Румата се тргао и отворио очи. Био је већ дан. Под прозорима на улици чула се ларма. Неко је, према свему војник, урлао: „Сто-ко! Олизаћеш то блато језиком!” (‘Добро јутро!’, помислио је Румата.) „Ћу-та-ти!… Кунем се леђима светог Мике, извешћеш ме из коже!” Други глас, груб и промукао бубњао је, да на тој улици треба гледати себи под ноге. „Пред јутро је пала кишица, а знате и сами када је улица поплочавана”… „Он ће ми још наређивати где да гледам!”… „Боље ме пустите, благородни доне, не држите ме за кошуљу.”… „Он ће ми још наређивати!” Зачуо се звонки тресак. Према свему, то је био већ други шамар — први је пробудио Румату. „Боље ме не туците, благородни доне…” бубњало је одоздо.
Познати глас али ко би то ипак могао да буде? Чини се да је то дон Тамео. Мораћу данас да му на картама на сваки начин вратим његово хамахарско кљусе. Одиста интересантно, да ли ћу икада почети да се разумем у коње? Истини за вољу треба признати да се ми, Румате Есторске, никада нисмо разумевали у коње. Ми одлично познајемо борбене камиле. Добро је што у Арканару готово уопште нема камила. Румата се протегао тако да је све почело да пуцкета, напипао крај узглавља уплетени свилени шнур и цимнуо га неколико пута. У унутрашњости куће зачуло се звоно. Дечак сигурно посматра свађу, помислио је Румата. Могао би да устане и обуче се и сам, али то би изазвало потпуно непотребне гласине. Почео је да ослушкује псовке под прозорима. Како је то само јак језик! Ентропија је невероватна. Да га само дон Тамео не убије… У последње време у граду су се појавиле јуначине, које су прогласиле да за благородну борбу имају само један мач, док други употребљавају специјално за уличну поган — а те погани се, захваљујући бригама дона Ребе, намножило нешто много у славном Арканару. Уосталом, дон Тамео није од таквих. Кукавица је наш дон Тамео, а и политичар је уз све то познат…
Одвратно је када дан почиње од дон Тамеа… Румата је сео, обухвативши колена рукама под раскошним, похабаним ћебетом. Појављује се некакво осећање оловне непробојности, човек просто жели да се скупи и размишља о томе, како смо слаби и ништавни пред околностима око нас…. На Земљи нам то такорећи и на памет не пада. Тамо смо сви ми здрави, самоуверени момци, који су прошли кроз психолошки тренинг и који су спремни на све. Имамо одличне нерве: умемо да не окрећемо главе када туку и убијају. Фантастично смо издржљиви: у стању смо да поднесемо логореје одиста нечувених кретена. Заборавили смо шта је то гадљивост, одговара нам чак и посуђе, које се обично даје псима да га лижу и после тога га тек, да би било лепше, бришу прљавом кецељом. Ми смо велики имперсонатори, чак и у сну не говоримо језицима Земље. Имамо оружје које никада не може да затаји — базну теорију феудализма, која је разрађена у тишини кабинета и лабораторија, на прашњавим ископинама, у солидним дискусијама…
Штета само, што дон Реба појма нема о тој теорији. Штета је само што психолошка припрема спада са нас као мастило, ми се бацамо у крајности, принуђени смо да се бавимо непрекидивим вежбама: „Стегни зубе и имај на уму да си замаскирани бог, да они не знају шта раде и да готово нико од њих није ни за шта крив и зато ти мораш да будеш стрпљив и све подносиш…” Испоставља се да се бунари хуманизма у нашим душама, за које нам се на Земљи чинило као да су без дна, празне одиста застрашујућом брзином. Свети Мика, па ми смо прави хуманисти тамо, на Земљи, хуманизам је био скелет наше природе, у клањању човеку, у нашој љубави према човеку ми смо стизали до антропоцентризма, а овде наједном хватамо сами себе како мислимо, да смо волели не Човека, већ само комунара, Земљанина једнаког нама… Све чешће и чешће ловимо сами себе да мислимо: „Па да ли су то уопште људи? Зар су они у стању да временом постану људи?” И тада се присећамо таквих као што су Кира, Будах, Арата Грбави, сећамо се изузетног барона Пампе и наједном се стидимо, а то је неуобичајено и непријатно, и што је најважније, не помаже…
Не треба мислити на то, помислио је Румата. Само не изјутра. Да бог да нестао, тај дон Тамео! У души се накупило доста беса, а човек нема где да га излије у таквој усамљености. Да, управо у усамљености! Ми, здрави, самоуверени, да ли смо икада мислили да ћемо се овде наћи у потпуној усамљености? Па у то једноставно нико не би ни поверовао! Антоне, другарчино, шта ти је сад наједном? Западно од тебе, на три сата лета одатле живи Александар Васиљевич, добричина, паметан човек, а источно — Пашка, седам година сте провели у истој клупи, веран, весели пријатељ. Шта ти је, шта си се раскиселио, Тошка? Штета је, разуме се, мислили смо да си чвршћи, али коме се то не дешава? Посао је врашки, схватамо то. Врати се ти на Земљу, одмори се, позабави се мало теоријом, а после ћемо већ видети…
А Александар Васиљевич је, узгред буди речено, најобичнији догматичар. Ако базна теорија не предвиђа постојање сивих („Ја, драговићу мој, за петнаест година рада таква одступања од теорије нешто нисам запазио…”), то значи да ми се сиви само привиђају. А ако ми се већ привиђају, онда су ми значи живци попустили и морам да одем на одмор. „Но добро, обећавам, погледаћу и сам, и известићу вас о свом мишљењу. Али за сада, дон Румата, молим вас; никаквих испада…” А Павел, пријатељ из детињства, ерудита, видите ли, зналац, прави извор информација, почео је да проучава паралелно историју две планете и лако је доказао да је сиви покрет у ствари само обичан наступ грађана против барона. „Уосталом, ових дана ћу навратити до тебе, погледати. На часну реч, некако ми је незгодно због Будаха…” Хвала и на томе! И — доста! Позабавићу се Будахом, када нико други за то није способан.
