До канцеларије епископа арканарског Румата је кренуо кроз дворишта. Пролазио је прикрадајући се кроз тесне авлије пробијајући се кроз веш који се сушио, провлачио се кроз рупе у тарабама, остављајући на зарђалим ексерима раскошне траке и комаде драгоцених соанских чипки, четвороношке је прелазио преко кромпиришта. Ипак му није успело да умакне будном оку црне војске. Када је промакао у криву уличицу, која је водила ка градском ђубришту, сударио се са два мрачна, поднапита монаха.
Румата је покушао да их заобиђе — монаси су извукли мачеве и препречили му пут. Румата се прихватио дршки мачева — монаси су зазвиждали у прсте, позивајући помоћ. Румата је почео да се повлачи према пролазу, из кога се малочас извукао, али му је у сусрет наједном искочио малени, хитар човечуљак неупадљивог лица. Задевши Румату раменом, притрчао је монасима и нешто им рекао, после чега су монаси, подвивши мантије над дебелим ногама у љубичастим чарапама почели да беже и нестали су иза кућа. Мали човечуљак је, не осврћући се, кренуо за њима.
Јасно, помислио је Румата. Агент телохранитељ. Чак се и не крије. Епископ арканарски мисли на све. Интересантно, чега се он више боји — мене, или се више боји за мене? Испративши погледом агента кренуо је према ђубришту. Ђубриште је излазило на двориште канцеларије бившег министарства одбране круне, и како се он надао, ту контроле није било:
Уличица је била пуста. Али, већ су тихо шкрипутали капци, лупкала врата, чуо се плач бебе, неко се дошаптавао. Иза нахерене тарабе опрезно се помолило измучено, мршаво, поцрнело од гари лице. Румату су посматрале преплашене, упале у дупље очи.
„Опростите благородни доне, и извините што вас узнемиравам. Да ли би благородни дон могао да ми каже шта се дешава у граду? Ја сам ковач Кику, по надимку Хроми, требало би да одем у ковачницу, али се бојим…”
„Не иди”, посаветовао га је Румата. „Монаси се не шале. Краља више нема, влада дон Реба, епископ Светог Ордена. Тако да ће ти бити боље да седиш са миром.”
После сваке његове речи ковач је брзо климао главом, очи су му се пуниле тугом и очајањем.
„Орден, значи…” мрмљао је. „Ах, ђаво га однео… Извините, благородни доне. Орден, значи… Јесу ли то сиви, шта ли?”
„Не”, рекао је Румата, посматрајући га са интересовањем. „Сиви су потучени. То су монаси.”
„Гле, молим те!” рекао је ковач. „Сиве су, значи такође… Алал вера нека је Ордену! Сиве су побили — то је већ само по себи добро. Али, ето, што се тиче нас, благородни доне, шта ће са нама бити, шта мислите? Хоћемо ли се снаћи? Под Орденом?”
„А зашто да не?” рекао је Румата. „Орден такође мора да једе и пије. Снаћи ћете се већ некако.”
Ковач је живнуо.
„И ја сматрам да ћемо се снаћи. Сада је најважније — барем ја тако мислим — не дирај, па нико неће ни тебе дира ти, зар не?”
Румата је одмахнуо главом.
„Не”, рекао је. „Оне који су мирни, њих најпре и кољу.”
„И то је такође тачно”, уздахнуо је ковач. „Али, где човек да се дене… Сам сам као прст, и осам балаваца ми се за чакшире држи. Ех, мајко моја мила, када би барем мог мајстора преклали! Он је сиви, био је њихов официр. Шта мислите, благородни доне, да ли су могли да га прекољу? Дужан сам му пет златника.”
„Не знам”, рекао је дон Румата. „Лако је могуће да су га и преклали. Боље ће бити, ковачу, да размислиш о нечем другом. Сам си као прст, а таквих усамљених прстију као што си ти у граду има једно десетак хиљада.”
„Па?” упитао је ковач.
„Но, размишљај”, љутито је рекао Румата и кренуо даље.
Ђавола ће он било шта смислити. Рано је за њега још да мисли. А на први поглед би се човеку учинило да нема ничег једноставнијег од тога: десет хиљада таквих ковача, а уз то још и разјарених, могли би кога хоћеш да смлаве. Али, ствар је управо у томе што нису разјарени. Само су престрашени. Свако је за себе, само је бог за све.
Жбуње на ивици пољане је наједном почело да се помера, у уличици се створио дон Тамео. Угледавши Румату, радосно је повикао, поскочио и заносећи се кренуо му у сусрет, пружајући руке измазане блатом.
„Мој благородни доне!” повикао је. „Како се само радујем! Видим, и ви сте такође кренули у канцеларију?”
„Разуме се, мој благородни доне”, одговорио је Румата вешто избегавши загрљај.
„Смем ли да вам се придружим, благородни доне?”
„Сматраћу за посебну част, благородни доне.”
Поклонили су се један другоме. Било је више него очигледно да дон Тамео није био у стању да се заустави, како је почео да пије од јучерашњег дана. Извукао је из широких жутих чакшира предивну стаклену чутурицу.
„Хоћете ли, благородни доне?” љубазно је понудио.
„Захваљујем вам се”, рекао је Румата.
„Рум!” изјавио је дон Тамео. „Прави рум из метрополе. Дао сам за њега читав златник.”
Спустили су се до ђубришта, и стегавши прстима носеве, почели да заобилазе гомиле ђубрета, лешеве паса и смрдљиве баре, по којима су гамизали огромни бели црви. У јутарњем ваздуху јасно се чуло непрекидно брујање милијарди смарагдних зунзара.
„Чудновато”, рекао је дон Тамео, затварајући чутурицу. „Никада раније нисам био овде.”
Румата је оћутао.
