Тог Вагу би било, мислио је Румата, јако интересантно уловити и одвести на Земљу. Технички то не би било компликовано извести. То би могло да се уради и сада, овог часа. Шта би он радио на Земљи? Румата је покушао да замисли, шта би Вага радио на Земљи. У светлу собу са зидовима од огледала и ер-кондишном, у којој се осећа мирис четинара или мора, убачен је огроман, маљави паук. Паук се скупио уз светао под, грчевито почео да баца погледе око себе и — шта друго да ради? — постранце је кренуо у најтамнији кут, скупио се, претећи искезивши отровне чељусти. Разуме се, Вага би пре свега почео да тражи увређене. И, разуме се, најглупљи увређени човек би му се учинио сувише чист и некористан. Ојадио би се старац. Па би чак можда и умро. А уосталом, ко то зна! У томе и јесте ствар, што је психологија тих монструма — потпуно непозната шума. Свети Мика! Па снаћи се у њој је много теже, него у психологији нехуманоидних цивилизација. Сви њихови поступци могу се објаснити, али је врашки тешко те поступке предвидети. Да, можда би и умро од туге. А можда би се снашао, прилагодио, схватио шта је шта, и почео да ради као шумар на неком шумском газдинству. Јер, немогуће је да он нема неку ситну, неупадљиву страст, која му овде само смета, а која би тамо могла да постане суштина његовог живота. Чини се да воли мачке. У његовом брлогу, прича се, има их читав чопор, и специјални човек се брине за њих. И он том човеку за то чак и плаћа, иако је велика циција и мада би могао једноставно да га натера да то ради. Али, шта би он на Земљи радио са својим чудовишним частољубљем — сам бог то може да зна!
Румата се зауставио пред таверном и хтео да уђе, али је констатовао да му је нестао ћемер. Стајао је пред улазом потпуно збуњен (никако није могао да се навикне на такве ствари, иако му се то није једаред десило) и дуго је претурао џепове. Имао је укупно три врећице са новцем, по десет златника у свакој. Једну је добио прокурор, отац Кин, другу је дао Ваги. Трећа је нестала. Џепови су му били празни, са леве ногавице су педантно биле одрезане све златне алке, а са опасача му је нестао нож.
Тада је запазио да су се у близини зауставила два јуришника, да буље у њега и кезе зубе. Сарадник института би требало да пљуцка на тако нешто али благородни дон Румата Есторски се ражестио. За секунду је изгубио контролу над самим собом. Закорачио је према јуришницима, рука му се и нехотице дигла, стежући се у песницу. Према свему, лице му се језиво изменило, јер су се подсмешљивци одмах тргли и са скамењеним, као у паралитичара осмесима на лицима, улетели у таверну.
Тада се преплашио. Осетио је такав ужасан страх, какав је до тада осетио само један једини пут у животу, када је — у то доба још увек пилот свемирске летилице — осетио први напад маларије. Не зна се одакле је дошла та болест, али кроз два сата су га, шалећи се и смејући се излечили, али је он заувек запамтио потрес који је доживео, потпуно здрав, он који никада није био болестан при самој помисли да се у њему нешто покварило, да је постао рањив и да је изгубио власт над сопственим телом.