Високоучени доктор Будах. Прави Ируканац, велики лекар, коме војвода Ирукански умало није подарио племство, али се предомислио и одлучио да га стрпа у казамат. Највећи у Царству стручњак за лечење отровима. Аутор чувеног трактата ‘о травама и другим биљкама, тајанствено способним да служе као узрочник туге, радости и смирења, а исто тако о балама и соковима змија, паука и голо вепра ‘Y’, који иста та и многа друга својства поседују’. Човек, у то нема сумње предиван и прави интелектуалац, убеђени хуманиста и сребромрзац: целокупна његова имовина — то је врећа са књигама. Па коме си онда могао да будеш потребан, докторе Будах, у сумрачној непросвећеној земљи која је огрезла у крвавом тресетишту завера и користољубља!
Сматрајмо да си жив и да се налазиш у Арканару. Није искључено, разуме се, да су те ухватили и нападачи — варвари, који су се спустили са падина Црвеног Северног гребена. У том случају дон Кондор има намеру да се повеже са нашим пријатељем Шуштулетидоводусом, специјалистом за историју првобитних култура, који сада ради као врач — епилептичар код воде са именом које се састоји од четрдесет и пет слогова. Али, ако си ипак у Арканару, онда су најпре могли да те дограбе ноћни бандити Ваге Точка. И чак не да те дограбе, већ да те прихвате, јер би за њих главни добитак био твој пратилац, благородни дон који је све проћердао на картама. Али, било како било, они те неће убити. Вага Точак је сувише велика циција да би урадио тако нешто.
Могла је да те зароби и некаква будала барон. Без икакве зле намере, једноставно да гозбује са благородним сабеседником, поставио је стражу на путу и довукао у свој замак твог пратиоца. И ти ћеш седети у смрдљивој одаји са послугом, све док се донови не напију до бесвести и не растану се. У том случају ти такође ништа не прети.
Али, постоје још негде у Трулојарузи остаци потучене недавно сељачке армије дона Ксија и Перти Кичмењака, које сада тајно потпомаже сам орао наш дон Реба за случај да дође до могућих компликација са баронима. Е, они за поштеду не знају, и боље је на њих и не мислити. Постоји још и дон Сатарина, царски наследни аристократа, сто две године стар, који је потпуно излапео. Он је у племенском непријатељству са војводама Ируканским и повремено, поставши активан, почиње да хвата све, који прелазе ируканску границу. Он је јако опасан, јер када добије нападе холециститиса може да издаје таква наређења, да његове слуге не успевају ни да изнесу све лешеве из његових тамница.
И, на крају, оно најважније. Не најважније због тога, што је то најопасније, већ због тога, што је то истовремено и највероватније. Сиве патроле дона Ребе. Јуришници на великим путевима. Могао си да доспеш у њихове шапе случајно, и тада треба рачунати на прорачунатост и хладнокрвност пратиоца. Али шта да се ради ако се дон Реба заинтересује за тебе? Дон Реба има одиста неочекиване интересе… Његови шпијуни су могли да ти пошаљу патролу под командом сивог официра, племићког изрода — ситног поседника, и ти сада чамиш у каменој врећи под Веселом Кулом…
Румата је поново нестрпљиво повукао шнур. Врата спаваће собе су се отворила са одвратном шкрипом, ушао је дечак-слуга, мршав и натмурен. Звао се Уно, и његова судбина би могла да послужи као тема за баладу. Поклонио се крај прага, вукући по поду полураспаднуте ципеле, пришао постељи и ставио на сточић послужавник са писмима, кафом и комадом ароматичне коре за жвакање, која служи за јачање зуба и њихово чишћење. Румата га је љутито погледао.
„Реци ми, молим те, да ли ћеш икада подмазати та врата?”
Дечак је оћутао, гледајући у под. Румата је збацио ћебе, спустио голе ноге са постеље и пружио руку ка послужавнику.
„Јеси ли се данас умио?” упитао је.
Дечак се пребацио са једне ноге на другу и, ништа не одговоривши, кренуо по соби, сакупљајући разбацану одећу.
„Чини ми се да сам те упитао, да ли си се данас умио или ниси?” рекао је Румата, отварајући прво писмо.
„Водом грехе нећеш опрати”, прогунђао је дечак.
„Јесам ли можда благородан, да се умивам, шта ли?”
„А шта сам ти ја говорио о микробима?” рекао је Румата.
Дечак је ставио зелене панталоне на наслон фотеље и замахнуо палцем, терајући нечастивог.
„Три пута сам се ноћу молио”, рекао је. „Шта још треба да радим?”
„Будало”, рекао је Румата и почео да чита писмо.
