Ниједан од два месеца није још изишао када су кола кренула најзнаменитијим путем Тарне; у њима су се налазили Брант, градоначелница Волдрон, већник Симонс и два виђенија мештанина. Иако је Брант возио уобичајено вешто и без напора, и даље га је мало болео градоначелничин прекор. Околност да је њена пуначка рука била случајно пребачена преко његовог обнаженог рамена готово да нимало није ублажавала ствар.
Али нормално добро расположење убрзо су му повратили спокојна лепота ноћи и хипнотички ритам палми које су постојано промицале кроз покретне снопове аутомобилских фарова. А и како се тако тричавим личним осећањима могло допустити да узму маха у једном овако историјском тренутку?
Кроз десет минута стићи ће на место Првог Спуштања и почетак своје историје. Шта их је тамо чекало? Само је једна ствар била извесна: посетилац се управљао према фару древног сејачког брода, који је и даље радио. Знао је где му ваља тражити, тако да је морао потицати са неке друге људске колоније у овом сектору свемира.
Са друге стране — Бранту изненада сину једна узнемирујућа помисао. Било ко — било шта — могао је да открије тај фар, који је целој васељени обзнањивао да је Интелигенција једном прошла овим путем. Присетио се да је пре неколико година постојао покрет да се искључи ово емитовање, с образложењем да не служи никаквој корисној сврси, а могло је само да штети. Предлог је одбачен сасвим малом већином гласова, из разлога који су пре били сентиментални и емоционални него логични. Таласа је ускоро могла да зажали због те одлуке, али свакако је било прекасно да се било шта око тога предузме.
Нагнувши се са задњег седишта, већник Симонс се пригушеним гласом обрати градоначелници.
„Хелга”, рече он — било је то први пут да Брант чује како градоначелницу ословљава по имену — „мислиш ли да ћемо и даље моћи да комуницирамо? Роботски језици развијају се веома брзо, знаш.”
Градоначелница Волдрон то није знала, али била је веома умешна у прикривању својог незнања.
„То нам је понајмањи проблем; сечакајмо да се прво појави. Бранте, да ли би могао да возиш мало спорије? Волела бих да тамо стигнем жива.”
Њихова тренутна брзина била је сасвим безбедна на овом познатом друму, али Брант је ипак послушно смањио на четрдесет кликова. Запитао се да ли то градоначелница покушава да одгоди сучељавање; на њој је лежала застрашујућа одговорност: требало је да се суочи са другом страном летелицом у историји планете. Цела Таласа нетремице ће је посматрати.
„Кракан!” оте се једном од путника на стражњем седишту. „Да ли је неко понео фотоапарат?”
„Прекасно је да бисмо се сада враћали по то”, узврати већник Симонс. „У сваком случају, биће обиље времена за фотографисање. Сумњам да ће узлетети одмах пошто се поздраве са нама!”
У гласу му се појавио известан призвук хистеричности, али Брант му није могао замерити на томе. Ко је могао да зна шта их чека с оне стране превоја наредног брда?
„Јавићу вам се чим будем имала нешто да известим, господине председниче.” Градоначелница Волдрон користила је радио у колима. Брант уопште није приметио позив, будући да се сасвим задубио у сањарење. Први пут у животу зажалио је што није мало више учио историју.
Разуме се, био је упућен у основне чињенице; свако дете на Таласи дознавало их је од малих ногу. Знао је како је, док су столећа тромо пролазила, дијагноза астронома постајала све извеснија, а предвиђени датум све прецизнији. Године 3600, плус или минус седамдесет пет година, Сунце ће постати нова. Не нарочито спектакуларна, додуше — али довољно велика…
Један стари филозоф приметио је једном да сазнање да ће бити обешен ујутро чудесно оспокојава човеков ум. Нешто слично збило се са целом људском расом током завршних година Четвртог Миленијума. Ако је постојао један тренутак када се човечанство коначно суочило са истином, истовремено уз помиреност са судбином и одлучност, било је то у ону децембарску поноћ када се година 2999. претворила у 3000. Нико ко је видео како се први пут појављује тројка није могао сметнути с ума да никада неће бити четворке.
