздуха. Мириса не само да није искусила нешто тако ледено, него није ни замишљала да је могуће. Праменови паре кондензоваше се у смрзнутом ваздуху, поигравајући около попут духова. Она погледа Лорена као да му каже: „Не очекујеш ваљда да уђем тамо!”
Он је умирујуће узе за руку: „Не брини — комбинезон ће те штитити, а за неколико минута уопште нећеш примећивати хладноћу на лицу.”
Тешко јој је било да у то поверује; али, он је био у праву. Када је кренула за њим кроз заклопна врата, обазриво дишући у први мах, са изненађењем установи да то искуство уопште није непријатно. Напротив, деловало је прилично подстицајно; први пут јој је постало јасно зашто су људи добровољно одлазили у поларна подручја Земље.
Лако је могла замислити да се и сама тамо налази, јер чинило јој се да лебди у некој студеној, снежнобелој васељени. Свуда око ње налазило се блиставо саће које је могло бити начињено од леда, образујући на хиљаде хексагоналних ћелија. Ствар је готово личила на мању верзију Магелановог штитника — с том разликом што су јединице овде имале у пречнику само око један метар и биле повезане сплетовима цеви и свежњевима жица.
Ту су се, значи, они налазили, спавајући посвуда око ње — на стотине хиљада колониста за које је Земља још представљала, у дословном смислу, сећање на јучерашњи дан. О чему ли су сањали, запита се она, негде на половини свог сна дугог пет стотина година? Да ли је мозак уопште сањао на тој мрачној ничијој земљи између живота и смрти? Није, према Лорену; али ко је могао бити сигуран?
Мириса је већ видела видео снимке пчела које зује за својим тајанственим пословима у кошници; сада се осећала као људска пчела док је ишла за Лореном, хватајући се за мрежу трачница која се пружала преко великих саћа. Осећала се сада сасвим лагодно у бестежинском стању и више није примећивала ни велику студен. У ствари, једва да је била свесна и властитог тела и повремено је морала да уверава саму себе да све ово није само сан из кога ће се сваког часа пробудити.
На ћелијама нису стајала исписана имена, већ су носиле алфанумеричке шифре; Лорен се непогрешиво упути ка једној са ознаком Х-354. На додир једног дугмета, хексагонални метални и стаклени контејнер склизну напоље на телескопским трачницама и у њему се указа једна уснула жена.
Није била лепа — премда није било поштено доносити судове о било којој жени која би била лишена крунастог сјаја своје косе. Њена кожа била је боје коју Мириса никада раније не беше видела и за коју је знала да је постала веома ретка на Земљи — тако дубоко црна да је готово садржала примесу плавог. А изгледала је тако савршена да Мириса и нехотице осети грч зависти; у уму јој се начас јави слика преплетених тела, ебоносовине и слоноваче — слика која ће је, знала је то, прогонити у потоњим годинама.
Она поново подиже поглед према женином лицу. Чак и при овом починку дугом столећима на њему су се видели одлучност и интелигенција. Да ли бисмо биле пријатељице? запита се Мириса. Сумњам; сувише смо сличне.
Ти си, значи, Китани и ти носиш Лореново прво дете ка звездама. Али хоће ли оно стварно бити прво, будући да ће се родити столећима после мога? Прво или друго, желим му свако добро…
И даље је била утрнула, али не само од хладноће, када се кристална врата затворише за њима. Лорен је благо погурну низ ходник над којим је бдео Чувар.
Још једном је превукла прстима по образу бесмртног златног дечака. Начас је искусила шок када је под додиром осетила топлоту; а онда је схватила да јој се тело још прилагођава нормалној температури.
То прилагођавање потрајаће још само неколико минута; али колико ће проћи, запита се она, пре но што се отопи лед око њеног срца?