Писала је дона Окана, дворска дама, нова фавориткиња дона Ребе. Предлагала му је да је те вечери посети ‘јер нежно тугује’. У постскриптуму је обичним речима било написано, шта у ствари очекује од тог сусрета. Румата није издржао — поцрвенео је. Бацивши као лопов поглед на дечака, промрмљао је: „Но, одиста…” О томе је требало размислити. Било му је одвратно да иде, а не ићи је било глупо — дона Окана је знала многе ствари. На душак је испио кафу и стрпао у уста кору за жвакање.
Следећи коверат је био од чврстог папира, жиг од печатног воска је био измрљан; видело се да је писмо отварано. Писао је дон Рипат, одлучни каријериста, поручник сиве чете галантеријаца. Распитивао се за његово здравље, изражавао своју увереност у победу сиве ствари и молио да му одложи плаћање дуга, позивајући се при томе на неважне околности. „Добро, добро…” промрмљао је Румата, одложио писмо, поново узео коверат и почео да га разгледа са интересовањем. Да, почели су стварно префињеније да раде. И то много префињеније.
У трећем писму му је нуђен двобој мачевима због дона Пифе, али је аутор писма пристајао да се одрекне изазова, ако дон Румата буде тако добар и пружи му доказе, да он; благородни Румата са доном Пифом нема никакве везе нити их је икада имао. Писмо је било стандардно: основни текст је писао калиграф, а у остављеним празнинама била су лошим рукописом исписана имена и рокови.
Румата је бацио писмо и почео да чеше изуједану комарцима леву руку.
„Но, дај да се умијем!” наредио је
Дечак је нестао из собе и убрзо се, улазећи у собу унатрашке, вратио, вукући по поду дрвени чабар са водом. После је нестао још једаред и довукао празан лавор и бокал.
Румата је скочио на под, смакао преко главе иструлелу, са финим ручним везом спаваћицу и бучно извукао из канија мачеве који су му висили крај узглавља. Дечак је за сваки случај стао иза фотеље. Пошто је десетак минута вежбао напад и одбрану, Румата је бацио мачеве у зид, нагао се над празан лавор и наредио: „Сипај!” Без сапуна је ишло тешко, али се Румата на то већ био навикао. Дечак му је сипао бокал за бокалом на леђа, на главу и гунђао при томе: „Код свих је како треба, нормално, као код осталих људи, само се код нас изводе разне керефеке. Где то може да се види да се човек у два суда умива. У забитом углу некакву посуду смислили… Сваки дан треба им дати чисти пешкир… А сами, видите ли, и не помоливши се, потпуно голи са мачевима скачу…”
Бришући се пешкиром, Румата је рекао поучно:
„Ја сам при двору, нисам ја тамо неки вашљиви барон. Дворанин мора да буде чист и лепо мирише.”
„Његово величанство нема друга посла до вас да мирише”, побунио се дечак. „Сви знају да се његово величанство даноноћно моли за нас, грешне. А дон Реба, он се уопште никада и не умива. Сам сам чуо, његов лакеј је причао.”
„Добро де, не гундај”, рекао је Румата, навлачећи најлонску мајицу.
Дечак је посматрао ту мајицу не одобравајући је. О њој се већ одавно говоркало међу араканском послугом. Али, ту Румата ништа није могао да уради из потпуно природне људске гадљивости. Када је облачио гаћице, дечак је окренуо главу на страну и начинио покрет уснама као да је пљувао на нечастивог.
Добро би било ипак унети у моду доњи веш, помислио је Румата. Али, на природан начин то је могло да се уради само преко жена, а Румата се у томе одликовао недозвољивом за извиђача разборитошћу. Каваљер и вртиреп, који је знао какво понашање доликује у престоници и који је био протеран у провинцију због двобоја из љубави, требало је да има у најмању руку једно двадесет љубавница. Румата је чинио одиста херојске напоре да одржи свој реноме. Половина његове агентуре, уместо да се бави правим послом, ширила је о и њему одвратне гласине, које су побуђивале зависти и одушевљење код аркаранске гардијске омладине. Десетине разочараних дама, код којих се Румата специјално задржавао читајући им стихове до дубоко у ноћ (трећа стража, братски пољубац у образ и скок са балкона у загрљај командира ноћне патроле, познатог официра), прекидајући једна другу причале су о правом престоничком стилу каваљера из метрополе. Румата се држао само захваљујући частољубивости тих глупавих и до одвратности развратних жена, али проблем доњег веша је остајао отворен. Нешто мало једноставније је било са марамицама! На првом балу Румата је извукао из манжете раскошну марамицу од чипке и њом обрисао усне. На следећем балу поносни гардисти су већ брисали ознојена лица великим и малим разнобојним комадима платна са везом и монограмима. А кроз месец дана су се већ појавили кицоши, који су на савијеним рукама носили читаве чаршаве, чији су се крајеви елегантно вукли по поду.
Румата је навукао зелене панталоне и белу кошуљу од батиста са испраним оковратником.
„Чека ли ме неко?” упитао је.
„Берберин чека”, одговорио је дечак. „И још два дона у салону седе, дон Тамео са доном Сера. Наредили су да им донесу вино и сада играју домине. Чекају вас на доручак.”
„Иди, позови бријача. Благородним доновима реци да ћу ускоро стићи. И не буди груб, разговарај уљудно…”
Доручак није био преобилан и после њега је остајало доста места за скори ручак. Послужено је печено месо, припремљено са разним травама, и укисељене псеће уши. Пили су пенушаво ируканско, густо црно есторско, бело соанско вино. Вешто транжирајући са два ножа овчију ногу, дон Тамео се жалио на дрскост најнижих класа. „Имам намеру да поднесем званичну белешку на највише име”, изјавио је. „Племство захтева да сељацима и битангама занатлијама буде забрањено да се појављују на јавним местима и улицама. Нека пролазе кроз дворишта и иза кућа. А у случајевима, када је појава сељака на улици неизбежна, на пример када донесе хлеб, месо и вино у благородне домове, нека за то добију специјалну дозволу министарства одбране круне.”