Па ја то нисам хтео помислио је. У мојим мислима није било ничег налик на то. Они нису ништа посебно радили — но, стајали су, кезили се… Веома су се глупаво кезили, али сам сигурно ужасно глупаво изгледао, када сам претурао сопствене џепове. Јер, умало их нисам убио, схватио је наједном. Да нису умакли, убио бих их. Сетио се како је сасвим недавно, за опкладу, једним ударцем мача расекао одозго до доле лутку, обучену у двоструки соански оклоп, и осетио како му по леђима прелазе жмарци… Сада би они лежали овде, као свињска трупла, а ја бих стајао са мачем у руци и не бих знао шта да радим… Ето ти и бога! Разбеснео се потпуно…
Наједном је осетио да га боле сви мишићи, као после неког тешког рада. Но-но, тихо је рекао самоме себи. Није то ништа страшно. Све је прошло. Једноставно — разбеснео си се. Моментална експлозија беса, и сада је већ све прошло. Ја сам ипак човек, и ништа животињско није ми туђе… То су једноставно живци. Живци и напетост последњих дана… А најважније — то је осећање сенке која се надноси над тебе. Не зна се чија је, не зна се одакле долази, али она се примиче и немилосрдно надноси над тебе…
Та неминовност се осећала у свему. И у томе, што су се сада јуришници, који су се до недавно скупљали уз касарне, носећи секире слободно шепурили средином улица, где су раније смели да се крећу само благородни донови. И у томе, што су из града нестали улични певачи, приповедачи, играчи, акробате. И у томе, што су грађани престали да певају песме политичке садржине, што су се јако уозбиљили и што су потпуно тачно знали, шта је неопходно чинити за корист државе. И у томе, што је изненада потпуно неочекивано била затворена лука. И у томе што је ‘побуњени народ’ уништио и спалио све радњице, које су продавале раритете — а то су била једина места у краљевини, где су могле да се купе или позајме књиге и рукописи на свим језицима Империје па чак и на древним, сада мртвим, језицима староседелаца Мореуза. И у томе што је украс града, светлуцава кула астролошке опсерваторије сада штрчала у плаво небо као црни, иструлели зуб, спаљена ‘случајним пожаром’. И у томе, што се потрошња алкохола за две последње године повећала четири пута — у Арканару, који је од вајкада био познат по незадрживом пијанству! И у томе што су се већ навикнуто заборављени, потлачени сељаци коначно закопали под земљу у својим Благодарним, Рајским вртовима и Ваздушним Пољупцима, не усуђујући се да изађу из земуница чак ни да би обавили најнеопходније пољске радове: И, на крају, и у томе, што се стари стрводер Вага Точак преселио у град, осећајући да може да се обогати… Негде у недрима двора, у раскошним одајама, где се краљ који је патио од подагре, који двадесет година није видео сунце бојећи се свега на овоме свету, син сопственог прадеде, слабоумно кикотао, потписујући једну за другом сурове наредбе, које су осуђивале на мучну смрт и најчеститије и најнекористољубивије људе, негде тамо је сазревао чудовишни чир који ће ако не данас, а оно сутра сигурно пући…
Румата се оклизнуо на кору од диње и дигао главу. Налазио се у улици Премного благодарности; у царству солидних трговаца, мењачница и мајстора-јувелира. По странама су се налазиле солидне и старинске зграде са трговинама и магазама, тротоари су овде били широки, а коловоз поплочан гранитним плочама. Обично су овде могли да се сусретну благородни и они богатији, али се сада у сусрет Румати кретала само густа гомила узбуђеног обичног народа. Румату су опрезно заобилазили, улагивачки га посматрајући, многи су му се за сваки случај и склањали. У прозорима горњих спратова промицала су дебела лица, радознало узбуђена. Негде напред се чуло заповеднички: „Но, пролази брже!.. Разиђи се!.. Но, брже!..” А у гомили су разговарали:
„У њима и јесте највеће зло, њих се највише и бој. На први поглед су мирни, доброћудни, поштовани, а ако мало боље погледаш — трговац, трговац, а у њему — отров горки!”
„Како су га само, ђавола… Ја сам се на то барем већ навикао, али, веруј ми, и мени се смучило када сам видео…”
„А шта је њима… То су момци! Срце човеку да заигра! Такви неће издати.”
„А можда не би требало баш тако? Ипак је човек, живо биће… Но, ако је грешан — казни га, поучи, а зашто све ово?”
„Окани се ти тога!. Ти би могао и мало тише: као прво, људи су око нас…”
„Домаћине, домаћине! Сукно није лоше, даће га, неће се ценкати, ако притиснете… Само брже треба, јер ће иначе поново Пакинове пословође све дограбити…”
„А ти сине, што је најважније, не сумњај. Поверуј, то је оно најважније. Ако власти тако поступају — онда значи да знају шта раде…”
Поново су неког убили, помислио је Румата. Пожелео је да скрене и обиђе место, одакле је долазила гомила, и одакле су допирали повици да људи пролазе и разиђу се. Али, није скренуо. Само је прешао шаком по коси, да прамен, који му је пао на чело, не прекрије камен на златном обручу. Камен у ствари није био камен, већ објектив предајника, а обруч није био обруч, већ радио-станица. Историчари на земљи су видели и чули, све, што је видело и чуло две стотине и педесет извиђача на девет континената планете. И зато су извиђачи били обавезни да гледају и слушају.
