Пустивши Будаха да се одмори пред далеки пут, Румата је отишао у свој кабинет. Деловање спорамина се завршавало, поново је почео да осећа умор, претученост, поново су почеле да га боле модрице и почели су да му отичу унакажени конопцима зглобови. Треба се испавати, помислио је, треба се обавезно испавати, и треба се повезати са дон Кондором. Треба се повезати са дон Кондором. Треба се повезати са патролним дирижаблом, нека известе о свему Базу. И треба смислити шта сада да радимо, и можемо ли уопште нешто да урадимо, и шта да радимо, ако више ништа не можемо да урадимо.
У кабинету је за његовим столом седео, згрбивши се у фотељи, ставивши руке на високе наслоне за руке, црни монах капуљачом навученом на очи. Вешто, помислио је Румата.
„Ко си ти?” уморно га је упитао. „Ко те је пустио?”
„Добар дан, благородни дон Румата”, проговорио је монах смичући капуљачу.
Румата је одмахнуо главом.
„Вешто, одиста!” рекао је. „Добар дан, славни Арата. Зашто сте дошли? Шта се десило?”
„Све је као и обично”, рекао је Арата. „Армија се раштркала, сви деле земљу, нико неће да иде на југ. Војвода скупља недотучене и ускоро ће обесити моје људе ногама увис дуж есторског друма. Све је као и обично”, поновио је.
„Јасно”, рекао је Румата.
Сручио се на отоман, ставио руке изнад главе и почео да посматра Арату. Пре двадесет година, када је Антон правио моделе и играо се Виљема Тела, тог човека су звали Арата Лепи, и он је, највероватније, био другачији него сада.
Није тада Арата Лепи имао на свом дивном челу овај наказни љубичасти жиг — он се појавио на његовом челу после побуне соанских морнара, када је три хиљаде голих робова-занатлија, силом дотераних у соанска бродоградилишта из свих крајева империје и измучених до те мере, да су изгубили чак и инстинкт самоодржања, једне бурне ноћи излетело из луке, као талас прешло преко Соана, остављајући за собом лешеве и пожаре, и када их је на граници дочекала окована у оклопе царска пешадија…
И тада је, разуме се, Арата Лепи имао читава оба ока. Десно око излетело је из своје дупље после ударца топуза једнога барона, када је сељачка армија од двадесет хиљада, прогањајући по метрополи баронске дружине, сукобивши се на отвореном пољу са пет хиљада царских гардиста, била моментално расцепкана, опкољена и изгажена шиљастим потковицама борбених камила…
И био је, сигурно, Арата Лепи прав као топола. Грбу и нови надимак добио је после виланског рата у војводству Убанском које се налази на два мора одавде, када је после седам година помора и суша четири стотине хиљада живих скелета вилама и батинама побило дворане и опколило војводу Убанског у његовој резиденцији, и када је војвода, чије се слабоумље наједном изоштрило од ужаса, прогласио да поданицима даје опроштај, снизивши цене пићу и обећавши разне слободе; и Арата је, видећи да је све готово, молио, захтевао, преклињао своје људе да се не варају — тада су га ухватили атамани, који су сматрали да се преко хлеба погача не тражи, претукли га металним шипкама и бацили у јаму да тамо издахне…
А овај масиван метални прстен на десном зглавку је, према свему, имао још онда, када се звао Лепи. Прстен је био прикован ланцем за весло пиратске галије, и Арата је прекинуо ланац, ударио тим прстеном у чело капетана Егу Љубазног, запосео брод а после и читаву пиратску армаду и покушао да створи слободну републику на води… А завршило се све то пијаним свињаријама, јер је Арата тада још био млад, није умео да мрзи и сматрао је да је слобода довољна, да би се роб изједначио са богом…
То је био професионални побуњеник, осветник божијом милошћу, у средњем веку фигура више него ретка. Такве штуке понекад рађа историјска еволуција и пушта их у социјалне вирове, да не би дремали дебели караши, што прождиру планктон на дну… Арата је овде био једини човек, кога Румата није ни мрзео нити сажаљевао, и у својим сновима Земљанина, који је проживео пет година у крви и смраду, често је видео себе као Арату, који је прошао кроз све кругове пакла васионе и који је за то добио високо право да убија убице, мучи џелате и издаје издајнике…
„Понекад ми се чини”, рекао је Арата, „да смо немоћни. Вечити сам поглавар свих побуњених, и знам да се моја снага налази у изузетној мојој жилавости. Али, та снага не помаже мојој немоћи. Моје победе се као неком чаролијом претварају у поразе. Борбени другови ми постају непријатељи, најхрабрији беже, највернији издају или умиру. И немам ништа, осим голих руку, а голим рукама не можеш да дохватиш позлаћене идоле, који су се сакрили иза бедема тврђава…”
„Како сте дошли у Арканар?” упитао је Румата.
