Гости су се већ били скупили, али дона Окана се још није појављивала. Крај позлаћеног сточића са закускама су пијуцкали, савијајући леђа и истичући своје дебеле стражњице, краљевски гардисти, прослављени двобојима и сексуалним успесима. Крај камина су се кикотале мршаве дамице у годинама, које су биле неупадљиве и које је управо због тога узела дона Окана за своје доушнице. Оне су седеле у близини, на ниским сточицама, а пред њима су се мувала три старца на танким ногама које су се непрекидно покретале — то су били чувени кицоши из доба прошлог регенства, последњи зналци већ одавно заборављених анегдота. Сви су знали да без тих стараца ниједан салон није у ствари салон. На средини сале стајао је, раширивши ноге у дубоким ципелама на шнирање дон Рипат, веран и доста паметан Руматин агент, поручник сиве чете трговаца, са огромним брцима и без било каквих принципа. Забивши огромне црвене руке за опасач, слушао је дон Тамеа, који је нејасно излагао нови пројекат умирења сељака у корист трговачке касте, и повремено покретао брк у страну дона Сере, који је лутао од зида до зида очигледно тражећи врата. У углу, бацајући око себе погледе упозорења, два чувена сликара-портретиста јела су усољеног крокодила, а поред њих је у прозорској ниши седела старија жена у црнини — то је била дадиља, коју је дон Реба поставио уз дона Окану. Она је гледала право испред себе строгим погледом, повремено се нагињући целим телом напред. По страни од осталих коцкали су се једна личност краљевске крви и секретар соанског посланства. Личност краљевске крви је претеривала, секретар се стрпљиво смешкао. То је у салону био једини човек који се бавио некаквим послом: прикупљао је материјал за следећи извештај посланства.
Гардисти крај сточића поздравили су Румату бодрим повицима. Румата им је пријатељски намигнуо и обишао госте. Поклонио се старцима-кицошима, поделио неколико комплимената доушницама које су се одмах загледале у бело перо за његовим уветом, потапшао личност краљевске крви по дебелим леђима и кренуо према дон Рипату и дон Тамеу. Када је пролазио поред прозорске нише, дадиља је поново начинила покрет као да ће да падне, и запахнуо га је мирис вина.
Када је угледао Румату, дон Рипат је извукао руке иза опасача, лупио потпетицама, а дон Тамео је повикао полугласно:
„Јесте ли то ви, драги мој пријатељу? Како је то дивно што сте дошли јер сам већ изгубио сваку наду…” Као лабуд са прострељаним крилом што тужно диже главу према
звезди… „Колико сам се само досађивао… Да није било драгог дон Рипата, умро бих од досаде!”
Осећало се да се дон Тамео отрезнио за ручак, али ипак није успео да се заустави.
„Тако значи?” зачудио се Румата, „цитирамо бунтовника Цурена?”
Дон Рипат се одмах скупио и бесно погледао дон Тамеа.
„Ехе…” изговорио је дон Тамео, збунивши се. „Цурена? А зашто, у ствари?… Па да, ја то у ироничном смислу, уверавам вас, благородни донови! Јер, ко је то Цурен? Низак, незахвални демагог. И хтео сам само да подвучем…”
„Да овде нема, доне Окане”, прихватио је Румата, „и да вам је досадно без ње.”
„Управо сам то и хтео да подвучем.”
„Узгред буди речено, где је она?”
„Чекамо је сваког часа”, рекао је дон Рипат, и удаљио се, поклонивши се.
Доушнице су, на исти начин отворивши уста, не одвајајући погледа посматрале бело перо. Старци-кицоши су се тихо церекали. Дон Тамео је на крају такође приметио перо и почео да трепће.
„Мој пријатељу!” зашаптао је. „Шта ће вам то? Јер, сваког часа може да дође дон Реба… Истина, данас га овде не очекују, али ипак…”
„Нећемо о томе”, рекао је Румата, нестрпљиво се осврћући. Хтео је да се све то што пре заврши.
Гардисти су се већ приближили са чашама.
„Тако сте бледи…” шаптао је дон Тамео. „Схватам вас, љубав, страст… Али, свети Мика! Држава изнад свега… И то је опасно, на крају… Увреда осећања…”
На његовом лицу се нешто променило, и он је почео да се повлачи, удаљава, непрекидно се клањајући. Румату су опколили гардисти. Неко му је пружио пуну чашу.