Подигавши главу и раширивши у страну мачеве, да би качио што више људи, кренуо је право на људе средином коловоза, и људи који су му долазили у сусрет брзо су се склањали, правећи му пролаз. Четири набијена носача са нафраканим лицима пренела су кроз улицу сребрнасту носиљку. Иза завесе се промолило лепо, ледено лице са исцртаним трепавицама. Румата је скинуо капу, поклонио се. То је била дона Окана, садаљња љубавница орла наљега, дона Ребе. Угледављи згодно каваљера, она му се машталачки и значајно осмехнула. Човек би могао, не размишљајући се много, да наведе имена најмање двадесетак благородних донова, који би, доживевши такав осмејак, потрчали код жена и љубавница са радосном вешћу: „Сада нека ме се сви чувају, све ћу сада купити и продати, на све ћу их подсетити! Такви осмејци су — ствар ретка и покаткад непроцењиво вредна. Румата се зауставио, пратећи погледом носиљку. Треба се одлучити, помислио је. Треба се коначно одлучити… Најежио се при помисли на то колико ће га то стајати. Али, потребно је! Потребно… Одлучено је, помислио је, свеједно другог пута нема. Вечерас. Дошао је до радње са оружјем, у коју је навраћао тог јутра да би погледао ножеве и саслушао стихове, и поново се зауставио. Значи у томе је… Значи, ти си дошао на ред, добри оче Гауче…”
Гомила се већ била разишла. Врата радње била су одваљена са шарки, прозори разбијени. У вратима је стајао, ослонивши се ногом о рагастов, огроман јуришник у сивој кошуљи. Други јуришник, нешто нижи растом, чучао је крај зида. Ветар је ваљао по улици изгужване, исписане листове папира.
Огроман јуришник стрпао је прст у уста, олизао га, после га извукао и пажљиво погледао. Прст је био крвав. Јуришник је уловио Руматин поглед и доброћудно продахтао:
„Уједа, стрвина, као хрчак…”
Други јуришник се брзо насмејао. То је био некако безбојан, блед момак, несигуран, бубуљичавог лица, одмах се видело: новајлија, гад, штене…
„Шта се овде десило?” упитао је Румата.
„Скривеног књигочатца смо укебали”, нервозно је проговорило штене.
Људескара је поново почео да сиса прст, не мењајући позу.
„Мирно!” тихо је наредио Румата.
Штене је брзо скочило и дограбило секиру. Људескара се прво замислио, али је коначно ипак спустио ногу и усправио се.
„Каквог то књигочатца?” упитао је Румата.
„Не знам”, рекло је штене. „По наређењу оца Цупика…”
„Но, и шта? Јесте ли га ухватили?”
„Управо тако! Јесмо!”
„То је добро”, рекао је Румата.
То одиста уопште није било лоше. Времена је још имао. Нема ничег вреднијег од времена, помислио је. Један сат вреди живота, а читав дан је непроцењив.
„И где сте га стрпали? У кулу?”
„А?” збуњено је упитало штене.
„Питам, је ли сада у Кули?”
На бубуљичавом лицу се разлио несигуран осмејак. Људескара је почео да рже. Румата се брзо окренуо. Тамо, на другој страни улице, као врећа од крпа, на пречки је висио леш оца Гаука. Неколико клинаца у ритама га је, раширених устију посматрало из дворишта.