„Дон Реба ме је увек одушевљавао”, рекао је дон Тамео. „Био сам убеђен да ће на крају успети да свргне бедног монарха, показати нам нове путеве и отворити пред нама блиставе перспективе.” Са тим речима је, испрскавши се јако, улетео ногом у жуто-зелену бару и ухватио се за Румату да не би пао. „Да!” наставио је, када су обојица стигли на чврсто тло. „Ми, млада аристократија, увек ћемо бити са дон Ребом! Дошло је, коначно, до попуштања. Размислите и сами, дон Румата, већ читав један сат ходам по уличицама и вртовима, а да нисам срео још ни једног јединог сивог. Збрисали смо сиво ђубре са лица земље, како се само сада слатко и слободно дише, у препорођеном Араканару! Уместо грубих трговаца, тих одвратних гадова и сељачина, улице су испуњене слугама господњим. Видео сам: неки племићи се већ отворено шетају пред својим кућама. Сада не морају да се боје, да ће их некаква тамо протува у кецељи испрљати ђубретом које преноси својим таљигама. И више нећемо морати да правимо себи пут између јучерашњих месара и бакалина. Озарени благословом великог Светог Ордена, према коме сам увек гајио највеће поштовање, и то нећу да кријем, који ме је одувек одушевљавао, постићи ћемо невиђени напредак, када се ниједан сељак неће усудити да дигне поглед на племића без дозволе коју ће му потписати окружни инспектор Ордена. Управо због тога носим службену белешку.”
„Одвратни задах”, рекао је Румата.
„Да, ужасан”, сложио се дон Тамео, затварајући чутурицу. „Али зато, како се сада слободно дише у препорођеном Арканару! И цене вина су пале…”
На крају је дон Тамео осушио чутурицу до дна, бацио је, и постао јако узбуђен. Два пута је пао, а други пут је одбио да се чисти, изјавивши да је грешан, прљав од природе и да жели да се управо такав појави у канцеларији. Сваки час је отпочињао да на сав глас цитира своју службену белешку. „Јако речено!” узвикивао је. „Узмите, на пример, ово место, благородни донови: да смрдљиве сељачине… Како је, а? Каква мисао!” Када су стигли до стражњег дворишта канцеларије, бацио се на првог монаха и, обливен сузама, почео да га моли да му опрости грехе. Полузадављени монах се бесно бранио, покушавао да зове у помоћ, али га је дон Тамео ухватио за мантију, и обојица су се сручили у гомилу отпадака. Румата их је оставио и удаљавајући се, још је дуго чуо испрекидано звиждање и повике: „Да смрдљиве сељачине… Благослов!… Свим срцем!… Нежност сам осећао, схваташ ли ти то, сељачка њушко?”
На тргу пред улазом, у сенци квадратне Веселе Куле, налазио се одред монаха— пешака, наоружаних застрашујућим чворноватим мочугама. Лешеви су били уклоњени. Јутарњи ветар на тргу је дизао жуте стубове прашине. Под широким купастим кровом куле, грактале су и свађале се као и увек вране — тамо су са балвана висили лешеви главама окренутим надоле. Кулу је пре две стотине година саградио предак покојног краља искључиво у војне сврхе. Кула је била саграђена на чврстом троспратном темељу, где су се за случај опсаде чувале залихе хране. Касније је кула била претворена у тамницу. Али, земљотрес је порушио све унутрашње пролазе, и тамница је морала да буде премештена у подземље. Својевремено се једна арканарска краљица потужила свом господару, да не може да се весели због кукњаве затвореника који су тамо мучени. Њен супруг је тада наредио да у кули од јутра до вечери свира војни оркестар. Тако је кула и добила своје име. Одавно је већ личила на пуст и празан камени скелет, одавно су већ ћелије за саслушање биле пресељене у наново отворене, најдоње спратове темеља, одавно већ није свирао никакав оркестар, а грађани су је још звали Веселом кулом.
Обично је око Веселе Куле било пусто. Али, данас је овде све живнуло. У кулу су водили, вукли по земљи јуришнике у исцепаним сивим униформама, вашљиве скитнице у ритама, полуобучене, престрашене грађане, девојчуре које су језиво пиштале, у групама су терали у кулу натмурене протуве из ноћне армије, који су се стално освртали око себе. И истовремено су из неких скривених отвора извлачили лешеве, трпали их на таљиге и одвозили негде ван града. Ред племића и богатих грађана, који је отпочињао крај врата канцеларије, посматрао је са страхом и зебњом ту језиву гунгулу.
У канцеларију су пуштани сви, а неки су чак и стражарно привођени. Румата је успео да се угура унутра. Заударало је као на сметлишту. За широким столом, опкољен разним списковима, седео је чиновник жуто-белог лица, са великим гушчијим пером заденутим за клемпаво уво. Следећи по реду, благородни дон Кеу, надувено се шепурећи брковима, рекао је своје име.
„Скините капу”, безбојним гласом је рекао Чиновник, не дижући поглед са папира.
„Род Кеу има привилегију да носи шешир чак и у присуству самога краља”, надувено је изјавио дон Кеу.
„Пред Орденом нико нема никакве привилегије”, истим безбојним гласом рекао је чиновник.
Лице дон Кеа се налило крвљу, али је капу ипак скинуо. Чиновник је превлачио по списку дугачким жутим ноктом.
„Дон Кеу… дон Кеу…”, мрмљао је. „Дон Кеу… Краљевска улица, зграда дванаест?”
„Да”, дубоким и љутим гласом рекао је дон Кеу. „Број четири стотине осамдесет и пет, брате Тибак.”
Брат Тибак, који је седео за суседним столом дебео, сав модар у лицу, потражио је нешто у папирима, обрисао са чела зној и монотоним гласом прочитао, придигавши се мало:
„Број четири стотине осамдесет и пет, дон Кеу, Краљевска улица, зграда дванаест, јер се подсмевао имену његовог преосвештенства, епископа арканарског дон Ребе, на дворском балу претпрошле године, треба да добије три туцета батина по голим стражњим деловима тела са љубљењем ципеле његовог преосвештенства.”
