У ‘Пијаном Брлогу’ било је релативно чисто, под је био пажљиво пометен, сто до жутила изрибан, у угловима су, да би лепше мирисало, лежали свежњеви шумских трава и папрати. Отац Каба је самосвесно седео у углу на клупи, трезан и миран, сложивши орибане руке на коленима. Чекајући да Будах заспи, разговарали су о неважним стварима. Будах, који је седео за столом поред Румате, благонаклоно је слушао лакомислено брбљање благородних донова и повремено се трзао, падајући у дремеж. Његови упали образи горели су од коњске дозе тетралуминала, који су му неприметно убацили у пиће. Старац је био јако узбуђен и тешко је падао у сан. Нестрпљиви дон Хуго савијао је и исправљао под столом камиљу потковицу, сачувавши при томе на лицу израз веселости. Румата је мрвио хлеб и са замором на лицу посматрао како дон Кондор лагано почиње да бесни. Чувар великих печата био је нервозан, пошто је каснио на ванредно ноћно заседање Конференције дванаест негоцијаната, која је била посвећена преврату у Арканару, а тој конференцији је он требало да председава.
„Благородни моји пријатељи!” звучно је рекао коначно доктор Будах, устао и сручио се на Румату.
Румата га је пажљиво загрлио.
„Је ли готов?” упитао је дон Кондор.
„До јутра се неће пробудити”, рекао је Румата, дигао Будаха и однео га на лежај оца Кабанија.
Отац Кабани је са завишћу говорио:
„Доктор, значи, сме да пије, а отац Кабани, испада да не сме, штети му. Није то на свом месту.”
„Имам четврт часа”, рекао је дон Кондор на руском.
„Доста ми је и пет минута”, одговорио је Румата, једва се уздржавајући да не плане. „Ионако сам вам много говорио о свему томе раније, тако да је сада довољна и једна једина минута. У потпуној сагласности са базном теоријом феудализма”, бесно је погледао право у очи дон Кондору, „то је најобичнији устанак грађана против барона”, пренео је поглед на дон Хуга, „који се претворио у провокациону интригу Светог Ордена и довео до претварања Арканара у базу феудално-фашистичке агресије. Ми овде лупамо главе, узалудно покушавајући да убацимо сложену, противуречну, загонетну фигуру орла нашег, дон Ребе у исти низ са Ришељеом, Некером, Токугавом Иејасу, Монком, а он је — обичан бандит и будала! Продао је и издао све што је могао, запетљао се у сопственим идејама, преплашио и похитао да тражи спас у Светом Ордену. Кроз пола године ће га преклати, а Орден ће остати. Какве ће последице свега тога бити за ову област око Мореуза, а исто тако и за целу Империју — бојим се чак и да замислим. У сваком случају, цео двадесетогодишњи рад у границама Империје био је узалудан. Под Светим Орденом немогуће је проширити делатност. Вероватно је Будах последњи човек, кога спасавам. Више нећемо имати кога да спасавамо. Завршио сам.”
Дон Хуго је коначно сломио потковицу и бацио обе половине у угао.
„Да, нисмо били довољно будни”, рекао је. „А можда то, Антоне, и није ипак баш тако страшно?”
Румата га је само погледао.
„Требало је да макнеш дон Ребу”, рекао је наједном дон Кондор.
„То јест, како то да га макнем?”
На лицу дон Кондора појавиле су се црвене мрље.
„Физички!” реско је рекао.
Румата је сео.
„Другим речима — да га убијем?”
„Да, Да! Да! Убити! Отети! Сменити! Затворити! Требало је делати. Не саветовати се са две будале, које појма о појму нису имале о ономе шта се дешавало.”
„Ни ја такође ништа нисам схватао.”
„Ти си барем осећао.”
Сви су ућутали.
„Нешто као Баркански покољ?” полугласно је упитао дон Кондор, гледајући негде у страну.
„Да, тако нешто. Али, много организованије.”
Дон Кондор је почео да грицка усну.