„Сада не стиже баш свако у Кулу”, доброћудно је просиктао иза леђа људескара. „Сада се код нас то ради брзо. Дограбиш га за уво и — поведеш у шетњу…”
Штене је поново почело да рже. Румата га је слепо погледао и лагано прешао преко улице. Лице тужног песника било је црно и непознато. Румата је спустио поглед. Само су му руке биле познате, дугачких, танких прстију, избрљаних мастилом…
Сада не одлазе из живота,
Сада из живота одводе,
И чак ако и неко
Зажели, да другачије буде,
Немоћан и невешт,
Опустиће слабе руке,
Не знајући где је срце хоботнице,
И има ли хоботница срце…
Румата се окренуо и кренуо даље. Добар, слаби Гаук… Хоботница има срце. И ми знамо где се оно налази. И то је најстрашније од свега, мој мирни, беспомоћни друже. Ми знамо где се оно налази, али ми не можемо да га расечемо, не проливши при томе крв хиљаде преплашених, омамљених, заслепљених људи, који не знају шта је то сумња. А њих је тако много, јако много, неупућених, разједињених, разбеснелих од вечитог, незахвалног рада, понижених, неспособних да се уздигну изнад помисли на један грош више у џепу… И њих је још немогуће научити, ујединити, усмерити, спасти од самих себе. Рано се, прерано, на читава столећа прерано дигла у Арканару сива гомила, она неће наићи на отпор, и преостаје само једно једино: спасти оне малобројне, које могу да се спасу. Будаха, Тару, Нанина, но, још једно десетак, па можда и двадесетак…
Али већ и сама помисао на то, да је на хиљаде других, можда и мање талентованих, али исто тако поштених, одиста благородних људи осуђено на погибију изазивала је у грудима ледену хладноћу и осећање сопствене подлости. Повремено је то осећање постајало тако оштро, да се свест мутила, и Румата је као на јави видео леђа сиве стоке, озарене Ијубичастим одсјајима пуцњева, и унакажену животињским ужасом неприметну, бледу физиономију дон Ребе и Веселу Кулу, која се рушила у саму себе… Да, то би било одиста дивно. То би био прави посао. Право макроскопско деловање. Али после… Да, они у Институту су у праву. После би наступило оно неизбежно. Крвави хаос у земљи. Ноћна армија Гаве, која излази на површину, десет хиљада главосеча насилника, убица, развратника које су одбациле све цркве; хорде варвара бакарне боје коже, које се спуштају са планина и уништавају све живо, од беба до стараца: огромне масе ослепелих од ужаса сељака и грађана, које јуре у шуме, у планине, у пустиње; и твоје присталице — весели људи, смели људи! — који парају један другом стомаке у суровој борби за власт и за право да владају митраљезом после твоје, неизбежно насилне, смрти… И та одвратна смрт долази — из чаше вина, коју ти даје најбољи пријатељ, или од стреле из самострела, која је зазвиждала иза твојих леђа, иза неке тешке завесе. И скамењено лице онога, ко ће бити послат са Земље да те замени и који ће затећи ову земљу, обезљуђену, заливену крвљу, како догорева у пожарима, у којој ће све, све морати изнова да се ствара…
Када је Румата гурнуо ногом врата своје куће и ушао у велелепан, запуштени хол, био је мрачан као облак. Муга, згрбљени слуга са четрдесетогодишњим лакејским стажом, седи, најежио се када га је угледао и само је посматрао, увукавши главу у рамена, како млади газда скида са себе капу, кабаницу и рукавице, баца на клупу опасаче са мачевима и пење се у своје одаје. У салону је Румату чекао дечак Уно.
„Нареди да донесу ручак”, зарежао је Румата. „У кабинет.”
Дечак се није ни померио са места.
„Тамо вас чекају”, туробно га је известио.
„Ко то?”
„Некаква девојка. А можда је и дона. По понашању као да је девојка — љубазна је, а одевена је благородно… Лепа је.”
Кира, помислио је Румата нежно и са олакшањем. Ох, како је то дивно! Како је само осетила, драга моја… Постојао је мало затворених очију, усредсредујући мисли.
„Да је отерам, шта ли?” пословно је упитао дечак.
„Будала си”, рекао је Румата. „Даћу ти ја — ‘отерати’. Где је?”
„Па у кабинету”, рекао је дечак, невешто се осмехујући.
Румата је брзим кораком кренуо у кабинет.