„Блистава глава!” усхићено је рекао дон Сера, пљуцкајући на све стране сок од меса. „А јуче, на двору…” И испричао је последњу новост. Пасија дона Ребе, госпођица Окана, неопрезно је стала краљу на болесну ногу. Његово величанство се ражестило и, обративши се дону Реби, нареди му да примерно казни преступницу. На то је дон Реба, и не трепнувши, одговорио: „Биће извршено, ваше величанство. Још ове ноћи!” „Тако сам се кикотао”, рекао је дон Сера, одмахујући главом, „да су ми на прслуку одскочиле две копче…”
Протоплазма, помислио је Румата. Обична прождрљива протоплазма која се множи.
„Да, благородни донови”, рекао је. „Дон Реба је — паметан човек…”
„Охо-хо”, рекао је дон Сера. „И те како! Блистава одиста глава!”
„Истакнути политичар”, рекао је дон Тамео значајно, „и са осећањем у глави.”
„Сада ми је чак чудно да се сетим”, наставио је Румата, смешкајући се пријатељски, „шта се све говорило о њему пре непуних годину дана. Сећате ли се, дон Тамео, како сте се оштроумно подсмевали његовим кривим ногама?”
Дон Тамео се загрцнуо и искапио пуну чашу ируканског вина.
„Не сећам се”, промрмљао је. „Па и какав од мене може да буде подсмешљивац…”
„Може, може”, рекао је дон Сера, прекорно одмахујући главом:
„И одиста!” узвикнуо је Румата. „Па ви сте присуствовали том разговору, дон Сера! Сећам се да сте се тако кикотали оштроумним поређењима дон Тамеа, да вам је у тоалету чак нешто и отпало.”
Дон Сера је поцрвенео и почео дуго и замуцкујући да се оправдава, при чему је стално лагао. Натуштени дон Тамео је навалио на јако есторско вино, и пошто он, по његовим сопственим речима ‘како је почео од прекјуче изјутра, тако до дана данашњег не може да се заустави’, њега су, када су изашли из куће, морали да придржавају са обе стране.
Дан је био сунчан, јасан. Обичан народ се мувао међу кућама, тражећи шта би могао да посматра, пиштала су и лармала деца, бацала блато, кроз прозоре су гледале лепушкасте грађанке у ноћним капицама, брзе служавке су снебивљиво трептале влажним очицама и расположење је лагано почело да се поправља. Дон Сера је вешто оборио са ногу неког сељака и само што није умро од смеха, посматрајући како се сељак батрга у бари. Дон Тамео је наједном констатовао да је наопако ставио мачеве, повикао је: „Станите!” и почео је да се врти на месту, покушавајући да се окрене унутар каишева. Дон Сери је поново нешто отпало са прслука. Румата је ухватио за ружичасто уво неку служавку која је туда трчала и замолио је да помогне дон Тамеу да се барем мало среди. Око благородних донова се одмах окупила маса бадаваџија, који су служавци почели да дају савете, од којих је ова поцрвенела као булка, а са прслука дон Сере почеле су да отпадају копче, дугмад и пређице. Када су на крају кренули даље, дон Тамео је почео на сав глас да саставља допуну својој белешци, у којој је указивао на неопходност ‘несврставања лепушкастих особа женског пола у сељаке и обичан народ’. Дон Сера је обнажио оба мача и изјавио да благородним доновима не приличи да обилазе разне ћупове, и да ће он себи пробити пут кроз ове кочије. Али, док је он нишанио, покушавајући да схвати где се завршава зид куће и почињу ћупови и лонци, Румата је ухватио точкове и окренуо кочије, ослободивши на тај начин пут. Бадаваџије, које су одушевљено посматрале шта се дешава, повикали су Румати троструко ‘ура’. Благородни донови су већ кренули даље, али се тада на прозору трећег спрата појавио дебели сиви трговац и почео да тороче нешто о неморалу дворана, са којима ће се ‘орао наш дон Реба ускоро обрачунати’. Морали су да се зауставе и упуте у тај прозор цео терет ноћних посуда из таљига. У последњи нокшир Румата је убацио два златника са профилом Пица Шестог и уручио га запањеном власнику таљига.
„Колико сте му дали?” упитао га је дон Тамео, када су кренули даље.
„Ситницу”, немарно је одговорио Румата. „Два златника.”
„Тако ми леда светог Мике!” узвикнуо је дон Тамео. „Богати сте! Хоћете ли да вам продам свог хамахарског ждрепца?”
„Добићу га од вас на коцки”, рекао је Румата.
„Па дабоме!” повикао је дон Сера и зауставио се. „Зашто не бисмо одиграли партију барбута?”
„Сада, овде?” упитао је Румата.
„А заљто да не?” упитао је дон Сера. „Не видим заљто благородни донови не би могли да се коцкају тамо где им то падне на памет!”
Тада је дон Тамео наједном пао. Дон Сера се споплео о његове ноге и такође пао.
„Сасвим сам заборавио”, рекао је. „Време је да пођемо на стражу.”
Румата их је дигао и повео, држећи их за лактове. Зауставио се пред огромном, мрачном зградом дона Сатарине.
