Нико није чуо прво брујање Земљиних погребних звона — чак ни научници који су дошли до тог фаталног открића, дубоко под земљом, у једном напуштеном руднику злата у Колораду.
Био је то одважан опит, незамислив пре средине двадесетог столећа. Пошто је једном неутрино откривен, убрзо је постало јасно да је човечанство добило нови прозор у свемир. Нешто тако продорно да пролази кроз целу планету подједнако лако као и светлост кроз стакло могло се искористити да се погледом проникне у језгра сунаца.
Нарочито нашег Сунца. Астрономи су били уверени да разумеју реакције које Сунчеву пећницу напајају енергијом, од које је, у крајњој линији, зависио свеколики живот на Земљи. При огромним притисцима и температурама у Сунчевом језгру водоник се фузионисао у хелиљум у низу реакција при којима су се ослобађале огромне количине енергије. А као случајни нузпроизвод — и неутрини.
Будући да за њих билиони тона материје која им се испречила на путу нису представљале ништа већу препреку од каквог прамена дима, ти соларни неутрини отискивали су се са места где су настајали брзином светлости. Само две секунде касније већ би се обрели у свемиру и стали да хитају даље. Уз пут су могли наићи на мноштво звезда и планета, али велика већина њих и даље би била изван замке несуштаствене утваре „чврсте” материје када би се само Време најзад окончало.
Осам минута пошто би се та бујица отиснула са Сунца, један њен мајушан део прострујао би кроз Земљу — а још знатно мајушнији успели би да ухвате научници у Колораду. Они су поставили своју опрему на дубини већој од једног километра, која је представљала филтер за све мање продорне врсте зрачења, тако да су ту могли да буду ухваћени једино они ретки, истински гласници из срца Сунца. Пребројавањем ухваћених неутрина научници су се надали да ће моћи подробно да проуче услове који владају на једном месту што је, како је то лако могао да докаже било који филозоф, заувек остајало недоступно човековом знању и осматрању.
Експеримент је успео; соларни неутрини су регистровани. Али — било их је премало. Морало је да их буде три или четири пута више него што су то масивни уређаји успели да ухвате.
Очигледно, нешто је било погрешно и током седамдесетих година. „Случај недостајућих неутрина” претворио се у крупан научни скандал. Опрема је вишеструко проверавана, теорије су темељито претресане, а и експеримент је вишеструко понављан — али увек са истим, збуњујућим исходом.
Крајем двадесетог столећа астрофизичари су били принуђени да прихвате један узнемирујући закључак — иако у прво време никоме нису биле јасне све његове импликације.
Све је било у реду са теоријом, баш као и са опремом. Невоља је лежала унутар Сунца.
Први тајни сусрет у историји Међународне астрономске уније одржан је 2008. године у Аспену, у савезној држави Колорадо — недалеко од попришта првобитног експеримента, који је у међувремену поновљен у још десетак земља. Недељу дана касније у рукама сваке владе на Земљи нашао се Специјални билтен МАУ-а, број 55/08, са намерно неупадљивим насловом: „Неке опаске о соларним реакцијама”.
Могло се помислити да ће, како је вест полако продирала у јавност, објава Краја Света изазвати извесну панику. Но, општа реакција била је отупљеност и ћутање — а потом слегање раменима и настављање уобичајених, свакодневних послова.
Мало је која влада икада гледала даље од наредних избора, а мало који појединац даље од животног века својих унука. Уосталом, можда су астрономи и погрешили…
Иако је човечанству изречена смртна пресуда, датум погубљења још није био одређен. Сунце се неће распрснути још најмање хиљаду година; а ко је могао сада да плаче због четрнаестог наредног поколења?