Брат Тибар је сео.
„Идите оним ходником”, рекао је чиновник безбојним гласом, „батине су десно, ципела лево. Следећи…”
На највеће Руматино чуђење, дон Кеу није протествовао. Према свему, он се већ нагледао свега док је чекао у реду. Само је подригнуо, достојанствено уфитиљио бркове и отишао у ходник. Следећи, гигантски дон Пифа, који се тресао од сала, већ је стајао без капе на глави.
„Дон Пифа…” почео је да понавља чиновник, превлачећи прстом по списку. „Млечна улица, зграда два?” Дон Пифа је испустио из себе некакав грлени звук.
„Број пет стотина и четири, брате Тибак.”
Брат Тибак је поново обрисао зној и поново се придигао.
„Број пет стотина и четири, дон Пифа, Млечна, два ништа није скривио пред његовим преосвештенством — а то значи да је чист.”
„Дон Пифа”, рекао је чиновник, „примите знак чишћења.” Сагао се, извукао из сандука који се налазио крај његове фотеље гвоздену бразлету и пружио је благородном Пифи. „Носити на левој руци, показати на први захтев војника Ордена. Следећи…”
Дон Пифа је испустио грлени звук и удаљио се, разгледајући бразлету. Чиновник је већ понављао следеће име. Румата је бацио поглед на ред. Ту је било много познатих лица. Неки су били одевени уобичајено кицошки, други су се намерно обукли што су могли скромније, али су сви до једнога били измазани блатом. Негде у средини реда је гласно, тако да га сви чују, дон Сера већ трећи пут за последњих пет минута проглашавао: „Не видим, зашто чак и благородни дон не би примио пар батина од његовог преосвештенства!”
Румата је сачекао да следећег упуте у ходник (то је био познати трговац рибом, он је добио пет батина без љубљења ципеле због равнодушности), а онда се пробио до стола и безобзирно ставио длан на папире пред чиновника.
„Извините, молим вас”, рекао је. „Потребно ми је наређење за ослобођење доктора Будаха. Ја сам дон Румата.”
„Дон Румата… дон Румата…” почео је да мрмља овај и, одгурнувши Руматину шаку, почео је да превлачи ноктом по списку.
„Шта то радиш, стара мастиљаро!” подвикнуо је дон Румата. „Потребно ми је наређење за ослобођење!”
„Дон Румата… дон Румата…” Изгледало је да је било немогуће зауставити тај аутомат. „Улица Котлова, зграда осам. Број шеснаест, брате Тибак.”
Румата је осетио да су за његовим леђима сви притајили дисање. Па и он се сам, искрено речено, није осећао баш најлагодније. Ознојен и љубичастог лица, брат Тибак је устао.
„Број шеснаест, дон Румата, улица Котлова осам за специјалне заслуге пред Орденом добија посебну благодарност његовог преосвештенства и извољева добити наређење о ослобађању доктора Будаха, са којим Будахом може да ради шта хоће — веза акт шест — седамнаест — једанаест.”
Чиновник је одмах извукао тај лист испред спискова и пружио га Румати.
„Кроз жута врата, други спрат, соба шест, право ходником десно па лево”, рекао је. „Следећи…”
Румата је бацио поглед на лист. То није било наређење за ослобађање доктора Будаха. То је била дозвола за добијање пропуснице за пето специјално одељење канцеларије, где је требало да подигне наређење за секретаријат тајних послова.
„Шта си ми то дао, букво једна?” упитао је Румата. „Где је наређење?”
„Кроз жута врата, други спрат, соба шест, право ходником, десно па онда лево”, поновио је чиновник.
„Питам, где је наредење?” заурлао је Румата.
„Не знам… не знам… Следећи!”
Над самим уветом Румата је зачуо некакво соптање, и нешто меко и врело му се навалило на леђа. Склонио се мало у страну. Ка столу се поново пробијао дон Пифа.
„Не иде”, рекао је плачљивим гласом.
Чиновник га је погледао мутним погледом.
„Име? Звање?” упитао је.
„Не иде”, поновио је дон Пифа, цимајући бразлету, која једва да је могла да му стане на три дебела прста.
„Не иде… не иде…” промрмљао је чиновник и наједном је привукао дебелу књигу, која је лежала на десном крају стола. Књига је деловала злослутно у црном замашћеном повезу. Неколико секунди је дон Пифа запањено посматрао књигу, а после се наједном тргао и, не проговоривши ни једну једину реч, појурио ка излазу. У реду су почели да галаме: „Не задржавајте се, брже!” Румата се такође удаљио од стола. Ово је одиста ужас, помислио је. Но, ја ћу вам… Чиновник је почео да чита у пространство: „Ако наведени знак чишћења не може да стане на леви зглавак руке очишћеног, или ако очишћени нема леви зглавак као такав…” Румата је обишао сто, спустио обе руке у сандук са бразлатама, заграбио колико је могао и кренуо напоље.
„Ехеј, ехеј”, безизражајно му се обратио чиновник. „А на основу чега?”
„У име господа!” значајно је рекао Румата, бацивши поглед преко рамена. Чиновник и брат Тибак су у исти мах устали и у један глас одговорили: „У име његово.” Људи у реду гледали су за Руматом са завишћу и дивљењем.