„Нареди да донесу ручак за двоје”, наредио је успут. „И пази, не пуштај никога! Нека дође и сам краљ, или ђаво, па макар то био и сам дон Реба…”
Била је у кабинету, седела је са ногама подвијеним под себе у фотељи, ослоњена о песницу, и расејано прелиставала ‘Трактат о гласинама’. Када је ушао, тргла се, али јој није дао да устане, притрчао је, загрлио и забио нос у њену раскошну, миришљаву косу, мрмљајући: „На време си дошла, Кира… На време!”
У њој није било ничег посебног. Девојка као све девојке осамнаест година стара, прћастог носа; отац — помоћник писара у суду, брат — наредник код јуришника. А нико није хтео да се ожени њоме, јер је била риђокоса, а риђокосе у Арканару нико није волео. Зато је била зачуђујуће тиха и стидљива, ничег у њој није било од личних, раскошних малограђанки, које су биле на цени у свим класама. Није личила ни на дворске лепотице, које су сувише рано и за цео живот сазнавале у чему је смисао женске судбине. Али, умела је да воли, као што сада воле на Земљи — мирно и не обазирући се ни на шта…
„Зашто си плакала?”
„А зашто си ти тако љут?”
„Не, реци ти мени, зашто си плакала?”
„После ћу ти већ испричати. А твоје очи су сасвим преморене… Шта се то десило?”
„После. Ко те је увредио?”
„Нико ме није увредио. Одведи ме одавде.”
„Свакако.”
„Када ћемо отићи?”
„Не знам, драга моја. Али, обавезно ћемо отићи.”
„Далеко?”
„Далеко, јако далеко.”
„У метрополу?”
„Да… у метрополу. Код мене.”
„Је ли тамо лепо?”
„Фантастично лепо. Тамо нико и никада не плаче.”
„То се не дешава.”
„Да, разуме се. То се не дешава. Али ти тамо никада нећеш плакати.”
„А какви су тамо људи?”
„Као ја.”
„Сви су такви?”
„Нису сви. Има и бољих.”
„То се не дељава.”
„Управо се то и дељава!”
„Заљто ми је тако лако да ти верујем? Отац никоме не верује. Брат говори да су сви свиње, само су једни прљави, а други нису. Али, ја им не верујем, а теби увек верујем…”
„Волим те…”
„Причекај… Румата… Скини обруч… Говорио си ми да је то грешно…”
Румата се збуњено насмејао, смакао са главе обруч, ставио га на сто и прекрио књигом.
„То је божје око”, рекао је. „Нека се затвори…” Подигао ју је у наручје. „То је јако грешно, али када сам са тобом, није ми потребан бог. Зар не?”
„Истина је”, рекла је тихо.
Када су сели за сто, печење се већ било охладило, а вино се, које је било донето са леда, угрејало. Дошао је дечак Уно, и нечујно корачајући, како га је учио стари Муга, кренуо поред зидова, палећи свећњаке, иако је још било светло.
„То је твој роб?” упитала је Кира.
„Не; он је слободан дечак. Он је диван дечак, само је велика циција.”
„Новац треба бројати”, приметио је Уно, не окрећући се.
„Тако и ниси купио нове чаршаве?” упитао га је Румата.
„А шта ће”, рекао је дечак. „И стари су још добри…”
„Слушај, Уно”, рекао је Румата. „Не могу читавих месец дана да спавам на истим чаршавима.”
„Хе”, рекао је дечак. „Његово величанство по пола године спава, и не жали се…”
„А уље”, рекао је Румата, намигујући Кири, „уље у лампама? Зар је оно бесплатно, шта ли?”
Уно се за трен зауставио.
„Па госте имате”, рекао је на крају одлучним гласом.
„Видиш какав је!” рекао је Румата.
„Добар је”, озбиљно је рекла Кира. „Воли те. Дај да га поведемо са собом.”
„Видећемо”, рекао је Румата.
Дечак га је сумњичаво упитао:
„А где то? Никуда ја нећу кренути.”
„Отићи ћемо тамо”, рекла је Кира, „где су сви људи као дон Румата.”
Дечак се замислио и презриво рекао: „У рај, шта ли, за благородне?”… После се подсмешљиво насмејао и изашао из кабинета, вукући по поду исцепане папуче. Кира га је посматрала.
„Диван дечак”, рекла је. „Мргодан је као неко мече. Доброг имаш пријатеља.”