„А како би било да навратимо код старог дона?” упитао је.
„Не видим разлога зашто три благородна дона не би навратила код старог дон Сатарине”, рекао је дон Сера.
Дон Тамео је отворио очи.
„Пошто смо у служби краља”, изјавио је, „ми смо дужни да стално гледамо у будућност. Дон Сатарина — то је већ пређена етапа. Напред, благородни донови. Морам да стигнем на своје стражарско место…”
„Напред”, сложио се Румата.
Дон Тамео је поново спустио главу на груди и више се није будио. Дон Сера је, савијајући прсте, причао о својим љубавним победама. Тако су стигли и до двора. У стражари је Румата са олакшањем положио дон Тамеа на клупу, а дон Сера је сео за сто, немарно одмакао од себе гомилу налога, које је потписао краљ и изјавио да је коначно дошло време да попију мало хладног ируканског вина. Нека домаћин докотрља буре, наредио је, а девојке (при томе је показао на гардисте-стражаре, који су се картали за другим столом), нека дођу овамо. Дошао је командант страже, поручник чете гардиста. Дуго је разгледао дон Тамеа и бацао поглед на дон Серу; када је дон Сера упитао: „Зашто су увенути сви цветови у тајанственом врту љубави?” закључио је да нема сврхе да их шаље на стражу. Нека за сада остану ту где су.
Румата је изгубио један златник картајући се са поручником, и поразговарао са њим мало о новим повезима и о начинима оштрења мачева. Приметио је, као узгред, да има намеру да оде код дон Сатарине, који има оружје старе производње, и био је јако огорчен, када је сазнао да је поштовања достојан велможа коначно сасвим полудео: још пре месец дана је пустио на слободу своје заробљенике, распустио своју дружину, а богату збирку средстава за мучење поклонио је државној благајни. Старац од сто и две године изјавио је да има намеру да остатак живота посвети добрим делима, и сада сигурно више неће дуго живети.
Опростивши се од поручника, Румата је изашао из двора и кренуо у луку. Ишао је, заобилазећи баре и прескачући рупчаге, пуне прљаве воде, безобзирно гурајући обичне људе који су буљили у њега, намигујући девојкама, на које је његова спољашност према свему остављала јак утисак, клањао се дамама, које су промицале у носиљкама, пријатељски се здравио са познатим дворанима и намерно није запажао сиве јуришнике.
Успут је навратио у Патриотску школу. Та школа је била основана на инсистирање дона Ребе пре две године, а за припремање војних и административних кадрова од синова ситних поседника и трговаца. Кућа је била од камена, савремено грађена, без стубова и барељефа, дебелих зидова, са уским, налик на пушкарнице прозорима, и полуовалним кулама по страни од главног улаза. У случају потребе, у кући је могла да се организује одбрана.
Уским степеницама Румата се попео на други спрат и, звецкајући мамузама по каменом поду, кренуо поред учионица у кабинет прокуратора школе. Из учионица се чуло брундање гласова, повици у хору. „Ко је краљ? Светло величанство. Ко су министри? Верни људи, који не изазивају никакве сумње…” „И бог наш творац, рекао је: ‘Проклећу!’ И проклео је…” „А ако се труба три пута зачује, расути се по двоје у ланац, спустивши при томе копља…” „…Када оптужени падне у несвест, саслушање треба одмах, не падајући у ватру, прекинути…”
Школа, помислио је Румата. Гнездо мудрости. Ослонац културе…
Он је, покуцавши, гурнуо ниска, засвођена врата и ушао у кабинет, мрачан и леден као подрум. У сусрет му је иза огромног стола, претрпаног папирима и прутевима за кажњавање, скочио дугајлија, сав некако угласт, ћелав, са очима које су упале дубоко у дупље, утегнут у узан сиви мундир са нашивцима министарства одбране круне. То је и био прокурор Патриотске школе, високоучени отац Кин — садиста — убица, који је отишао у монахе, аутор ‘Трактата о доставама’, који је привукао пажњу дон Ребе.
Немарно климнувши главом у одговор на увијени поздрав, Румата је сео у фотељу и пребацио ногу преко ноге. Отац Кин је остао да стоји, повијен у ставу учитиве пажње.
„Но, како стоје ствари!” упитао је Румата благонаклоно.
„Једне учене уништавамо, а друге обучавамо?” Отац Кин се искезио.
„Учени нису непријатељи краља”, рекао је. „Непријатељ краља је учени машталац, учени човек који је почео да сумња, учени човек који не верује! А ми овде…”
„Добро, добро”, рекао је Румата. „Верујем ти. Шта то пишеш? Читао сам твој трактат — корисна је то књига, али глупа. Како си то могао? Није то добро. Прокуратор!…”
„Нисам се трудио да запањим умом”, достојанствено је одговорио отац Кин. „Једино, што сам хтео да постигнем, то је да будем држави користан. Паметни нам нису потребни. Потребни су нам верни. И ми…”
„Добро, добро”, рекао је Румата. „Верујем ти. Но пишеш ли нешто ново или не?”
„Спремам се да поднесем на разматрање министру трактат о новој држави, пример за коју треба да буде Област Светог Ордена.”
„Шта ти је?” зачуди се Румата. „Све хоћеш у калуђере да нас стрпаш?…”
Отац Кин је стегао руке и нагао се напред.