„Сада је касно да га смакнемо?” упитао је.
„Бесмислено је”, рекао је Румата. „Као прво, смаћи ће га и без нас, а као друго, то уопште није ни потребно. Он је у мојим рукама.”
„На који то начин?”
„Боји ме се. Он нагађа да се иза мојих леђа налази сила. Чак ми је нудио и сарадњу.”
„Одиста?” прогунђао је дон Кондор. „Онда нема смисла.” Дон Хуго је проговорио, једва мало муцајући:
„Другови, шта је то, да ли је све то уопште озбиљно?”
„Шта то?” упитао је дон Кондор.
„Но, све то?… Убити, физички уклонити… Шта вам је, јесте ли полудели, шта ли?”
Дон Кондор је лагано одговорио:
„Кад су у питању изузетне околности, онда су адекватне само изузетне мере.”
Дон Хуго је, помичући безвучно усне, преносио поглед са једнога на другога.
„В-ви… Знате ли до чега ћете тако стићи?” проговорио је. „Д-да ли сх-схватате, докле ћете тако стићи?”
„Смири се, молим те”, рекао је дон Кондор. „Ништа се неће десити. И сада доста о томе. Шта ћемо да радимо са Орденом? Предлажем блокаду арканарске области. Какво је ваше мишљење, другови? И пожурите мало, журим се.”
„Ја још немам никакво одређено мишљење”, успротивио се Румата. „А Пашка тим пре. Треба се посаветовати са Базом. Треба поразмислити. А кроз недељу дана ћемо се састати и одлучити.”
„Слажем се”, рекао је дон Кондор и устао. „Хајдемо.” Румата је пребацио Будаха преко рамена и изашао из избе. Дон Кондор му је осветљавао пут батеријском лампом. Пришли су хеликоптеру и Румата је стрпао Будаха на задње седиште. Дон Кондор се, звецкајући мачевима и заплићући се о кабаницу, сместио на седишту возача.
„Хоћете ли ме пребацити до куће?” упитао је Румата. „Желим да се коначно већ једном испавам.”
„Пребацићу вас”, брецнуо се дон Кондор. „Само пожурите, молим вас.”
„Одмах ћу се вратити”, рекао је Румата и потрчао у колибу.
Дон Хуго је још седео за столом и, загледавши се негде испред себе, трљао браду. Отац Кабани је стајао поред њега и говорио:
„Тако то увек и испада, другарчино моја. Мучиш се да испадне што боље, а испада све горе и горе…”
Румата је дограбио мачеве и опасаче.
„Срећно, Пашка”, рекао је. „Не очајавај, једноставно смо сви преморени и раздражени.”
Дон Хуго је одмахнуо главом.
„Пази, Антоне”, проговорио је. „Ох, пази само!… О чика Саши и не говорим, он је овде већ одавно, нећемо ваљда ми да га учимо. А ти, ето…”
„Хоћу да спавам, ето у чему је ствар”, рекао је Румата. „Оче Кабани, будите тако добри, узмите моје коње и одведите их барону Пампи. Навратићу до њега ових дана.”
Напољу су меко почеле да хуче елисе. Румата је махнуо руком и истрчао из колибе. У јакој светлости фарова хеликоптера, жбуње гигантске папрати и бела стабла дрвеча изгледала су сабласно и страшно. Румата се успентрао у кабину и залупио врата за собом.
У кабини је мирисало на озон, органски тапет и колоњску воду. Дон Кондор је дигао хеликоптер увис и самоуверено га повео над арканарским путем. Ја сада не бих могао тако, са лаком завишћу је помислио Румата. Иза њега је Будах у сну мирно цоктао устима.
„Антоне”, рекао је дон Кондор, „ја бих… е — хе… не бих хтео да будем нетактичан, и немој да мислиш да ја… е-хе… да се мешам у твоје личне ствари.”
„Слушам вас”, рекао је Румата. Одмах је схватио о чему ће бити речи.