Но, преостало је још више од пола миленијума; много је још могло да постигне тридесет поколења која ће још живети и умрети на Земљи као и његови преци пре њих. У најмању руку, могли су да сачувају знање расе и највећа остварења људске уметности.
Још у освит свемирског доба прве роботске сонде које су се отискивале из Сунчевог система носиле су снимке музике, порука и слика за случај да на њих наиђу други истраживачи космоса. Иако, додуше, никада није био откривен никакав траг туђих цивилизација у матичној Галаксији, чак и највећи песимисти били су уверени да се интелигенција мора налазити негде у милијардама других васељенских острва која су се пружала докле год су домашали најмоћнији телескопи.
Вековима су терабајти и терабајти људских знања и културе одашиљани ка Маглини Андромеда и њеним удаљенијим суседима. Нико, разуме се, неће никада дознати да ли су сигнали примљени — односно, ако и јесу, да ли их је било могуће протумачити. Али побуда је била оно што је већина људи делила, порив да се остави нека последња порука, некакав сигнал којим би се рекло: „Ево — и ја сам једном био жив!”
Негде око 3000. године астрономи су коначно постали уверени да су њихови џиновски телескопи открили све планетне системе у кругу полупречника пет стотина светлосних година око Сунца. Ту је откривено на десетине светова чија је величина приближно одговарала Земљиној, а неки од ближих били су грубо картографисани. Неколико их је имало атмосфере које су садржале непогрешиво знамење живота: абнормално висок постотак кисеоника. Постојали су разложни изгледи да би људи на тим световима могли опстати — само када би успели да стигну до њих.
Људи то нису могли — али је зато Човек могао.
Први сејачки бродови били су примитивни, али је чак и такво њихово саздавање налагало крајње домете технологије. Уз погонске системе који су били доступни око 2500. године могли су да стигну до најближих планетних система за две стотине година, носећи своје драгоцене товаре смрзнутих ембриона.
Али то им је још био најлакши задатак. Такође су морали да понесу и аутоматску опрему која ће оживети и одгајити те потенцијалне људе и научити их како да опстану на једном непознатом и вероватно негостољубивом свету. Било би бескорисно — штавише, окрутно — искрцати голу неупућену децу на светове који су подједнако непријатељски као Сахара или Антарктик. Ваљало их је поучити, дати им оруђа, показати им како да пронађу и користе локалне изворе сировине. Пошто се сејачка летелица спустила и постала Матични Брод, можда је још поколењима морала да се стара о свом потомству.
Но, требало је понети не само људе него и целокупну биоту. Такође је требало да буду укључене и биљке (иако нико није могао да зна да ли ће за њих бити погодног тла), домаће животиње и изненађујуће разноврсје важних инсеката и микроорганизама за случај да дође до краха нормалних система за производњу хране, те се покаже неопходно потражити спас у основним пољопривредним техникама.
Постојало је једно преимућство у оваквим новим почецима. Све болештине и паразити који су кужили човечанство од праискона остаће на Земљи, где ће заувек нестати у стерилишућем пламену Нове Солис.
Банке података, „системи експерата” кадри да се ухвате у коштац са сваком замисливом ситуацијом, роботи, механизми за оправке и одржавање — све је то требало да буде пројектовано и израђено. Те направе морале су да остану функционалне током раздобља које би било дуго најмање колико и оно између Декларације независности и првог спуштања на Месец.
Иако је задатак изгледао тешко изводљив, деловао је тако надахњујуће да се готово цело човечанство ујединило у његовом спровођењу у дело. Био је то дугорочан циљ — последњи дугорочан циљ — који је сада могао да пружи некакав смисао животу, чак и пошто Земља буде уништена.
Први сејачки брод напустио је Сунчев систем 2553. године, упутивши се ка Сунчевом најближем парњаку, Алфи Кентаура А. Иако је клима на Пасадени, планети Земљиних размера, под дејством оближњег Кентаура Б била подложна силовитим крајностима, наредно изгледно одредиште налазило се на више него двоструко већој удаљености. Време путовања до Сиријуса X износило би преко четири стотине година; када сејач тамо стигне, Земља можда више не би постојала.