„Дозволите да вам објасним, благородни доне”, ватрено је почео, олизавши усне. „Суштина је у нечем сасвим другом. Суштина се састоји у основним поставкама нове државе. Те поставке су једноставне, и има их само три: слепо веровање у непогрешивост закона, безусловно повиновање тим законима а такође стална присмотра над свима.”
„Хм”, рекао је Румата. „А зашто?”
„Шта то ‘зашто’?”
„Ипак си глуп”, рекао је Румата. „Но добро, нека буде, верујем ти. Шта сам оно хтео?.. Ах, да! Сутра ћеш примити два нова наставника. Зову се: отац Тара, поштовања достојан старац, бави се оном… космографијом, и брат Нанин, такође веран човек, јак је у историји. То су моји људи, и прими их са достојним поштовањем. Ево ти предујам.” Бацио је на сто врећицу која је зазвечала. „Твој део је — пет златника… Јеси ли схватио?”
„Да, благородни доне”, рекао је отац Кин. Румата је зевнуо и осврнуо се око себе.
„И одлично је што си схватио”, рекао је. „Мој отац је због нечега јако волео те људе и завештао ми је да средим њихов живот. Но, објасни ми, учени човече, одакле у благородном дону може да постоји таква приврженост ученим људима?”
„Можда су у питању некакве посебне заслуге?” почео је да претпоставља отац Кин.
„О чему ти то?” сумњичаво је упитао Румата. „Уосталом зашто да не? Да… Ћерка тамо нека згодна или сестра… Вина код тебе, разуме се, нема?”
Отац Кин је са изразом кривца раширио руке. Румата је узео са стола један од листића папира и једно време га држао пред очима.
„‘Проунапређивање’…” прочитао је. „Мудраци!” Испустио је лист на под и устао. „Пази, да их овде нека твоја учена банда не вређа. Ја ћу их једаред посетити, и ако случајно сазнам…” Принео је под нос оцу Кину песницу. „Но, добро, добро, не бој се, нећу…”
Отац Кин се закикотао са поштовањем, Румата му је климнуо главом и кренуо према вратима, парајући под мамузама.
На улици Премногоблагодарности навратио је у радњу са оружјем, купио нове обруче за каније, испробао пар ножева (бацао их је у зид, одмерио на длану — нису му се допали) а онда је севши на тезгу, поразговарао мало са власником, оцем Гауком. Отац Гаук је имао тужне добре очи и мале, бледе руке прекривене неопраним црним мрљама. Румата је мало поразговарао са њим о вредностима стихова Гурена, саслушао интересантан коментар уз стихове ‘Како лист увену и пада на душу…’ замолио га да му прочита нешто ново и, пожаливши мало заједно са аутором због изразито тужних строфа, издекламовао пред одлазак ‘Бити или не бити?’ — у свом преводу на ирукански језик.
„Свети Кика!” повикао је запањени отац Гаук, „чији су то стихови?”
„Моји”, рекао је Румата и изашао.
Навратио је у ‘Сиву радост’, попио чашу арканарске киселице, потапшао власницу по образу, преврнуо вешто мачем сточић државног доушника, који је буљио у њега, после тога отишао у удаљени угао и пронашао тамо брадатог човека са мастионицом око врата и у ритама.
„Здраво брате Нанине”, рекао је. „Колико си молби данас написао?”
Брат Нанин се збуњено осмехнуо, показавши при томе ситне, покварене зубе.
„Сада се молбе мало пишу, благородни доне”, рекао је. „Једни сматрају да нема сврхе молити, а други сматрају да ће у најближе време моћи да узму и сами без икакве молбе.”
Румата се нагао уз његово уво и испричао да је ствар са Патриотском школом сређена: „Ево ти два златника”, рекао је на крају. „Обуци се, упристоји се. И буди опрезнији… барем првих дана. Отац Кин је опасан човек.”
„Прочитаћу му свој ‘Трактат о гласинама’„, весело је рекао брат Нанин. „Хвала, благородни доне.”
„Шта све човек неће урадити у знак сећања на свог оца!” рекао је Румата. „А сада ми кажи, где бих могао да пронађем оца Тара?”
Брат Нанин је престао да се смешка и збуњено је почео да трепће.
„Јуче је овде дошло до тучњаве”, рекао је. „А отац Тара је мало више попио. И, уз све то, он је риђ… Сломили су му ребро.”
Румата је подригнуо од беса.
„То је несрећа!” рекао је. „И зашто тако много пијете?”
„Понекад је тешко уздржати се”, тужно је рекао брат Нанин.
„То је тачно”, рекао је Румата. „Но па шта, ево ти још два златника, чувај га.”
Брат Нанин се сагао, ловећи му руку. Румата се повукао за један корак.
„Но, но”, рекао је. „То није најбоља од твојих шала, брате Нанине. Да си ми здраво.”
У луци је заударало као нигде у Арканару. Заударало је на слану воду, слаткише, смолу, дим, ужеглу сланину, из таверни је допирао мирис чађи, печене рибе, киселог вина. У загушљивом ваздуху чуле су се псовке. На молу, у тесним пролазима између магацина, око таверни мувале су се хиљаде људи најчудноватијег изгледа: немарни морнари, надувени трговци, тужни рибар, трговци робовима, трговци женама, нафракане девојке, пијани војници, некакве нејасне наоружане личности, фантастични одрпанци са златним бразлетама на прљавим шапама. Сви су били узбуђени и љутити. По наређењу дон Ребе, већ трећи дан ниједан брод, ниједан чамац није могао да напусти луку. Крај докова су се поигравали зарђалим месарским сатарама сиви јуришници — пљуцкали су, безобразно и злурадо посматрајући гомилу људи. На блокираним бродовима, у групама по пет-шест, чучали су развијени, бакарне боје коже људи у крзну и са бакарним калпацима на глави — то су били најамници-варвари, који нису умели да се боре изблиза, али који су били страшни овако, посматрани из даљине, са својим дугачким цевима, из којих су издувавали отровне трнове. А иза праве љуме јарбола, на отвореном мору, црнеле су се замрле борбене галере краљевске флоте. Оне су повремено испуљтале огњене струје дима, које су озаривале море — палили су нафту да би преплаљили најамнике.