„Сви моји другови су добри.”
„А барон Пампа?”
„Одакле га знаш?” зачудио се Румата.
„А ти ни о коме другоме ништа и не причаш. Од тебе стално чујем једно те исто — барон Пампа па барон Пампа.”
„Барон Пампа је одличан друг.”
„Како то: барон а друг?”
„Хоћу да кажем да је добар човек. Јако добар и весео. И много воли своју жену.”
„Хоћу да се упознам са њим… Или ме се стидиш?”
„Не, не стидим се. Само, иако је добар човек, ипак је барон.”
„А…” рекла је.
Рамата је одмакао тањир.
„А ти ми ипак реци зашто си плакала. И зашто си дотрчала сама. Зар је то паметно трћати сама по улицама?”
„Нисам више могла да останем код куће. Више се тамо никада нећу вратити. Могу ли да будем служавка код тебе? Бадава.”
Румата се насмејао кроз кнедлу која му се стегла у грлу.
„Отац сваки дан преписује доставе”, наставила је са мирним очајем у гласу. „А папири, са којих их преписује, сви су крвави. Добија их у Веселој Кули. И зашто си ме само научио да читам? Свако вече, свако вече… препише један записник са мучења — и пије… Како је то само страшно, страшно!… ‘Ево’, каже, ‘Кира — наш сусед-калиграф је учио људе да пишу. Шта мислиш, ко је он? Под мучењем је признао да је вештац и ирукански шпијун. И коме сада човек’, каже он, ‘може да верује? Ја сам’, каже, ‘и сам од њега писменост учио.’ А када брат дође из патроле — пијан као тресак, руке му све у сасушеној крви… ‘Све ћемо’, каже ‘поклати до дванаестог претка уназад…’ Оца саслушава, зашто си, каже, писмен… Данас је са пријатељима довукао у кућу неког човека… Тукли су га, све су крвљу испрљали. А он је већ престао и да кука. Не могу више тако, нећу да се вратим боље ме убиј!…”
Румата је стајао крај ње, милујући је по коси. Гледала је у једну тачку блиставим, сувим очима. Шта је могао да јој каже? Узео ју је у наручје, однео на отоман, сео поред ње и почео да јој прича о кристалним храмовима, о веселим вртовима који се простиру на много миља без трулежи, комараца и ђубрета, о чаршаву-оружју, о летећим теписима-авионима, о чаробном граду Лењинграду, о својим пријатељима — људима поноситим, веселим и добрим, о дивној земљи за седам мора, иза седам гора, која се чудновато зове — Земља… Слушала га је тихо и пажљиво и само се све ћвршће прибијала уз њега, када је под прозорима на улици — гррум, грррум, гррум — одјекивао бат војничких чизама.
Имала је она чудесну особину: свето је и некористољубиво веровала у добро. Испричај такву бајку сељаку-робу — он ће се сумњичаво насмејати, обрисаће рукавом уста и отићи без и једне једине речи, бацајући само повремено погледе на доброг, трезног, али — ех, какве ли несреће! — блескастог благородног дона. Ако би почео да прича тако нешто дон Тамеу или дон Серију — не би га ни саслушали до краја: један би заспао, а други би, подригнувши, рекао: „То је”, рећи ће, „јако бла-го-родно, а како је тамо што се тиче жена?…” А дон Реба би га саслушао до краја пажљиво, а када би га саслушао, дао би миг јуришницима, који би брзо дограбили благородног дона за лактове и изврнувши их на леђа, сазнали би тачно, од кога се то благородни дон таквих бајки наслушао и коме је већ успео да их све исприча…
Када је заспала, смиривши се, пољубио ју је у мирно, уснуло лице, прекрио зимским капутом са крзненим оковратником и на прстима изашао, притворивши за собом врата која су одвратно зашкрипала. Прошавши кроз мрачан дом, сишао је у собу за послугу и рекао, гледајући некуда поврх глава које су се повиле пред њим:
„Узео сам управитељицу. Зове се Кира. Живеће горе, код мене. Собу, која се налази до кабинета, сутра пажљиво средити. И управитељицу слушати као мене.” Прешао је погледом по слугама: да се можда неко не цери. Нико се није церио, слушали су га са дужним поштовањем. „А ако неко почне да брбља на улици, језик ћу му ишчупати!”
