Сада поседњи пут разговарам са тобом, Евелин, пре но што утонем у свој најдужи сан. Још сам на Таласи, али шатл ће полетети пут Магелана за неколико минута; немам више шта да радим — све до спуштања на нову планету кроз три стотине година…
Осећам силну тугу, јер управо сам се опростио са својим најдражим пријатељем овде, Мирисом Леонидас. Како би се само радовала да си је упознала! Она је можда најинтелигентнија особа коју сам упознао на Таласи и ми смо водили многе дуге разговоре — премда се бојим да су неки од њих били, заправо, монолози, због којих си ме ти често прекоревала…
Питала ме је за Бога, разуме се; али можда је најпаметније питање било оно на које нисам умео да одговорим.
Убрзо пошто је погинуо њен млађи брат, кога је веома волела, она ме је упитала: „Каква је сврха туге? Има ли она неку биолошку функцију?”
Баш је чудно што о томе никада нисам озбиљно размишљао! Могла би се замислити интелигентна врста која би савршено добро функционисала ако би сећање на мртве било лишено осећања — уколико би, заправо, то сећање уопште постојало. Било би то сасвим нељудско друштво, али би могло бити у најмању руку подједнако успешно као што су то били термити и мрави на Земљи.
Да ли је могуће да бол представља случајан — чак патолошки — нузпроизвод љубави, који има, разуме се, суштинску биолошку функцију? У питању је необична и узнемирујућа помисао. Но, оно што нас чини људима јесу наша осећања; ко би их се, међутим, одрекао, све и да поуздано зна да је свака нова љубав само нови талац терористичког тандема Времена и Судбине?
Често смо разговарали о теби, Евелин. Изгледало јој је чудновато да мушкарац може да воли само једну жену читавог живота, па чак и да не потражи другу пошто њу изгуби. Једном сам је мало задиркивао, рекавши да је верност готово подједнако страна Ласанцима као и љубомора; она је узвратила да су само добили тиме што су им оба ова својства постала страна.
Зову ме; шатл чека. Сада морам заувек рећи збогом Таласи. А и твоја слика почиње да бледи. Иако умем другима да дајем савете, можда сам се предуго држао властите туге, а она више не служи сећању на тебе.
Таласа ми је помогла да се излечим. Сада могу да се веселим томе што сам те познавао, а не више да тугујем што сам те изгубио.
Испуњава ме необичан спокој. Први пут ми се чини да уистину разумем замисао мог старог пријатеља будисте о Равнодушности — чак и о Нирвани…
А ако се не будем пробудио на Сегану Два, шта се може. Мој посао овде је обављен и сасвим сам тиме задовољан.