„За част и краља!” рекао је један гардиста.
„И за љубав”, додао је други.
„Покажите јој шта је то гарда, благородни Румата”, рекао је трећи.
Румата је узео чашу и наједном је угледао дона Окану. Стајала је у вратима, хладећи се лепезом, и нежно њишући раменима. Да, била је одиста привлачна! Са раздаљине гледана била је чак и лепушкаста. Уопште није била Руматин тип, али је она, у то није било сумње, била јако згодна, та глупа, похотљива кокошка. Огромне плаве очи без и трунке мисли и топлине, нежне, више него искусне усне, раскошно, вешто и пажљиво обнажено тело… Гардиста за Руматиним леђима, очигледно не могавши да се уздржи, гласно је цмокнуо устима. Румата му је, не гледајући га, стрпао у руке чашу и дугачким корацима кренуо према дона Окани. У салону су престали да их посматрају и почели су да говоре о ситницама.
„Очаравајући сте”, промрмљао је Румата, дубоко се клањајући и звецкајући мачевима. „Дозволите ми да будем крај ваших ногу… Да као ловачки пас легнем крај ногу наге и равнодушне лепотице…”
Дона Окана је прекрила лице лепезом и лукаво почела да чкиљи очима.
„Ви сте одиста јако смели, благородни доне”, проговорила је. „Ми, бедне провинцијалке, нисмо у стању да се успротивимо таквом притиску…” Имала је дубок, мало промукао глас. „На жалост, преостаје ми само да отворим врата тврђаве и пустим победника…”
Румата се, зашкргутавши зубима од стида и беса, поклонио још дубље. Дона Окана је спустила лепезу и повикала:
„Благородни донови, забављајте се! Дон Румата и ја ћемо се одмах вратити! Обећала сам да ћу му показати своје нове ируканске тепихе…”
„На напуштајте нас на дуго, чаробнице!” проблејао је један од стараца.
„Лепотице!” сладуњавим гласом је проговорио други старац. „Вило!”
Гардисти су почели да звецкају мачевима. „Одиста, уста му нису глупа…” разумљиво је проговорила краљевска личност. Дона Окана је узела Румату за рукав и повукла га за собом. Већ у ходнику, Румата је чуо како је дон Сера увређеним гласом рекао: „Не видим зашто благородни дон не би погледао ируканске тепихе…”
На крају ходника дона Окана се изненада зауставила, загрлила Румату око врата и промукло стењући, што је требало да означава незадрживу страст, упила му се у усне. Румата је престао да дише. Вила је оштро мирисала помешаним мирисима неопраног тела и есторских парфема. Усне су јој биле вреле, мокре и лепљиве од слаткиша. Са великим напором је покушао да јој одговори на пољубац, и то му је према свему и успело да учини, пошто је дона Окана поново почела да стење и обиснула му се на рукама затворених очију. То је трајало читаву вечност. Но, сада ћу ти показати, уличарко, помислио је Румата и стегао је у загрљај. Нешто је пукло, или корсет или ребра, лепотица је жалостиво запиштала, запањено отворила очи и почела да се отима, трудећи се да се ослободи. Румата је брзо пустио руке.
„Гаде…” тешко дашћући, рекла је одушевљено. „Само што ме ниси поломио…”
„Горим од љубави”, рекао је са изразом кривца.
„И ја колико сам те само чекала! Хајдемо што пре.” Повукла га је за собом кроз некакве ледене, мрачне просторије. Румата је извукао марамицу и кришом избрисао уста. Сада му је све ово изгледало глупаво. Потребно је, помислио је. А зар је мало тога потребно?.. Овде се нећеш извући само разговорима. Свети Мика, зашто се они на двору никада не купају? Но, то је одиста темперамент. Када би барем дон Реба бануо… Вукла га је ћутке, у једном даху, као што мрав вуче за собом мртву гусеницу. Осећајући се као последњи идиот, Румата је почео да лупета нешто о брзим ножицама и пурпурним уснама — дона Окана се само церила. Угурала га је у јако загрејани будоар, који је одиста цео био прекривен теписима, бацила се на огроман кревет и, забацивши се на јастуцима, почела да га посматра влажним, хиперастеничним очима. Румата је стајао као стуб. Будоар је смрдео на стенице.
„Предиван си”, прошаптала је. „Дођи овамо. Како сам те само дуго чакала!”