Изашавши из канцеларије, Румата је лагано кренуо према Веселој Кули, стављајући успут бразлете на леву руку. Имао их је укупно девет, а на леву руку је могао да их стави само пет. Остале четири Румата је ставио на десну руку. На препад је хтео да ме ухвати епископ арканарски, мислио је. Неће од свега тога ништа испасти. Бразлете су звецкале на сваком кораку, Румата је у руци држао на први поглед веома важан папир — акт шест-седамнаест-једанаест, украшен разнобојним печатима. Монаси, на које је успут наилазио, било да су ишли пешице или јахали — брзо су му уступали пут. У гомили се на пристојној раздаљини час појављивао, час опет нестајао неприметни агент — телохранитељ. Румата је немилосрдно млатарајући канијама мачева, успео да се на крају пробије до врата, бесно се издрао на стражара који је кренуо на њега, и, прошавши кроз двориште, почео да се спушта низ степемце, излизане и окруњене, у тмину озарену бакљама које су се димиле. Овде су се налазиле најчувеније тајне бившег министарства одбране круне — краљевска тамница и истражне ћелије.
У засвођеним ходницима, на сваких десет корачаја, из зарђалог металног прстена у зиду вирила је смрдљива бакља. Под сваком бакљом су се у ниши, налик на пећину, црнела врата, са решеткама на прозорчету. То су били улази у тамничке просторије, који су споља били затворени тешким металним резама. Ходници су били пуни. Гурали су се, трчали, викали, наређивали… Звекетале су резе, лупала врата, некога су тукли и тај неко је урлао, некога су вукли и тај се отимао, некога су гурали у ћелију која је и без тога била препуњена, некога су опет покушавали да извуку из ћелије и нису могли, а он је урало: „Нисам ја, нисам ја!” и хватао се за суседе. Лица монаха на које је наилазио била су до крајности пословна. Сви су некуда хитали, свако је обављао посао од изузетног значаја. Румата је, покушавајући да се снађе где се шта налази, лагано пролазио ходник за ходником, спуштајући се све ниже и ниже; на доњим спратовима било је већ мирније. Овде су, судећи по разговорима, полагали испите апсолвенти. Патриотске школе. Полуголи момци у кожним прегачама у гомилама су стајали пред вратима ћелија за мучење, прелиставали умашћена упутства и повремено одлазили да пију воду из велике бачве са лончетом на ланцу. Из ћелија су допирали ужасни јауци, звуци удараца, заударало је на палеж. И разговори, разговори!…
„Костолом има један велики шраф горе, и он се ето сломио. А зар сам ја крив? Претукао ме је. ‘Буково дрво’, каже ми, ‘ево ти’, каже, ‘пет по стражњици и дођи поново!’…”
„А не би било лоше сазнати ко туче, можда наш брат студент и туче. И договорити се унапред, скупити пет гроша по глави и стрпати му у џеп…”
„Када је масти много, зубац не вреди усијавати, он ће се свеједно у салу охладити. Ти машице узми и сало мало уклони…”
„Па чизме господа бога су за ноге, оне су широке и на клиновима су, а рукавице великомученици су — на шрафовима, то је специјално за руке, да ли си ме схватио?”
„Да прецркнеш од смеха, браћо! Улазим, гледам — и шта мислите, ко је у ланцима? Фика Риди, месар из наше улице, за уши ме је стално, када је био пијан, вукао. Но, држи се, мислим, сада ћу се ја мало забавити…”
„А Пекора Губа, како су га монаси јутрос одвукли, још се није вратио. Није чак ни на испит дошао.”
„Ех, требало је воденицу за месо да применим, а ја, блесан, ударио га шипком по боку и ребро му сломио. Тада ме је отац Кин дограбио за слепоочницу, чизмом ме докачио под ребра, и то тако тачно, браћо, да вам морам рећи — светлост више нисам видео, и сада ме још боли. ‘Шта ми’, каже, ‘материјал квариш?’„
Пазите, пазите, пријатељи моји, мислио је Румата, лагано окрећући главу на све стране. То није теорија. То још нико од људи није видео. Пазите, слушајте, снимајте… и цените, и волите, ђаво вас све однео, своје доба и клањајте се сенима оних, који су прошли кроз све то! Гледајте пажљиво те њушке, младе тупе, равнодушне, које су се навикле на сва могућа средства, и не окрећите нос, ваши сопствени преци нису били ништа бољи…
Запазили су га. Десетак пари очију које су одиста свашта виделе, почеле су да зуре у њега.
„Ено га, дон стоји. У лицу је убледео.”
„Хе… Па зна се, благородни нису на то навикли…”
„Воду, кажу, треба у таквом случају дати, али је ланац кратак, не може да стигне…”
„Ништа, ништа, доћи ће већ к себи…”
„Мени би таквога… Таквог ма шта да питаш, одмах све одговара…”
„Ви браћо тише, јер ако нас груне… Колико само бразлета има… И папир уз то још.”
„Како нас само посматра… Да се удаљимо браћо, што даље од греха…”
У групи су кренули са места, отишли у сенку и одатле почели да блеште опрезним очима паука. Но, доста је од мене, помислио је Румата. Већ је хтео да ухвати за мантију монаха који је тада пролазио, али је одмах приметио тројицу, који нису никуда јурили, који су радили стојећи на месту. Они су палицама тукли џелата: према свему зато што је лоше радио.
„У име господа”, тихо је рекао, звекнувши својим бразлетама.
Монаси су спустили палице, погледали га.
„У име његово”, рекао је највиши.
„Но, очеви”, рекао је Румата, „одведите ме до надзорника ходника.”
Монаси су се згледали. Џелат је брзо отпузао и сакрио се иза бачве са водом.
„А шта ће ти он?” упитао је највиши монах.
Румата му је ћутке принео папир лицу, подржао га мало и спустио.
„Аха”, рекао је монах. „Но, данас сам ја надзорник ходника.”
„Одлично”, рекао је Румата и савио папир у трубу. „Ја сам дон Румата. Његово преосвештенство ми је поклонило доктора Будаха. Иди и доведи ми га.”
Монах је стрпао руку под капуљачу и почео да се чеше.