„Бродом, са монасима.”
„Полудели сте. Могли су лако да вас препознају…”
„Али не и у гомили монаха. Половина официра Ордена су јуродиви и наказе, као и ја. Наказе су угодне богу.” Осмехнуо се, гледајући Румату право у очи.
„И какве су вам сада намере?” упитао је Румата спуштајући поглед.
„Исте какве и до сада. Знам шта је Свети Орден: неће проћи ни годину дана, а арканарски народ ће кренути из својих јазбина са секирама — да се туче на улицама. И повешћу их, да туку оне које треба тући, да се не туку међусобно или да туку кога стигну.”
„Да ли вам је потребан новац?” упитао је Румата.
„Да, као и обично. И оружје…” Заћутао је, а онда је додао у поверењу: „Дон Румата, да ли се сећате како сам био огорчен, када сам сазнао ко сте? Мрзим попове, и тешко ми пада што су њихове лажљиве бајке биле истина. Али, бедни побуњеник мора да извлачи корист из свега. Попови говоре да богови владају муњама… Дон Румата, потребне су ми, јако су ми потребне муње, да уништавам бедеме тврђава.”
Румата је дубоко уздахнуо. После чудесног спасења хеликоптером — Арата је тражио објашњење. Румата је покушао да му исприча нешто о себи, чак му је показао у ноћном небу Сунце — сићушну, једва видљиву звездицу. Али, побуњеник је схватио само једно: проклети попови говорили су истину, иза небеске чврсте плоче одиста живе богови, свемогући и свемоћни. И од тада се сваки разговор са Руматом сводио на једно: боже, ако већ постојиш, дај ми онда своју снагу, јер је то најбоље што би могао да урадиш.
И сваки пут је Румата прелазио ћутке преко тога или скретао разговор на нешто друго.
„Дон Румата”, рекао је побуњеник, „зашто не желите да нам помогнете?”
„Само тренутак”, рекао је Румата. „Извините, али хтео бих да знам, како сте ушли у кућу?”
„То није важно. Нико, осим мене, не зна тај пут. Не скрећите разговор, дон Румата. Зашто не желите да нам дате вашу моћ?”
„Нећемо да говоримо о томе.”
„Не, говорићемо о томе. Ја вас нисам звао. Никада се никоме нисам молио. Сами сте дошли. Или сте можда хтели да се мало забавите?”
Тешко је бити бог, помислио је Румата. Рекао је стрпљиво:
„Не схватате ме. Двадесет пута сам покушавао да вам објасним да нисам бог а ви никако да ми верујете. И ви нећете схватити зашто не могу да вам помогнем оружјем…”
„Имате ли муње?”
„Не могу да вам дам муње.”
„Чуо сам то двадесетак пута”, рекао је Арата. „Сада хоћу да знам; а зашто?”
„Понављам вам, нисте у стању да то схватите.”
„А ви покушајте.”
„Шта ћете да радите са муњама?”
„Запалићу позлаћене битанге као стенице, све до последњег, цео њихов проклети род до дванаестог колена уназад. Збрисаћу са лица земље њихове тврђаве. Спалићу њихове армије и све оне који их буду штитили и помагали. Будите без бриге — ваше муње ће служити само добру, и када на земљи остану само ослобођени робови и када завлада мир, вратићу вам ваше муње и никада их више нећу затражити од вас.”
Арата је заћутао, убрзано дишући. Лице му је потамнело од крви која је наврла у њега. Сигурно је већ видео обухваћена пламеном војводства и краљевине, и гомилу спаљених лешева међу рушевинама и огромне армије победилаца, које одушевљено урлају: „Слобода! Слобода!”