Румата је затворио очи, осетио мучнину. По лицу су му, голицајући, га, текле капљице зноја. Не могу, помислио је. У вражју матер сва та информација… Лисица… Мајмунче… То је противприродно, прљаво… Ђубре је боље од крви, али ово је горе од ђубрета!
„Зашто гњавите, благородни доне?” пискавим гласом повикала је дона Окана. „Дођите овамо, чекам вас!”
„До ђа-во-ла…” промукло је рекао Румата. Скочила је и притрчала му.
„Шта је са тобом? Пијан си?”
„Не знам”, успео је да исцеди из себе. „Загушљиво ми је.”
„Да наредим да донесу лаворче?”
„Какво лаворче?”
„Но, ништа, ништа… Проћи ће све то…” Прстима који су се тресли, почела је да раскопчава прслук. „Предиван си…” мрмљала је убрзано дишући. „Али, неодлучан си као неки новајлија. Никада не бих ни помислила… То је предивно: кунем се светом Баром!”
Морао је да је дограби за руке. Посматрао је одозго на доле и видео њену неуредну косу која се пресијавала од лака, овална гола напудерисана рамена малене, љубичасте уши. Лоше је, помислио је. Ништа неће испасти од свега овога. А штета, она би морала нешто да зна… дон Реба говори у сну… Он је води на саслушања, она много воли саслушања… Не могу…
„Но?” рекла је Ијутито.
„Ваши теписи су предивни”, рекао је гласно. „Али, време је да кренем.”
У први мах га није схватила, а после јој се лице искривило од беса.
„Како се само усуђујеш”, просиктала је, али је он већ леђима напипао врата, искочио у ходник и брзо почео да се удаљава. Од сутра престајем да се умивам, помислио је. Овде човек мора да буде брав, а не бог!
„Мерин!” викала је за њим. „Жена! На колац те треба…”
Румата је отворио неки прозор и искочио у врт. Једно време је стајао под дрветом, удишући хладан ваздух. После се сетио блесавог белог пера, истргао га, бесно згужвао и бацио. Пашки такође ништа не би пошло за руком, помислио је. Никоме не би ништа успело. „Да ли си сигуран?”… „Да, сигуран сам.”… „Онда не вредите ни пребијене паре!”… „али, мука ми је од свега тога!”… „Експеримента се не тичу твоја преживљавања. Ако не можеш — не прихватај се тога.”… „Ја нисам животиња!”… „ако Експеримент захтева, онда треба постати и животиња.”… „Експеримент то не може да захтева.”… „Као што видиш, може.”… „А онда!”… „Шта онда?”… „Онда… Онда… Добро, сматраћемо да сам лош историчар.” Слегао је раменима. „Потрудићемо се да постанемо бољи. Научићемо да се претварамо у свиње…”
Била је скоро поноћ, када се вратио кући. Не скидајући се, само опустивши пређице, сручио се на отоман у салону и заспао као мртав.
Пробудили су га негодујући повици Уна и доброћудно урлање у басу:
„Губи се, губи вучићу, јер ћу ти иначе уво откинути!”
„Па спавају, када вам кажем!”
„Шиц одавде, не мотај ми се под ногама!”
„Забрањено је када вам се каже!”
Врата су се отворила, и у салон је улетео огроман, као животиња Пех, барон Пампа дон Бау, црвених образа, белих зуба, са брчићима уфитиљеним напред, у плишаној беретки нахереној на страну и раскошној љубичастој кабаници, испод које се нејасно светлуцао оклоп. За њим се вукао Уно, који се ухватио барону за десну ногавицу.
„Бароне!” повикао је Румата, спуштајући ноге са отомана. „Одакле ви у граду, пријатељу стари? Уно, остави барона на миру!”
„Одиста, ретко досадан дечак”, гунђао је барон, приближавајући се раширених руку. „Биће нешто од њега. Колико тражите за њега? Уосталом, отом потом… Дајте да вас прво загрлим!”
Загрлили су се. Барон је укусно мирисао на прашњави пут, коњски зној и смешни мирис разних вина.
„Видим да сте такорећи потпуно трезни, драги мој пријатељу”, огорчено је рекао. „Па уосталом, ви сте увек трезни. Срећник!”
„Седите, драги мој”, рекао је Румата, „Уно! донеси нам мало више есторског вина!”
Барон је дигао огроман длан.
„Ни једну једину кап!”
„Ни капљице есторског? Уно, не треба есторско, доноси ируканско!”