„Будах?” рекао је размишљајући. „Који је тај Будах? Развратник, шта ли?”
„Не”, рекао је други монах. „Развратник је — Рудах. Њега су ноћас ослободили. Сам отац Кин га је отковао и напоље извео. А ја…”
„Глупости, глупости!” нестрпљиво је рекао Румата, лупкајући се папиром по куку. „Будах. Краљевски тровач…”
„А-а…” рекао је надзорник. „Знам. Он је већ сигурно на колцу… Брате Пака, отиђи-дер до дванаесте, по гледај. А ти, хоћеш ли да га изведеш?” обратио се он Румати.
„Разуме се”, рекао је Румата. „Мој је.”
„Онда папир изволи дати овамо. Папир ће у предмет да иде”, Румата му је дао папир.
Надзорник је почео да врти папир у рукама, разгледајући печате, а онда је рекао одушевљено:
„Но, и пишу људи! Ти, дон, стани мало у страну, причекај, сада смо заузети… Ехеј, а где ли је онај нестао?”
Монаси су почели да се осврћу, тражећи џелата који је погрешио. Румата се удаљио. Џелата су извукли иза бачве, поново положили на под и почели пословно, без сувише суровости да туку. Кроз пет минута се иза заокрета појавио монах, вукући за собом на конопцу мршавог, потпуно седог старца у тамној одећи.
„Ево га, то је Будах!” радосно је повикао монах још из даљине. „И уопште није на колцу, жив је Будах, здрав! Мало је, истина, онемоћао, одавно већ, према свему, гладан седи…”
Румата им је кренуо у сусрет, отео конопац из руку монаха и смакао омчу са старчевог врата.
„Ви сте Будах Ирукански?” упитао је.
„Да”, рекао је старац, гледајући га искоса.
„Ја сам Румата, пођите за мном и не заостајте.” Румата се окренуо према монасима. „У име господа”, рекао је.
Надзорник је исправио леђа и, спустивши мотку, одговорио изгубивши дах: „У име његово.”
Румата је погледао Будаха и констатовао је да се старац држи за зид и да једва стоји на ногама.
„Лоше ми је”, рекао је, болешљиво се смешкајући. „Извините, благородни доне.”
Румата га је узео под руку и повео. Када су монаси нестали са видика, зауставио се, извукао из фиоле таблету спорамина и пружио је Будаху. Будах га је упитно погледао.
„Прогутајте ово”, рекао му је Румата. „Одмах ће вам бити лакше.”
Будах је, ослањајући се и даље о зид узео таблету, погледао је, помирисао, дигао космате веђе, после је опрезно ставио на језик, и почео да цмокће уснама.
„Гутајте, гутајте”, са осмејком на лицу рекао је Румата.
Будах је прогутао.
„Хм-м-м”, проговорио је. „Сматрао сам да знам све о лековима.” Заћутао је, ослушкујући самога себе. „Хм-м-м-м!” рекао је. „Интересантно! Сушена слезина вепра ‘Y’? Иако није, укус није на трулеж.”
„Хајдемо”, рекао је Румата.
Кренули су ходником, попели се степеницама, прошли још један ходник и попели се уз једно степениште. И тада се Румата зауставио као укопан. Наједном је добро му познат урлик одјекнуо под тамничким сводовима. Негде у недрима ове тамнице урлао је свом снагом, просипајући око себе најчудовишније псовке и проклетства, псујући бога, свеце, пакао, Свети Орден, дон Ребу и још много што-шта друго, најближи му пријатељ, барон Пампа дон Бау-но Суруга-но-Гата-но-Арканарски. Ипак је улетео барон, помислио је Румата, кајући се. Сасвим сам заборавио на њега. А он на мене не би заборавио… Румата је брзо смакао са руке две бразлете, набацио их на мршаве руке доктора Будаха и рекао:
„Пењите се горе, али напоље не излазите. Чекајте ме негде по страни. Ако почну да вам досађују, покажите бразлете и понашајте се што дрскије можете.”
Барон Пампа је урлао, као атомски ледоломац у поларној магли. Ехо је одјекивао под сводовима. Људи у ходницима су се смирили, прислушкујући отворених устију. Многи су одмахивали од себе палцем, терајући од себе нечастивог. Румата се скотрљао низ два степеништа, обарајући са ногу монахе на које је наилазио, правећи себи пут канијама мачева кроз гомилу апсолвената и једним ударцем ноге отворио врата ћелије, из које се чуло урлање. У светлости бакље, угледао је свог пријатеља Пампу: моћан барон био је потпуно наг разапет на зиду главом окренутом надоле. Лице му је било поцрнело од крви која је наврла у њега. За маленим сточићем је седео, зачепивши прстима уши, погурени чиновник, а сав ознојени џелат, налик на зубара, преметао је по металном лавору некакве инструменте који су звецкали.
Румата је пажљиво затворио врата за собом, пришао џелату са леђа и лупио га дршком мача по потиљку. Џелат се тргао, ухватио за главу и сео у лавор. Румата је извукао из каније мач и пресекао сто са папирима, за којим је седео чиновник. Све је било у најбољем могућем реду. Џелат је седео у лавору, јечећи, а чиновник је брзо четвороношке побегао у угао и тамо легао. Румата је пришао барону, који га је радознало-радосно посматрао одоздо нагоре, ухватио ланац, који је држао баронове ноге, и са два потеза рукама га ишчупао из зида. После је опрезно поставио барона на ноге. Барон је ћутао, скаменивши се у чудноватој пози, а онда се тргао и ослободио руке.
„Могу ли да поверујем”, поново је почео да грми, колутајући својим закрвављеним очима, „да сте то ви, мој благородни пријатељу? Коначно сам вас нашао!”
„Да, то сам ја”, рекао је Румата. „Хајдемо што пре одавде, драги мој, овде вам није место.”