Завршивши свој говор, постојао је још неко време да би био уверљивији, а онда се окренуо и поново попео у своје одаје. У салону, по чијим је зидовима висило зарђало оружје, у коме се налазио чудноват, изгрижен црвима намештај, стао је крај прозора и, гледајући напоље, наслонио се челом на хладно, мрачно стакло. Зачули су се ударци прве страже. У прозорима преко пута палили су светиљке и затварали капке, да не би привлачили пажњу бандита и злих духова. Било је тихо, само је једном, негде тамо доле, ужасним гласом заурлао пијанац — или су га свлачили, или је покушавао да провали у туђа врата.
Најстрашније од свега су биле те вечери, мучне, једноличне, без и једног зрачка светлости. Мислили смо да ће то бити вечита борба; језива и победоносна. Сматрали смо да ћемо увек моћи да сачувамо јасне представе о добру и злу, о непријатељу и пријатељу. И мислили смо све у свему правилно, само многе ствари ипак нисмо узели у озбир. На пример, овакве вечери нисмо могли ни да замислимо, иако смо тачно знали да ће постојати…
Негде доле зачуо се звекет метала — почеле су да се покрећу резе, припремајући се за ноћ. Куварица се молила светом Мики, да јој пошаље било каквог мужа, само да буде човек самосталан и са разумевањем. Стари Муга је зевао, машући око себе палцем. Слуге у кухињи су испијале вечерње пиво и оговарале, а Уно им је, док су му се пресијавале очи, пуне једа, говорио као одрастао: „Докле ћете језике да чешете, пастуви једни…”
Румата се удаљио од прозора и почео да се шетка по салону. То је безнадежно, помислио је. Нема такве снаге, која би могла да их истргне из уобичајеног круга брига и представа. Може им се дати све. Човек би могао да их пресели у најсавременије зграде од стакла и обучи их јонским процедурама, и ипак ће се они увече окупљати у кухињи, играти карте и подсмевати се суседу, кога туче жена. И за њих неће постојати бољи провод. Што се тога тиче дон Кондор је у праву: Реба је — глупост, ситница у поређењу са огромним традицијама, правилима постојања која озарују столећа, која су доступна и најглупљем међу најглупљима, а која ослобађају од потребе да човек мисли и интересује се за било шта. А дона Ребе неће бити, сигурно, чак ни у школском програму. ‘Ситан авантуриста у доба јачања апсолутизма’.
Дон Реба, дон Реба! Није висок, али није баш ни мали растом, није дебео, а није ни сувише мршав. Коса му није ни сувише густа, а није ни ћелав. И покрети му нису нагли, али није ни спор, лице му је неупадљиво, личи на хиљаде лица истовремено. Учтив је, галантан према дамама, пажљив саговорник, а уз све то и не блиста неким посебним мислима…
Пре три године изронио је из некаквих убуђалих подрума дворске канцеларије, ситан, неприметан чиновничић, који је желео свакоме да угоди, блед, чак некако сивкаст. После је тадашњи први министар наједном био ухапшен и погубљен, под мучењем је подлегло неколико полуделих од ужаса становника који ништа нису схватали, и као да је на њиховим лешевима израстао као огромна бледа печурка тај чврст, непоштедан геније осредњости. Он није нико. Он је без порекла. То није снажан ум при слабом господару, који даје цео свој живот идеји борбе за уједињење земље а у име аутократије. То није среброљубац-привремени човек, који мисли само на злато и жене, који убија и десно и лево од себе власти ради и који влада да би убијао. Шапуће се такође да он и није никакав дон Реба, да је дон Реба — сасвим други човек, а да је овај бог зна ко, вукодлак, двојник, подметнута личност…