Али, уколико би Пасадена могла бити успешно колонизована постојало би обиље времена да се на Земљу пошаљу добре вести. Две стотине година за путовање, педесет година да се обезбеди упориште и изгради мали одашиљач и пуке четири године да сигнал стигне натраг на Земљу — па, уз мало среће, на улицама би требало да буде клицања негде око 2800. године…
Догодило се то, заправо, 2786; Пасадена се показала бољом него што се то предвиђало. Вести су биле силно полетне и пружиле су обновљени подстицај програму засејавања. У међувремену лансирано је још неколико бродова, од којих је сваки био технолошки савршенији од свог претходника. Последњи модели могли су да достигну двадесети дио брзине светлости, тако да се у њиховом домашају нашло преко педесет изгледних одредишта.
Чак и када је фар на Пасадени замукао одмах пошто је упутио вест о првобитном спуштању обесхрабрење је било само тренутно. Оно што је једном учињено могло се поновити — вишекратно — уз све већу извесност успеха.
Око 2700. година била је напуштена груба техника смрзнутих ембриона. Генетска порука коју је природа енкодирала у завојитом устројству молекула ДНК могла се сада лакше, безбедније, па чак и компактније ускладиштити у меморије последње генерације компјутера, тако да је један сејачки брод, не већи од обичног авиона за превоз хиљаду путника, могао понети чак милион генотипова. Цела једна нерођена нација, уз сву опрему за реплицирање неопходну за васпостављање нове цивилизације, могла се сместити у неколико стотина кубних метара и превести до звезда.
Управо се то, Брант је знао, догодило у случају Таласе пре седам стотина година. Како се пут успињао у брда, они су већ прошли покрај првих ожиљака што су их оставили роботски копачи у потрази за сировинама из којих су саздани њихови преци. Још који тренутак и угледаће давно напуштено постројење за обраду тих сировина и…
„Шта је оно?” журно прошапта већник Симонс.
„Стани!” нареди градоначелница. „Искључи мотор, Бранте.” Она се истовремено маши микрофона у колима.
„Градоначелница Волдрон. Налазимо се код ознаке за седми километар. Пред нама је неко светло — можемо да га видимо кроз дрвеће — колико могу да проценим, налази се тачно на месту Првог Спуштања. Ништа не чујемо. Крећемо сада даље.”
Брант није чекао да му се нареди, већ лагано потисну напред контролу брзине. Ово је била друга по узбудљивости ствар која му се догодила у целом животу: прва се односила на ураган из 09. године, у коме се изненада нашао.
А то је било више него узбудљиво; имао је пуно среће што је сачувао живу главу. Можда је и овде постојала нека опасност, али он заправо није веровао у то. Могу ли роботи да буду непријатељски настројени? Сасвим је извесно да никакав странац није могао да жели од Таласе ништа друго до знање и пријатељство…
„Знаш”, рече већник Симосн, „добро сам осмотрио ту ствар пре но што је зашла за дрвеће и уверен сам да је посреди некакав ваздухоплов. Сејачки бродови никада нису имали крила, нити су били аеродинамични, разуме се. А и било је веома мало.”
„Ма шта да је посреди”, рече Брант, „дознаћемо то кроз пет минута. Погледајте ту светлост — спустила се у Парку Земље — на сасвим очигледно место. Како би било да оставимо кола овде и остатак пута превалимо пешице?”
Парк Земље био је брижљиво негован овал траве на источној страни места Првог Спуштања и сада га је заклањао црни, узнесени стуб Матичног Брода, најстаријег и најштованијег споменика на целој планети. Са рубова тог цилиндра, чија је боја још била очувана, сливала се плима светлости, наизглед из само једног јарког извора.
„Заустави кола непосредно пре но што стигнемо до брода”, нареди градоначелница. „Ту ћемо изићи и мало завирити позади. Искључи светла, како нас не би видели све док то нама не буде одговарало.”
„Они — или Оно?” упита један од путника, са благим призвуком хистеричности. Сви као да ово пречуше.
Кола се зауставише у огромној сенци брода и Брант их окрену за сто осамдесет степени.