„Пива!” рекао је барон. „Овде негде је било пиво.” Прошетао се по ћелији, вукући за собом остатке ланца и не престајући да ларма. „Пола ноћи сам јурцао по граду! Ђаво га однео, рекли су ми да сте ухапшени, и побио сам гомилу људи! Био сам више него сигуран да ћу вас наћи у овој тамници! А, ево га!”
Пришао је џелату и одгурнуо га, као прашину, заједно са лавором. Под лавором се налазило буренце. Барон је песницом избио данце, дигао буре и преврнувши га над собом, дигао главу. Струја пива је почела да му се слива у уста. Каква је ово лепота, размишљао је Румата, нежно посматрајући барона. Човек би још могао да помисли да је то бик, глупави бик без мозга, али он ме је тражио, хтео је да ме спасе, и дошао је, сигурно овамо, у тамницу сам по мене… Не, има људи и у овом свету, нека је проклет… Како је све добро испало!
Барон је испразнио буре и бацио га у угао, где је од страха дрхтао чиновник. У углу је нешто запиштало.
„Но, ето”, рекао је барон, бришући браду надланицом. „Сада могу да кренем са вама. Чини ми се да није важно што сам го?”
Румата се осврнуо, пришао џелату и смакао са њега прегачу.
„За сада узмите ово”, рекао је.
„У праву сте”, рекао је барон, везујући прегачу око паса. „Било би одиста незгодно да дођем код баронесе потпуно го…”
Изашли су из ћелије. Нико се није усуђивао да их заустави, ходник је постајао пуст на двадесет корачаја испред њих.
„Све ћу их разнети у комаде”, урлао је барон. „Запосели су мој замак! И посадили тамо некаквог оца Ариму! Не знам какав је он отац, али његова деца ће, кунем се господом, ускоро постати сирочићи. Ђаво га однео, драги мој, зар не налазите да је овде таваница зачуђујуће ниска? Сву сам главу изубијао…”
Изашли су из куле. Промакао им је испред очију и нестао у гомили агент— телохранитељ. Румата је дао знак Будаху да крене за њим. Гомила крај врата се размакла, као да ју је неко пресекао мачем. Чуло се како једни вичу да је побегао важан државни злочинац, а други, да: „Ето иде Голи Ђаво, чувени есторски џелат-убица.”
Барон је изашао на сред трга и тамо се зауставио, мрштећи се од јаке сунчеве светлости. Требало је пожурити. Румата се брзо осврнуо.
„Негде овде је био мој коњ”, рекао је барон. „Ехеј, коња овамо!”
Крај стуба за везивање коња, где су трупкали коњи Ордена, сви су се узмували.
„Не тога!” дрекнуо је барон. „Ено онога тамо — Шарца!”
„У име господа!” са закашњењем је повикао Румата и повукао преко главе опасач са десним мачем.
Преплашени монах у измашћеној ризи привео је барону коња.
„Дајте му нешто, дон Румата”, рекао је барон, тешко ускачући у седло.
„Стој, стој!” повикали су код куле.
Преко трга, замахујући мочугама, трчали су монаси. Румата је гурнуо барону у руке мач.
„Похитајте, бароне”, рекао је.
„Да”, рекао је Пампа. „Треба похитати. Онај Арима ће ми испразнити подрум. Чекам вас код себе сутра или прекосутра, драги мој. Шта да пренесем баронеси?”
„Пољубите јој руку”, рекао је Румата. Монаси су били већ сасвим близу. „Брже, брже, бароне!…”
„Али, да ли сте ви барем безбедни?” узнемирено га је упитао барон.
„Јесам, ђаво га однео, јесам! Напред!”
Барон је потерао коња галопом, право на гомилу монаха. Неко је пао на земљу, неко је почео да урла, дигла се прашина, почела су да топћу копита по каменим плочама и — барон је нестао. Румата је гледао у уличицу, где су седели, ништа не схватајући, монаси оборени са ногу, када му је један улагивачки глас прошаптао над самим уветом:
„Драги, мој благородни доне, зар вам се не чини, да сте себи дозволили мало превише?”
Румата се осврнуо. У лице му је са напетим осмејком у очима гледао дон Реба.
„Превише?” поновио је Румата. „Ја не знам ту реч — ‘превише’.” Наједном се сетио дон Сере. „И све у свему не видим зашто један благородни дон не би помогао другоме, који се нашао у незгоди.”
Поред њих су, подигавши копља, тешко прокаскали коњаници — кренули су у потеру. Лице дон Ребе се наједном некако променило.
„Но, добро”, рекао је. „Нећемо више о том… Ох, видим овде високоученог доктора Будаха… Одлично изгледате, докторе. Мораћу да направим ревизију у својој тамници. Државни злочинци, чак и када су пуштени на слободу, не смеју да излазе из тамнице — њих морају да износе из ње.”
Доктор Будах је, као слеп, кренуо право на њега. Румата је брзо стао између њих.
„Узгред буди речено, дон Реба”, рекао је, „какав је ваш однос према оцу Арими?”
„Према оцу Арими?” Дон Реба је високо дигао веђе. „Одлични официр. Заузима истакнути положај у мојој епископији. А у чему је ствар?”
„Као верни слуга вешег преосвештенства”, клањајући се злурадо је рекао Румата, „хитам да вас обавестим да можете сматрати да је тај истакнути положај сада упражњен.”
„Али, зашто?”
Румата је бацио поглед према уличици, где се још није смирила жућкаста прашина. Дон Реба је такође бацио поглед у том правцу. Лице му је постало забринуто.