„Сви смо ми извиђачи”, рекао је дон Кондор. „И све што нам је драго мора бити далеко одавде, на Земљи, или негде у нама дубоко. Да не може ништа да нам се одузме и зароби као талац.”
„Говорите о Кири?” упитао је Румата.
„Да, дечаче мој. Ако је све, што знам о дон Реб истина, онда уопште није лака, нити безопасна ствар држати га у рукама. Схваташ шта хоћу да кажем…”
„Да, схватам”, рекао је Румата. „Потрудићу се да нешто смислим.”
Лежали су у помрчини, држећи се за руке. У граду је владала тишина, и само су понекад негде у близини злобно њиштали и ритали се коњи. Румата је повремено падао у сан и одмах се будио, јер је Кира престајала да дише — у сну јој је јако стезао руку.
„Ти сигурно хоћеш да спаваш”, рекла је Кира шапатом. „Спавај.”
„Не-не, причај, слушам те.”
„Ти стално падаш у сан.”
„И ипак те слушам. Истина, јако сам уморан, али сам те се јако ужелео. Жао ми је да спавам. Причај ми, то ме интересује.”
Захвално је протрљала нос о његово раме, пољубила га у образ, и поново почела да прича, како је те вечери дошао један суседов дечак, кога је послао њен отац. Отац лежи у постељи. Најурили су га из канцеларије а уз све то још и претукли моткама. У последње време ништа не једе, само пије — сав је помодрео, дрхти. Дечак је још рекао да јој је дошао и брат — рањен је, али весео и пијан, у новој униформи. Дао је оцу новац, попио мало са њим и поново почео да прети, да ће они све изгазити. Он је сада поручник у некаквом посебном одреду, заклео се на верност Ордену и спрема се да се замонаши. Отац је молио Киру да за сада ни у ком случају не долази кући. Брат је претио да ће се обрачунати са њом, јер се спетљала са благородним, риђа стрвина…
Да, помислио је Румата, кући свакако не. И овде такође ни у ком случају не сме да је остави. Ако јој се нешто деси… Замислио је да јој се десило нешто лоше, од те мисли се скаменио.
„Спаваш?” упитала га је Кира.
Освестио се и опустио длан.
„Не-не… А шта си још радила?”
„Још сам средила твоје одаје. Код тебе је ужасан неред. Нашла сам једну књигу, дело оца Гура. О томе, како је благородни принц заволео предивну, али дивљу девојку из планина. Била је сасвим дивља и мислила је да је он бог, и ипак га је јако заволела. После су их раздвојили, и она је умрла од туге.”
„То је дивна књига”, рекао је Румата.
„Чак сам и плакала. Стално ми се чинило да је то о нама.”
„Да, то је о нама. И све у свему, о свим људима који се воле. Само, нас неће раздвојити.”
Најбезбедније би било на Земљи, помислио је. Али, како ћеш ти тамо без мене? И како ћу ја овде да будем сам? Могао бих да замолим Анку да се спријатељи са тобом. Али, како ћу ја овде без тебе? Не, на Земљу ћемо ипак полетети заједно. Сам ћу управљати бродом, а ти ћеш седети поред мене, и ја ћу ти све објашњавати. Да се ничега не бојиш. Да одмах заволиш Земљу. Да никада не зажалиш за својом језивом домовином. Јер то и није твоја домовина. Јер, та твоја домовина те је одбацила. Зато што си се родила хиљаду година пре свог времена. Добра, верна, самопожртвована, некористољубива… Такве, као што си ти, рађале су се у свим епохама крваве историје наших планета. Јасне, чисте душе, које не знају шта је то мржња, које не прихватају суровост. Жртве. Непотребне жртве. Много непотребније од Гура Литерате или Галилеја. Јер такве, као што си ти, нису чак ни борци. Да би човек био борац, он мора да уме да мрзи, а ви управо то не умете. Исто као ни ми сада…
…Румата је поново задремао и тада је угледао Киру, како стоји на ивици пљоснатог крова Савета са дегравитатором на појасу, и весела, подсмешљива Анка нестрпљиво је гурка ка провалији дубокој километар и по.