Ма шта предузимао, све је пропадало. Напујдао је један на други два утицајна рода у краљевству, да би их ослабио и да би отпочео широки напад на племство. Али, родови су се помирили, уз звецкање чаша проглашен је вечити савез и од краља је отет огроман комад земље, који је одувек припадао Тоцовима Арканарским. Објавио је рат Ирукану, сам је повео армију према граници, утопио је у мочварама и изгубио по шумама, препустио је све судбини и побегао назад, у Арканар. Захваљујући напорима дон Хуга, за чије постојање није ни знао, успео је да извојује од војводе Ируканског мир — по цени два гранична града, а после је краљ морао да испразни до дна већ ионако празну благајну, да би се борио против сељачких устанака који су обузели целу земљу. За такве неуспехе би било који други министар био обешен за ноге на врху Веселе Куле, али је дон Реба на неки начин остао на власти. Укинуо је министарства образовања и благостања, увео министарство одбране круне, уклонио је са владајућих положаја племство и малобројне научнике, коначно уништио привреду, написао трактат ‘О животињској суштини сељака’, и, на крају, пре годину дана организовао ‘одбрамбену гарду’ — ‘Сиве чете’. Иза Хитлера су се налазили монополи. Иза дона Ребе није стајао нико, и било је очигледно да ће га јуришници на крају крајева појести као муву. Али, он је наставио да окреће и врти, да чини једну глупост за другом, извлачио се као да се трудио да превари самога себе као да није знао ни за шта друго до за параноични Задатак — да уништи културу. Као и Вага Точак, он је био без икакве прошлости. Пре две године је сваки племић са презиром говорио о ‘ништавном граду, који је преварио господара’, али зато сада, ма ког аристократу упитао, свако ће се прогласити рођаком министра одбране круне по мајчиној линији.
А сада му је због нечега био потребан Будах. Поново глупост. Поново некаква подвала. Будах је — књигочатац. Књигочатце на колац. Бучно, са помпом, да сви знају. Али, нема ни буке ни помпе. Значи, потребан му је живи Будах. А зашто? Није Реба ваљда баш толико глуп, да би се надао да ће успети да натера Будаха да ради за њега? А можда је ипак и глуп? А можда је дон Реба једноставно глупав и срећан интригант, који у ствари ни сам не зна шта хоће, и који лукавог израза лица чини глупост за глупошћу на очиглед свих? Смешно, три године га посматрам и до сада још нисам успео да схватим шта је он у суштини. Уосталом, ако би он посматрао мене, он такође ништа не би схватио. Јер све може да буде посреди, то је оно најинтересантније! Базна теорија конкретизује само основне облике психолошке усмерености, а у самој ствари тих облика има исто колико и људи, на власти се може наћи било ко! На пример, човечуљак, који се целог живота бавио тиме како да понизи и повреди своје суседе. Пљувао је у туђе лонце са чорбом, подметао срчу у туђе сено. Њега ће, разуме се, смаћи, али ће он успети да се довољно напљује, напакости, нарадује… А њега се не тиче, што у историји о њему неће остати ни трага, и што ће његови даљњи потомци лупати главом, покушавајући да уврсте његово понашање под развијену теорију и историјске доследности.
Сада ми није до теорије, помислио је Румата. Знам само једно: човек је објективни носилац разума; све, што смета човеку да развија разум је — зло, и то зло се мора уклонити у најкраћем могућем року и на било који начин. Било који? Да ли баш на било који?… Не, сигурно ипак не баш на било који. Или ипак на било који? Жутокљунац! — помислио је о себи. — Треба се одлучити. Раније или касније мораће да се одлучи.
Наједном се сетио доне Окане. Ето и одлучи се, сада, помислио је. Почни управо од тога. Ако се бог прихвата тога да чисти нужник нека онда не мисли да ће му прсти остати чисти… Осетио је гађење при помисли на оно што га очекује. Али, то је ипак боље него убијати. Ђубре је боље од крви. На прстима је, да не пробуди Киру, ушао у кабинет и тамо се пресвукао. Почео је да врти у рукама обруч са отпремником, и одлучно га стрпао у фиоку свога стола. После је затакао у косу иза десног увета бело перо — симбол страствене љубави, опасао мачеве и пребацио преко рамена најбољу кабаницу. Већ доле, померајући резе, помислио је: а ако сазна дон Реба, биће то крај доне Окане. Али, било је већ касно да се врати.