Било је већ прошло подне, када је Кира позвала благородног господина и његовог високоученог пријатеља за сто. Доктор Будах је, умивши се, пресвукавши се у чисто, педантно избријан, остављао одиста изванредан утисак. Покрети су му били спори и достојанствени, умне сиве очи гледале су око себе благонаклоно, па чак и некако снисходљиво. Он се пре свега извинуо Румати за своју наглост на тргу. „Али, морате ме схватити”, рекао је. „То је страшан човек. То је прави вукодлак, који је дошао на свет само захваљујући божијој грешци. Лекар сам, али ме није стид да признам да бих га, када би ми се за то пружила прилика, са задовољством убио. Чуо сам да је краљ отрован. И сада ми је јасно чиме је отрован (Румата се тргао). Тај Реба је дошао код мене у ћелију и затражио да му начиним отров, који би деловао кроз неколико часова. Разуме се, одбио сам да то учиним. Он ми је онда припретио мучењима — а ја сам му се насмејао у лице. Тада је то ништавило позвало џелате, и они су му довели са улице десетак дечака и девојчица старих око десет година. Поставио их је испред мене, отворио моју торбу са травама и објавио да ће на тој деци испробати један по један моје лекове, све док не пронађе оно што му је потребно. Ето, тако је био отрован краљ, дон Румата…” Будахове усне почеле су да се тресу, али је успео да се смири. Румата је, деликатно се окренувши на другу страну, климнуо главом. Јасно, размишљао је. Све је јасно. Из руку свог министра краљ не би узео чак ни краставац. И ништавило је подметнуло краљу некаквог шарлатана, коме је обећана титула главног лекара ако излечи краља. И јасно је, зашто је дон Реба почео да ликује, када сам га раскринкао у краљевској спаваоници: тешко је одиста било смислити згоднији начин да се краљу подметне лажни Будах. Сва одговорност падала је на Румату Есторског, ируканског шпијуна и завереника. Ми смо обична штенад, помислио је. У Институту треба увести специјалан курс феудалног сплеткарења. И успех треба мерити у ребама. Чак можда најбоље у дециребама. Уосталом, то и није важно…
Према свему, доктор Будах је био јако гладан. Али, он је одлучно одбио храну животињског порекла и своју пажњу је усредсредио на салате и пирошке са слатким. Испио је чашу есторског вина, очи су му се зацаклиле, на образима му се јавило здраво руменило. Румата није могао да једе. Пред очима су му пуцкетале и чађиле се пурпурне бакље, одасвуд је заударало на спаљено месо, а у грлу му је стајала кнедла величине песнице. И зато, чекајући да се гост наједе, он је стајао крај прозора, водећи учтиви разговор, лаган и миран, да не смета госту док једе.
Град је лагано почињао да долази к себи. На улици су се појавили људи, гласови су постајали све гласнији, чуло се лупкање чекића и звук дрвета које се цепа — са кровова и зидова смицане су многобожачке фигуре. Дебели, ћелави трговац прошао је са буретом пива — да га продаје по два гроша за криглу на тргу. Грађани су се сналазили. У капији преко пута, чепркајући прстом по носу, брбљао је са дебелом газдарицом мали агент — телохранитељ. Под прозором су нешто касније прошле таљиге, натоварене чак до првог спрата. Румата у први мах није схватио какве су то таљиге, а после је угледао сиве и црне руке и ноге које су вириле испод асура, и брзо је пришао столу.
„Суштина човека”, лагано жваћући говорио је Будах, „састоји се у његовој задивљујућој способности да се привикне на све. Нема у природи ничега, на шта човек не би могао да се привикне. Ни коњ, ни пас, ни миш не поседују ту особину. Вероватно је бог, стварајући човека, био свестан тога на какве га муке осуђује и управо му је зато дао тако огромну снагу и стрпљење. Тешко је рећи да ли је то добро или лоше. Али, када човек не би поседовао такво стрпљење и издржљивост, сви добри људи би већ одавно погинули и на свету би остали само зли и бездушни. Са друге стране, навика да трпи и да се сналази претвара људе у бесловесне животиње, које се ничим, осим анатомијом, не разликују од животиња, па их чак и превазилазе у својој незаштићености. И сваки нови дан рађа нови ужас зла и насиља…”
Румата је бацио поглед на Киру. Седела је преко пута Будаха и слушала га нетремице, подупревши образ песницом. Очи су јој биле тужне: према свему, сажаљевала је људе.
„Вероватно сте у праву, поштовани Будаху”, рекао је Румата. „Али узмите на пример мене. Ево, ја сам — обичан благородни дон (Будаху је високо чело почело да се мршти, очи су му запањено и весело почеле да постају округле), и јако волим учене људе, то је племство духа. И никако не могу да схватим зашто ви, чувари и једини поседници највишег знања, зашто сте ви тако безнадежно пасивни? Зашто без икаквог роптања дозвољавате да вас презиру, бацају у тамнице, спаљују на ломачама? Зашто одвајате смисао свог живота — стицање знања — од практичних потреба живота — борбе против зла?”
Будах је одмакао од себе празан тањир од пирошака. „Постављате ми чудновата питања, дон Румата”, рекао је. „Интересантно је да ми је та иста питања постављао и благородни дон Хуго, чувар кревета нашег војводе. Познајете ли га? Тако сам и мислио… Борба против зла! Но, шта је то зло? Свако може да га поима на свој начин. За нас, учене људе, зло се састоји у незнању, али црква учи да је незнање богатство, а да све зло долази од знања. За сељака је зло — порез и суша, за трговца хлебом је суша одлична ствар. За робове је зло — пијан и сурови газда, за занатлију — зеленаш. Па шта је онда зло, против кога се треба борити, дон Румата?” тужно је бацио поглед на слушаоце. „Зло је немогуће уништити. Ниједан човек није у стању да смањи његову количину у свету. Он може мало да побољша своју сопствену судбину, али увек на рачун погоршања судбине других. И увек ће постојати краљеви, мање или више сурови, барони, мање или више дивљи, и увек ће постојати непросвећени народ, који се диви својим угњетачима и мрзи своје ослободиоце. И све то само због тога, што роб много боље схвата свог господара, па макар он био и најсуровији, него свог ослободиоца, јер сваки роб може одлично да замисли самога себе на месту свог господара, али мало ко може да замисли самога себе на месту некористољубивог ослободиоца. Такви су људи, дон Румата, и такав је наш свет.”
