Нису још били интелигентни, али одликовали су се радозналошћу — а то је био први корак на бескрајном путу.
Као и већина крустацеана који су некада живели у морима Земље, могли су да опстану на копну неодређено дуго. Током последњих неколико столећа, међутим, било је мало подстицаја за то; велике шуме морског корова пружале су им све што им је било потребно. Дугачки, витки листови обезбеђивали су храну; чврсте стабљике представљале су сировину за примитивне творевине.
Имали су само два природна непријатеља. Први је била огромна, али веома ретка дубинска риба — тек нешто више од две застрашујуће чељусти повезане са незаситим стомаком. Другу је представљала отровна, пулсирајућа желатинозна неман — покретни вид џиновског полипа — која је понекад прекривала смрћу морско дно, остављајући за собом белу пустош.
Изузму ли се повремени излети кроз раздеобницу ваздуха и воде, шкорпови су сасвим могли да проведу цео свој живот у мору, савршено прилагођени тој средини. Али — за разлику од мрава или термита — они још нису ушли у неки од ћорсокака еволуције. И даље су могли да реагују на промену.
И промена се, мада још у сасвим малим размерама, појавила у овом океану-свету. Чудесне ствари стале су да падају са неба. Тамо одакле су оне потицале, мора да их је било још. Када буду спремни, шкорпови ће поћи у потрагу за њима.
Није било неке посебне хитње у безвременом свету таласанског мора; протећи ће многе године пре но што крену у свој први поход у један страни елемент из кога су њихове извиднице слале тако необичне извештаје.
Никада нису могли да претпоставе да истовремено друге извиднице шаљу извештаје о њима. А када су коначно одлучили да крену, тешко да су за то могли одабрати неприкладнији тренутак.
Збиља су имали пех да се појаве на копну током сасвим неуставног, али веома делотворног другог мандата председника Овена Флечера.