Румата је прољао поред царинске канцеларије, где су се пред затвореним вратима окупили натуштени морски вукови, који су узалудно очекивали дозволу да крену, пробио се кроз гомилу која је урлала, која је трговала чиме год је стигла (од робиња и црног бисера, па све до наркотика и дресираних паука), стигао до докова, бацио поглед на поређане у низу да би их сви видели, натекле на сунцу лешеве у морнарским јакнама, и направивши добар круг по ђубретом прекривеној ледини, ушао у смрдљиве улице лучке периферије. Ту је већ било много тише. У вратима сиромашних уџерица дремале су полунаге девојке, на раскрсници је лежао разбијене њушке пијани војник са изврнутим џеповима, поред зидова су промицале сумњиве фигуре бледих, ноћних физиономија.
Дању је овде Румата био по први пут и у први мах се зачудио што не привлачи ничију пажњу: пролазници су пијаним очима гледали или негде поред њега, или као кроз њега, иако су се померали у страну, правећи му пут. Али, када је скретао иза угла, сасвим се случајно окренуо и успео да примети како се петнаестак разнокалибарских глава, мушких и женских, кудравих и ћелавих, моментално увукло у врата, прозоре, пролазе. Тада је осетио чудновату атмосферу овог одвратног места, атмосферу можда не баш непријатељства или опасности, већ некаквог лошег, користољубивог интересовања.
Гурнувши раменом врата, ушао је у једну јазбину, у којој је у полумрачној сали дремао за шанком дугоноси старац са лицем мумије. Столови су били пусти. Румата је нечујно пришао шанку и већ хтео да старцу опали чвргу, у огроман нос, када је наједном запазио да заспали старац уопште не спава, већ да га кроз полуотворене капке пажљиво посматра. Румата је бацио на шанк сребрни новчић, и очи старца су се тог истог часа широм отвориле.
„Шта жели благородни дон?” пословно је почео да се распитује. „Траву? Прашак за шмркање? Девојку?”
„Не претварај се”, рекао је Румата. „Добро знаш зашто сам дошао овамо.”
„Ехе, па то је, према свему, дон Румата”, са необичним чуђењем повикао је старац. „А ја гледам, нешто ми је познато…”
Рекавши то, поново је спустио капке. Све је било јасно. Румата је обишао шанк и провукао се кроз уска врата у суседну собицу. Тамо је било тесно, мрачно и заударало је на нешто загушљиво и киселкасто. На средини, за високим пултом стајао је, сагавши се над папирима, збрчкани старији човек са пљоснатом црном капицом на глави. На пулту је чађио жижак, и у полумраку су се видела само лица људи, који су непокретно стајали крај зидова. Румата је, придржавајући мачеве, напипао столичицу крај зида и сео. Овде су владали посебни закони и посебна етикеција. На придошлицу нико није обратио ни најмању пажњу: када је дошао човек, значи да тако треба да буде, а ако не треба, онда ће бити довољан један миг и човек ће нестати. Тражи га после узалуд по целом свету… Збрчкани старац је приљежно шкрипутао пером; људи крај зидова су били непомични. Повремено је час један, час други од њих отегнуто уздисао. По зидовима, су, лупкајући невидљиво јурцали гуштери — мухоловци.
Непокретни људи крај зидова биле су вође банди — неке од њих је Румата већ одавно лично познавао. Саме по себи, те тупе животиње нису много вределе. Њихова психологија није била ништа сложенија од психологије средњег трговца. То су биле незналице, непоштени људи који су добро владали ножевима и кратким маљевима. А човек за пултом…
Звао се Вага Точак, и он је био свемогућ, поглавар који није знао за конкуренцију међу свим злочиначким снагама Мореуза — од Питанских блатишта на западу Ирукана, до поморских граница трговачке републике Соан. Њега су проклеле све три званичне цркве Империје због неумереног поноса, јер је себе називао млађим братом владара. Он је био командант ноћне армије од десет хиљада људи, поседовао је богатство од неколико стотина хиљада златника, а његова агентура је знала и најбрижљивије чуване тајне државног апарата. Последњих двадесет година четири пута је погубљиван, сваки пут пред великим бројем присутних; по званичној верзији, он се у том тренутку налазио истовремено у три најмрачније тамнице Империје, а дон Реба је не једном издавао наређења ‘која су се односила на то да државни злочинци и други зломишљеници шире легенде о такозваном Ваги Точку, који у ствари не постоји, а то значи да је легендаран’. Тај исти дон Реба је позивао код себе, по гласинама које су се шириле, неколико барона, који су имали јаке дружине и предлагао им награду: пет стотина златника за мртвог и седам хиљада златника за живог Вагу. Сам Румата је својевремено морао да утроши доста снаге и злата, да би успоставио контакте са тим човеком. Вага је изазивао у њему највеће могуће гађење, али понекад је био и јако користан, буквално незаменљив. Осим тога, Вага је јако интересовао Румату као научника. То је био одиста интересантан примерак у његовој колекцији средњовековних монструма, личност која је према свему, била без апсолутно икакве прошлости…
Вага је оставио перо, исправио се и рекао промукло:
„Ето тако, децо моја. Две и по хиљаде златника за три дана. А расходи су били хиљаду девет стотина деведесет и шест. Пет стотина четири мала, округла златника за три дана. Није лоше, децо моја, није лоше…”
Нико се није ни померио. Вага се удаљио од пулта, сео у угао и почео да трља суве дланове.