„Не треба уопште вино!” туробно је рекао барон. „Не пијем.”
Румата је сео.
„Шта се то десило?” узнемирено је упитао. „Да се нисте којим случајем разболели?”
„Здрав сам као бик. Али те проклете породичне сцене… Краће речено, посвађао сам се са баронесом — и тако сам сада овде.”
„Посвађали са баронесом! Ви! Доста, бароне, какве су то сада шале?”
„Замислите само! И сам као да сам у некој магли. Сто двадесет миља сам прешао на коњу као у магли!”
„Мој драги”, рекао је Румата, „одмах ћемо узјахати коње и кренути у Бау.”
„Али мој коњ се још није одморио!” успротивио се барон. „И, уз све то, хоћу да је казним!”
„Кога то?”
„Баронесу, ђаво је однео! Јесам ли ја или нисам, коначно, мушкарац? Она је, видите ли, незадовољна пијаним Пампом, нека онда види какав је он када је трезан! Пре ћу овде да иструлим од воде, него што ћу се вратити у замак…”
Уно је натмурено рекао:
„Реците му да ми не чупа уши…”
„Гу-би се, вучићу!” доброћудно је загрмео барон. „И донеси пиво! Ознојио сам се и морам да надокнадим губитак течности.”
Барон је надокнађивао губитак течности читавих сат и по, и мало се нацврцкао. У паузама између гутљаја, приповедао је Румати своје непријатности. Неколико пута је проклињао те пијанице суседе, који су се навадили да долазе у замак. Долазе од раног јутра, наводно у лов, а после не успеш ни да јекнеш — а већ су сви пијани и уништавају намештај. Почну да се мувају по целом замку, све прљају, вређају послугу, убијају псе и пружају лош пример младом баронету. После одлазе својим кућама, а ти, пијан као трупац, остајеш насамо са баронесом…
На крају свог приповедања барон се потпуно изнервирао и чак је затражио да му донесу есторско вино, али се тргао и рекао:
„Румата, пријатељу мој, идемо одавде. лмате сувише богате подруме!.. Хајдемоте!”
„Али где?”
„Зар то није свеједно — где? Но, ако ништа друго, а оно у ‘Сиву Радост’…”
„Хм…” рекао је Румата. „А шта ћемо да радимо у ‘Сивој Радости’?”
Једно време је барон ћутао, бесно чупкајући брк. „Но, како то — шта?” рекао је коначно. „Чак је и чудновато… Једноставно ћемо поседети, поразговарати…”
„У ‘Сивој Радости’?” упитао је Румата са сумњом у гласу.
„Да. Схватам вас”, рекао је барон. „То је ужасно… Али ипак, хајдемо. Овде стално осећам жељу да пијем есторско вино!”
„Дајте ми коња”, наредио је Румата и отишао у кабинет да узме предајник.
Кроз неколико минута су раме уз раме јахали уском улицом, погруженом у најгушћу тмину. Барон је, живнувши мало, наглас причао како су прекјуче убили вепра, говорио о задивљујућим особинама младог баронета, о чуду у манастиру светог Тике где је отац игуман родио из бедра дечака шест палаца великог… При томе није заборављао да се забавља. Повремено је урлао као вук, кокодакао и лупао камџијом у затворене капке.
Кад су стигли до ‘Сиве Радости’, барон је зауставио коња и дубоко се замислио. Румата је чекао. Јарко су били обасјани прљави прозори крчме, топтали су ногама привезани коњи, лењо су се међусобно псовале нафракане девојке, које су седеле на клупи под прозорима, двојица слугу су једва докотрљале кроз врата огромно буре, покривено мрљама шалитре. Барон је туробно рекао:
„Сам… Страшно је и да помислим да се цела ноћ налази преда мном и да сам — сам!.. И она је тамо сама…”
„Не будите огорчени мој пријатељу”, рекао је Румата. „Јер, са њом је баронет, а са вама сам ја.”
„То је нешто сасвим друго”, рекао је барон. „Ви ништа не схватате, драги мој. Сувише сте млади и лакомислени… За вас је сигурно задовољство да посматрате ове уличарке…”
„А зашто и не би?” успротивио се Румата, радознало посматрајући барона. „По моме мишљењу, пријатне девојке.”
Барон је одмахнуо главом и саркастично се осмехнуо.