„Свет се стално мења, докторе Будах”, рекао је Румата. „Ми знамо за доба, када краљеви нису ни постојали…”
„Свет не може вечито да се мења”, успротивио се Будах, „јер ништа није вечито, па чак ни промене… Ми не знамо законе савршенства, али се савршенство раније или касније ипак постиже. Погледајте, на пример, како је уређено наше друштво. Како радује око тај јасан, геометријски правилан систем! Доле се налазе сељаци и занатлије, над њима је племство, после свештенство, и — на крају долази краљ. Како је све то само смишљено, каква је то стабилност какав хармонијски поредак! Шта треба још да се мења у том шлифованом кристалу, који је изашао из руку небеског јувелира? Не постоје зграде стабилније и јаче од пирамидалних, то ће вам рећи сваки архитекта.” Дигао је поучно прст. „Жито, које се просипа из вреће, не пада на земљу у равном слоју, већ ствара такозвану конусну пирамиду. Свако зрно се хвата за друго, трудећи се да се не откотрља доле. Исто тако и човечанство. Ако оно хоће да буде целина, људи морају да се хватају једни за друге, неизбежно стварајући при томе пирамиду.”
„Зар ви одиста сматрате да је овај свет савршен?” зачудио се Румата. „После сусрета са дон Ребом, после тамнице…”
„Разуме се мој млади пријатељу. Многе ствари ми се не допадају у овом свету, многе ствари бих хтео да видим промењене… Али, шта да радим? У очима виших сила савршенство изгледа сасвим другачије него у мојим. Каквог смисла има да се дрво жали што не може да се креће, па макар оно и желело да побегне од секире дрвосече?”
„А шта ако бисмо могли да променимо највише замисли?”
„За то су способне само највише силе…”
„Али ипак, замислите да сте бог…”
Будах се насмејао.
„Када бих могао да замислим да сам бог, онда бих то и био!”
„Но, а када би сте имали могућност да посаветујете бога?”
„Имате богату машту”, са задовољством је рекао Будах. „То је добро. Писмени сте? Одлично! Са задовољством бих вас обучавао…”
„Ласкате ми… Но, шта бисте ми одиста посаветовали? Шта би, према вама, требало да уради свемогући, да бисте ви рекли: сада је свет добар и ништа не треба мењати?”
Будах се са одобравањем смешкајући, завалио на наслон фотеље и скрстио руке на стомаку. Кира га је посматрала са нестрпљењем.
„Па шта”, рекао је, „изволите. Рекао бих свемогућем: ‘Ствараоче, не знам твоје планове, али ти можда и не желиш да људи буду добри и срећни. Зажели то онда! То је тако једноставно постићи. Дај људима довољно хлеба, меса и вина, дај им кровове над главом и одећу. Нека нестану глад и немаштина, а истовремено и све што разједињује људе.”
„И то би било све?” упитао је Румата.
„Чини вам се да је то мало?”
Румата је одмахнуо главом.
„Бог би вам одговорио: ‘Неће то бити у корист људи. Јер, најјачи из света вашег отели би слабима оно што сам им ја дао, и слаби би и надаље остали сиромаси.’„
„Замолио бих бога да заштити слабе: ‘Уразуми сурове владаре’, рекао бих.”
„Суровост је сила. Изгубивши суровост, владари би једноставно изгубили силу, и тако би их заменили други сурови људи.”
Будах је престао да се смешка.
„Казни сурове”, рекао је чврстим гласом, „да јаки не могу да буду сурови према слабима.”
„Човек се рађа слаб. Јак постаје онда, када око њега нема никог ко би био јачи од њега. Када буду кажњени сви сурови међу јакима, њихово место ће заузети најјачи међу слабима. Такође сурови. Тако ће морати да се кажњавају сви, а ја то не желим.”
„Ти боље знаш од мене, свемогући. Учини онда, да људи добију све и не отимају један другоме оно што си им ти дао.”
„Ни то неће бити добро за људе”, уздахнуо је Румата, „када добију све забадава, без напора, из руку мојих, онда ће заборавити рад, престаће да схватају живот и претвориће се у моје домаће животиње, које ћу морати да храним и вечито одевам.”
„Не дај им све наједном”, жустро је рекао Будах. „Дај им помало, постепено!”
„Постепено ће људи и сами узети све што им је потребно.”
Будах се насмејао.
„Да, видим да то није баш тако једноставно”, рекао је. „Никако нисам раније мислио на све то…” Нагао се напред. „Уосталом, постоји још једна могућност. ‘Учини да људи највише од свега воле рад и знање, да рад и знање постану једини смисао њиховог живота!’„
Да, и то смо имали намеру да покушамо, помислио је Румата. Масовна хипноиндукција, позитивна реморализација. Хипноапарати на три екваторијална спутњика…
„Могао бих да урадим и то”, рекао је. „Али, зар треба лишавати човечанство његове историје? Зар треба једно човечанство замењивати другим? Неће ли то бити исто, што и уништити човечанство, збрисати га са лица земље и створити на његовом месту ново?”
Будах је, намрштивши чело, размишљајући ћутао. Румата је чекао. Испред прозора су поново почеле да шкрипе таљиге. Будах је тихо проговорио;
„Онда нас, господе, збриши са лица земље и створи наново, савршеније… или још боље, остави нас, и пусти нас да идемо својим путем.”
„Моје срце је пуно сажаљења”, лагано је рекао Румата. „То не могу да учиним.”
Тада је угледао Кирине очи. Кира га је посматрала са ужасом и надом у очима.