„Имам чиме да вас обрадујем, децо моја”, рекао је. „Времена наступају добра, богата… Али, мораћемо да запнемо. И то како само! Мој старији брат, краљ Арканарски, одлучио је да уништи све учене људе у његовој и мојој краљевини. Но па шта, он боље зна шта ради. Па и ко смо ми, да бисмо дискутовали о његовим високим одлукама? Али, корист од те његове одлуке можемо и морамо да извучемо. И, пошто смо ми његови верни ноћни поданици, ми свој мали удео нећемо испустити. Он то неће приметити, и неће се љутити на нас. Шта?”
Нико се није ни померио.
„Учинило ми се да је Пига уздахнуо. Да ли је то тачно Пига, сине мој?”
У помрчини су људи почели да се мешкоље и кашљуцају.
„Нисам уздисао, Вага”, рекао је груби глас. „Како бих и могао…”
„Не смеш, Пига, не смеш? Правилно! Сви сада треба да ме слушате, па чак и да престанете и да дишете. Сви ћете се ви разићи одавде и прихватити се тешког посла, и неће бити никог ко би могао да вас посаветује. Мој старији брат, његово величанство, устима министра свога дона Ребе обећао је за главе неких учених људи који су избегли и сада се скривају, велики новац. Ми морамо да му доставимо те главе и да га, старца, обрадујемо. А са друге стране, неки учени људи желе да се сакрију од гњева мог старијег брата и неће пожалити за то новаца. У име милосрђа и да бих олакшао душу мог старијег брата од бремена непотребних злочина, ми ћемо помоћи тим људима. Уосталом, касније, ако његовом величанству буду потребне и те главе, он ће их добити. Јефтино, јако јефтино…”
Вага је ућутао и опусиио главу. Низ његове образе су наједном потекле старачке споре сузе.
„А ја старим, децо моја”, рекао је, зајецавши. „Руке ми дрхте, ноге ми клецају, а памћење почиње да ме издаје. Заборавио сам, сасвим сам заборавио, да се међу нама у овој загушљивој, тесној гајби мучи благородни дон, кога се уопште не тичу наши рачуни. Отићи ћу ја. Отићи у покој. А сада, децо моја, да се извинимо благородном дону…”
Устао је и, тешко дишући се поклонио. Остали су такође устали и поклонили се, али са очигледном неодлучношћу па чак и страхом. Румата је буквално чуо како пуцкетају њихови тупи, примитивни мозгови у узалудном напору да схвате смисао речи и поступака тог згрбљеног старца.
Ствар је, разуме се, била јасна: разбојник је искористио још једну шансу, да обавести дон Ребу да ће ноћна армија у предстојећем програму радити заједно са свима. А сада, када је наступило време да се дају конкретни задаци, да се наводе имена и рокови операција; присуство благородног дона постајало је, благо речено, непријатно, и њему, благородном дону, предлагано је да брзо изложи своје послове и губи се напоље. Мрачан старац. Страшан. И зашто ли је само у граду? Јер, Вага никако не подноси градове.
„У праву си, поштовани Ваго”, рекао је Румата. „Немам времена. Али, ја сам тај који мора да се извини, јер ја тебе узнемиравам због једне ситнице.” Наставио је да седи, а сви су га слушали стојећи. „Десило се, ето, да ми је потребан твој савет… Можеш да седнеш.”
Вага се још једном поклонио и сео.
„Ево у чему је ствар”, наставио је Румата. „Пре три дана је требало да се у Кањону Тешких Мачева састанем са својим пријатељем, благородним доном из Ирукана. Али, састанак није одржан. Он је нестао. Знам сигурно да је ируканску границу прешао срећно. Да ли можда знаш нешто о његовој даљњој судбини?”
Вага дуго није одговарао. Бандити су шаптали и уздисали. После се Вага накашљао.
„Не, благородни доне”, рекао је. „Ми ништа не знамо о свему том.”
Румата је одмах устао.
„Захваљујем ти се, поштовани”, рекао је. Искорачио је на средину просторије и ставио на пулт врећицу са десет златника. „Остављам ти ово са молбом: ако којим случајем сазнаш нешто, обавести ме.” Додирнуо је капу. „Да си ми здраво.”
Крај самих врата се зауставио и немарно добацио преко рамена:
„Говорио си малочас нешто о ученим људима. Пала ми је на памет једна мисао. Осећам, да напором краља у Арканару кроз месец дана неће моћи ни свећом да се пронађе ни један једини иоле писменији човек. А ја у метрополи морам да оснујем универзитет, јер сам дао такав завет, ако се излечим од црне куге. Буди добар, када уловиш те књигочатце, обавести прво мене, а тек после тога дон Ребу. Може се десити да ћу одабрати пар од њих за универзитет.”
„То неће бити јефтино”, упозорио га је сладуњавим гласом Вага. „Роба је ретка, не остаје дуго у рафовима.”
„А част је још скупља”, високомерно је рекао Румата и изашао.