„Ено, оној што стоји”, рекао је гласно, „стражњица виси. А она што се сада чешља, уопште и нема стражњицу… то су краве, у најбољем случају краве. Сетите се само баронесе! Какве руке, каква грација! Какав ход, драги мој!”
„Да”, сложио се Румата. „Баронеса је одиста предивна. Хајдемо одавде.”
„А где?” тужно је рекао барон. „И зашто?” На лицу му се одједаред појавила одлучност. „Не, драги мој, никуда нећу кренути одавде. А ви како хоћете.” Почео је да силази са коња. „Иако би ми било криво, ако бисте ме овде оставили самога.”
„Разуме се да ћу остати са вама”, рекао је Румата. „Али…”
„Никаквих ‘али’„, прекинуо га је барон.
Добацили су поводце слуги који им је притрчао гордо, прошли поред девојака и ушли у салу. Овде човек није могао ни да дише. Пламичци светиљки су се једва пробијали кроз маглу испарења, као у огромном и јако прљавом амаму. На клупама за дугачким столовима су пили, јели, заклињали се, смејали, плакали, љубили се, певали непристојне песме ознојени војници у раскопчаним мундирима, поморске скитинице у шареним прслуцима на голом телу, жене са једва покривеним грудима, сиви јуришници са секирама међу ногама, занатлије у нагорелим ритама. Са леве стране се у магли назирао шанк, где је власник, седећи на посебном узвишењу међу огромним бурадима, управљао читавим ројем вештих слугу лопова, а са десне стране се као јарки правоугаоник светлео улаз у чисту половину — за благородне донове, поштоване трговце и сиве официре.
„На крају крајева, зашто не бисмо нешто и попили?” љутито је упитао барон Пампа, дограбио Румату за рукав и кренуо према шанку, у узан пролаз међу столовима, ударајући посетиоце шиљцима на свом оклопу. Крај шанка је дограбио из руку власника огроман бокал, којим је овај разливао вино у кригле, ћутке га осушио до дна и изјавио да је сада све пропало, да му преостаје само једна једина ствар — да се провесели како треба. После се окренуо према газди и гласно га упитао да ли у тој његовој установи постоји место где би благородни људи могли пристојно и скромно да проведу време. Власник је почео да га уверава да управо у његовој установи такво место постоји.
„Одлично!” величанствено је рекао барон и добацио газди неколико златника. „Донесите за мене и овог дона овде све најбоље што имате, и нека нас служи не некаква балава вртирепка, већ поштовања достојна жена у годинама!”
Газда је сам испратио благородне донове у чисту половину. Ту је људи било мало. У углу се мрачно веселило друштво сивих официра — четири поручника у тесним мундирима и два капетана у кратким кабаницама са нашивцима министарства одбране круне. Крај прозора се за ускогрлим бокалом досађивало неколико аристократа са лицима киселим од разочарења. У њиховој близини се сместило друштванце осиромашених у искрзаним оделима и закрпљеним кабаницама. Они су малим гутљајима пили пиво и сваки час се освртали око себе.
Барон се сручио за слободни сто, бацио поглед на сиве официре и прогунђао: „Ах, ни овде човек да се отараси гадова…” Али, тада је једна жена у годинама и са кецељом донела прво јело. Барон је подригнуо, извукао иза појаса нож и почео да се весели. Ћутке је прождирао огромне комаде печене срнетине, гомиле маринираних шкољки, брда морских ракова, читаве зделе салата и мајонеза, заливајући све то читавим језерима вина, пива, ракије и вина помешаног са пивом и ракијом. Сиромашни донови су по један и по двојица почели да се селе за његов сто, и барон их је дочекивао јуначким поздравом руке и брундањем однекуд из желуца.
Наједном је престао да једе, забленуо се у Румату избуљених очију и загрмео шумским гласом:
„Одавно нисам био у Арканару, благородни пријатељи! И, морам вам поштено рећи, овде ми се нешто не допада.”
„А шта то, бароне?” са интересовањем је упитао Румата, глођући пилеће крило.
На лицима осиромашених донова без новца видела се пажња пуна поштовања.
„Реците ми, пријатељи!” проговорио је барон, бришући замашћене руке о крајеве кабанице. „Реците ми, благородни донови! Од када је то у престоници његовог величанства краља такав поредак, да потомци најдревнијих родова Империје не могу ни корак да начине, а да не налете на разне тамо трговце и месаре?”
Донови без новца су се загледали и почели да се одмичу. Румата је бацио поглед у угао, где су седели сиви. Тамо су сви престали да пију и почели да посматрају барона.
