Звездани брод Магелан био је удаљен једва неколико светлосних часова када је рођен Кумар Лоренсон, али његов отац већ је спавао; чуо је ову срећну вест тек три стотине године касније.
Пошле би му сузе при помисли да је за време тог сањања без снова протекао читав живот његовог првог детета. Када би скупио храброст да се суочи са том затрашујућом извесношћу, онда би се препустио снимцима који су га чекали у меморијским банкама. Посматрао би тада сина како расте и постаје зрео мушкарац, док му је његов глас упућивао преко столећа поздраве на које он никада није могао да узврати.
Тада би такође видео (није било начина да се то избегне) споро старење давно умрле девојке коју је држао у наручју — пре само неку недељу. Њен последњи поздрав стигао му је из набораних усана које су се већ одавно претвориле у прах.
Туга, иако несносна, полако би минула. Светлост јединог новог сунца испуњавала је небо пред њим; а ускоро ће уследити ново рођење на свету који је већ привлачио звездани брод Магелан ка његовој завршној орбити.
Једнога дана бол ће сасвим нестати; али не и сећање.