„Не”, рекао је Румата. „Нећу вам дати муње. То би била ужасна грешка. Потрудите се да ми поверујете, јер ја видим даље од вас…” (Арата је слушао, спустивши главу на груди.) Румата је стегао прсте. „Навешћу вам само један једини разлог. Он је ништаван у поређењу са главним, али ћете ме зато схватити. Жилави сте драги мој Арата, али сте такође смртни: и ако ви погинете, ако муње доспеју у туђе руке, које неће бити тако чисте као ваше, тада се чак бојим и да помислим, чиме би све то могло да се заврши…”
Дуго су ћутали. После је Румата извукао из ормана бокал есторског вина и јело и ставио то све пред госта. Арата је, не дижући поглед, почео да ломи хлеб и залива га вином. Румата је осетио чудновато осећање болесне раздвојености. Знао је да је у праву, и ипак, то га је на чудновати начин понижавало пред Аратом. Арата га је очигледно превазилазио у нечему, и не само њега већ — и све, који су незвани дошли на ову планету, и пун тог немоћног сажаљења, посматрао је како кипти живот на тој планети са разређене висине непристрасних хипотеза потпуно страног морала. И по први пут је Румата помислио: ништа се не може добити, нити постићи, ако се нешто не изгуби — јачи смо од Арате у нашем царству добра, и бесконачно слабији од Арате у његовом царству зла…
„Није требало да се спуштате са неба”, рекао је наједном Арата. „Вратите се у своје крајеве. Ви нам само на носите штету.”
„То није тако”, меко се успротивио Румата. „У сваком случају, ми барем никоме не штетимо.”
„Не, ви штетите. Ви пружате нереалне наде…”
„Коме?”
„Мени. Ослабили сте ми вољу, дон Румата. Раније сам се уздао само у себе, а сада сте учинили да осећам снагу иза својих леђа. Раније сам се борио тако, као да је то моја последња битка. А сада сам приметио да чувам самога себе за друге битке, које ће бити одлучне, јер ћете ви учествовати у њима… Одлазите одавде, дон Румата, вратите се на своје небо и не враћајте се више никада. Или нам дајте ваше муње, или барем вашу металну птицу, или ако ништа друго, а оно обнажите своје мачеве и станите на наше чело.”
Арата је заћутао и пружио руку да узме хлеб. Румата је посматрао његове прсте без ноктију. Нокте му је специјалним алатом пре две године ишчупао лично дон Реба. Ти још и не знаш све, помислио је Румата. Ти тешиш себе мишљу да си на пораз осуђен само ти. Ти још и не знаш како је безнадежан сам твој подухват. Ти још не знаш, да се непријатељ налази не толико ван твојих бораца, колико у њима. Ти ћеш можда и успети да потучеш Орден, и талас сељачких немира ће те бацити на арканарски престо, ти ћеш сравнити са земљом племићке замкове, подавићеш бароне у Мореузу, и народ који се дигао на устанак пружиће ти све почасти као великом ослободитељу, и ти ћеш бити добар и мудар — једини добар и мудар човек у твојој краљевини. И по доброти својој, ти ћеш почети да делиш земљу својим саборцима, а шта саборци да раде са земљом без робова? И почеће да се окреће точак у супротном правцу. И биће још добро, ако успеш да умреш мирном смрћу, и не видиш појаву нових грофова и барона који ће настати од твојих дојучерашњих највернијих сабораца. То се већ дешавало, драги мој Арата, и на Земљи, и на овој твојој планети.
„Ћутите?” рекао је Арата. Одмакао је од себе тањир и смакао рукавом мантије трунчице са стола. „Некада давно имао сам пријатеља”, рекао је. „Сигурно сте чули за њега — Вага Точак. Почели смо заједно. После је он постао бандит, краљ тмине. Нисам му опростио издају, и он је то знао. Он ми је много помогао — из страха и из користољубља — али тако никада није ни пожелео да ми се врати. Он је имао своје циљеве. Пре две године његови људи су ме издали дон Реби…” погледао је своје прсте и стегао их у песницу. „А јутрос сам га сустигао у Арканарској луци… У нашој ствари не могу постојати половични пријатељи. Половични пријатељи — то су увек и половични непријатељи.” Устао је и намакао капуљачу на главу. „Злато је на старом месту дон Румата?”
„Да”, рекао је Румата лагано, „на старом.”
„Онда идем. Захваљујем вам се, дон Румата.”
Нечујно је кренуо преко кабинета и нестао иза врата. Доле, у холу слабо је звекнула реза.