„Да обезбедимо брзу одступницу”, објасни он, напола озбиљно а напола збијајући шалу; и даље није могао да верује да се налазе у било каквој стварној опасности. У ствари, постојали су тренуци када се питао да ли се ово стварно догађа. Можда је и даље спавао, док је ово био само живи сан.
Тихо су изишли из кола и пешице се запутили према броду, а затим стали да га обилазе све док нису стигли до оштро оцртаног зида светлости. Брант заклони шаком очи и провири преко ивице, зачкиљивши због снажног сјаја.
Већник Симонс био је савршено у праву. Посреди је уистину био некакав ваздухоплов — или ваздухосвемироплов — и то врло малих размера. Да ли је могуће да су посреди Северци? Не, то је било бесмислено. Није постојала никаква разложна потреба за једним таквим превозним средством на ограниченом подручју Три острва, а и његова изградња никако није могла да прође непримећено.
По облику је наликовао на затупљени врх стреле и зацело се окомито спустио, будући да на околној трави није било никаквих трагова. Светлост је допирала из једног извора у аеродинамичном леђном кућишту, а мали црвени фар палио се и гасио тик изнад њега. Све у свему, била је то оспокојавајуће — штавише, разочаравајуће обична машина. Она никако није могла превалити дванаест светлосних година, колико их је делило од најближе познате колоније.
Наједном, главно светло се искључи, оставивши малу скупину посматрача за тренутак заслепљену. Када је Брант успео да поврати способност гледања у мраку, успео је да разабере прозоре на предњој страни машине, који су се слабашно сјајили унутрашњом осветљеношћу. Па — ствар је готово изгледала као летелица са људском посадом, а не као роботска сонда, како су они држали здраво за готово!
Градоначелница Волдрон дошла је до истог невероватног закључка.
„То није робот — унутра има људи! Не траћимо више време. Осветли ме својом светиљком, Бранте, како би могли да нас виде.”
„Хелга!” успротиви се већник Симонс.
„Не буди прпарош, Чарли. Хајде, Бранте.”
Шта је оно рекао први човек на Месецу пре скоро два миленијума? „Један мали корак…” Превалили су готово двадесет корака када врата на летелици склизнуше у страну, надоле се хитро спусти рампа са два прегиба и два хуманоида закорачише напоље, пошавши им у сусрет.
Била је то прва Брантова реакција. А онда схвати да га је завела боја њихове коже — или бар оно што је могао да види од ње кроз гипку, провидну опну која их је прекривала од главе до пете.
Посреди су били не хуманоиди — већ људи. Када он сам више никада не би изишао на сунце, зацело би постао подједнако бледолик као и они.
Градоначелница је већ испружила шаке у традионалном гесту, древном колико и историја, који је значио: „Види — немам оружје!”
„Не верујем да ћете ме разумети”, рече она, „али желим вам добродошлицу на Таласу.”
Посетиоци се осмехнуше, а старији од њих — леп, седокос мушкарац у позним шездесетим годинама — такође испружи шаке у знак одговора.
„Напротив”, узврати он једним од најдубљих и најлепше модулисаних гласова које је Брант икада чуо, „савршено вас разумемо. Веома нам је драго што смо се срели.”
За тренутак одбор за дочек остаде без речи, потпуно пометен. Али та изненађеност уопште није била на месту, помисли Брант. Уосталом, они су без и најмање потешкоћа успевали да схвате говор људи који су живели пре две хиљаде година. Када је изумљено снимање звука, то је овековечило основна устројства фонема на свим језицима. Речници су се проширивали, синтакса и граматика могле су да се мењају — али изговор је остао непромењен миленијумима.
Градоначелница Волдрон прва се повратила.
„Па, то нас сигурно поштеђује многих невоља”, узврати она прилично неубедљиво. „Али, одакле долазите? Бојим се да смо изгубили везу са — нашим суседима — будући да нам је антена за свемир уништена.”
Старији мушкарац упути поглед свом знатно вишем садругу и међу њима проструја нека бешумна порука. А онда се поново окрену према градоначелници.
Није било сумње у погледу туге у том дивном гласу док је изрицао невероватну тврдњу.
„Можда ће вам бити тешко да у ово поверујете”, рече он. „Али ми не потичемо ни са једне колоније. Долазимо право са Земље.”