„Румата”, проговорила је Кира. „Бојим се.”
„Чега то, мала моја?”
„Стално ћутиш и само ћутиш. Бојим се…”
Румата ју је привукао себи.
„Добро”, рекао је. „Сада ћу да говорим, а ти ме пажљиво слушај. Далеко — далеко иза сајве налази се језив, неприступачан замак. У њему живи весели, добар и смешан барон Пампа, најбољи барон у Арканару. Он има жену, лепу, нежну жену, која га много воли када је трезан, и не може да га види очима, када је пијан…”
Заћутао је, ослушкујући. Зачуо је топтање копита, мноштва копита на улици и шумно дисање многих људи и коња. „Овде, шта ли?” упитао је груби глас под прозором. „Као да је овде…” „Сто-ој!” По степеништу су се зачули кораци, и тог истог часа се неколико песница сручило на врата. Кира се, устрептавши, приљубила уз Румату.
„Причекај, мала” рекао је, смичући ћебе.
„То су дошли по мене”, рекла је Кира шапатом. „Знала сам!”
Румата се једва ослободио из Кириних руку и притрчао прозору. „У име господа!” урлали су доле. „Отварај! Ако провалимо — биће много горе!” Румата је дигао завесу, и у собу се пробила позната, дрхтава светлост бакљи. Доле се мувало мноштво коњаника — мрачних, црних људи у шиљастим капуљачама. Румата је неколико секунди гледао доле, а онда је погледао прозорски рам. По обичају, рам је био чврсто заглављен у зид. У врата су ударали нечим тешким. Румата је напипао у помрчини мач и ударио дршком по стаклу. Са звекетом су полетели комади стакла.
„Ехеј, ви!” дрекнуо је. „Шта је, не живи вам се, шта ли?”
Ударци о врата су се смирили.
„И увек нешто забрљају”, тихо је рекао неко доле. „Домаћин је код куће…”
„А шта нас се то тиче?”
„А ствар је у томе, што је он први мачевалац света.”
„А још су говорили да је отишао, и да се неће вратити до јутра.” „Преплашили сте се?”
„Нисмо се ми преплашили, само нам ништа није наређено што се њега тиче. Да се не деси да морамо да га убијемо…”
„Свезаћемо га! Унаказићемо га и свезати! Ехеј, ко је то тамо са самострелима?”
„Само да не унакази он нас…”
„Ништа, неће. Сви знају: дао је такав завет — да неће убијати.”
„Побићу вас као псе”, рекао је Румата страшним гласом.
Кира му се приљубила уз леђа. Осећао је како јој јако лупа срце. Доле су издали наређење шкрипутавим гласом: „Проваљуј, браћо! У име господа!” Румата се окренуо и погледао Киру у лице. Посматрала га је као малочас, са ужасом и надом. У њеним сувим очима видео се одблесак бакљи.
„Но, шта ти је, мала моја”, рекао је нежно. „Јеси ли се преплашила? Иди, обуци се. Овде немамо шта више да радимо…” Брзо је навукао своју металнопластичну оклопну кошуљу. „Сада ћу их отерати и отићи ћемо. Идемо код Пампе.”
Стајала је крај прозора, гледајући надоле. Црвени одсјај јој се видео на лицу. Доле је све пуцкетало и трештало. Руматино срце се стегло од сажаљења и нежности. Потераћу их као псе, помислио је. Нагао се, тражећи други мач, а када се поново исправио Кира више није стајала крај прозора. Лагано је падала на под, хватајући се за завесу.
„Кира!” повикао је.
Једна стрела јој је пробила грло, друга јој је вирила из груди. Узео ју је на руке и пренео на постељу. „Кира…” позвао ју је. Зајечала је и исправила се „Кира…” рекао је. Није му одговорила. Постајао је мало над њом, а онда дограбио мачеве, лагано се спустио низ степенице у хол и почео да чека да падну врата…