„Морам вам рећи у чему је ствар, благородни донови”, наставио је барон Пампа. „То је све због тога, што сте се ви овде преплашили. Ви их подносите због тога, што их се бојите. Ето, ти се на пример, бојиш!” заурлао је, загледавши се у најближег сиромашног дона без новца. Овај се удаљио бледог и киселкастог израза лица. „Кукавице!” дрекнуо је барон. Бркови су му се накострешили.
Али, од сиромашних донова користи није било никакве. Они очигледно нису хтели да се туку, они су једноставно хтели да се напију и наједу.
Тада је барон пребацио ногу преко клупе, стегао песницом десни брк и, уперивши поглед у угао, где су седели сиви официри изјавио:
„А ја се, ето ни ђавола не бојим! Ја тучем сиви олош где год налетим на њега!”
„Шта то тамо лупета она пивска бачва?” гласно је упитао сиви капетан издуженог лица.
Барон се задовољно осмехнуо. Бучно је устао од стола и попео се на клупу. Румата је дигавши веђе, узео друго крило и почео да га глође.
„Ехеј, ви тамо, сиви подлаци!” заурлао је барон. дерући се, као да су официри били удаљени од њега читаву врсту. „Знајте да сам пре три дана ја, барон Пампа дон Бау, задао вашима много прпе! Схватате ли, драги мој”, обратио се Румати однекуд испод таванице, „пили смо отац Кабани и ја једне вечери у мом замку. Наједном је дотрчао мој коњушар и известио ме да је банда сивих почела да демолира крчму ‘Златна Потковица’. Моју крчму, на мојој родној земљи! Наредио сам: ‘На коње!’ и правац тамо. Кунем се мамузама, била их је тамо читава банда, једно двадесетак! Ухватили су неку тројицу, напили се као свиње… А ти трговчићи не умеју ни да пију… и почели су све да разбијају и ломе. Ухватио сам једног од њих за ноге и почело је! Терао сам их све до Тешких Мачева… Крви је било, нећете поверовати драги мој до колена, а колико је секира остало…”
На томе је прича барона била прекинута. Капетан издуженог лица је замахнуо руком, и тежак нож за бацање је лупио о баронов оклоп.
„Одавно је требало тако!” рекао је барон и извукао из канија огроман мач дворукаш.
Са неочекиваном за њега лакоћом скочио је на под, мач је као светла трака зафијукао кроз ваздух и пресекао кровну греду. Барон је опсовао. Таваница се нахерила, на главе је почела да се осипа прашина.
Сада су сви били на ногама. Сиромашни донови без новца залепили су се уз зидове. Млади аристократи су се попели на столове, да би боље видели. А сиви су се, истуривши испред себе копља, постројили у полукруг и малим, ситним корацима кренули на барона. Само је Румата остао да седи, размишљајући са које би стране баронове могао да стане, а да не доспе под ударац његовог мача.
Широко сечиво је злослутно фијукнуло, описујући светлуцаве кругове над бароновом главом. Он је нечим подсећао на теретни хеликоптер са ротором који се окретао на земљи.
Опколивши га са три стране, сви су били принуђени да се зауставе. Један од њих је не размишљајући стао леђима окренут Румати и Румата га је, сагавши се преко стола, дохватио за оковратник, бацио на леђа у тањире са огрисцима и лупио ивицом длана испод увета. Овај је само затворио очи и смирио се. Барон је повикао.
„Прекољите га, благородни Румата, а ја ћу докрајчити остале.”
Све ће их поубијати, незадовољно је помислио Румата.
„Слушајте”, обратио се свима. „Нећемо да кваримо једни другима веселу ноћ. Нећете моћи да се одржите против нас. Баците оружје и губите се одавде.”
„Ето ти на”, љутито се успротивио барон „А ја желим да се тучем! Нека се туку и они! Туците се, ђаво вас однео!”
Са тим речима кренуо је на сиве, убрзавајући стално окретање мача. Сиви су се повлачили, све блеђих и блеђих лица. Они очигледно никада у животу нису видели теретни хеликоптер. Румата је прескочио сто.
„Причекајте, пријатељу”, рекао је. „Немамо зашто да се свађамо са тим Ијудима. Не допада вам се што су они овде?”
„Без оружја нећемо отићи”, натмурено је проговорио један од поручника. „Добићемо преко носа. Ја сам у патроли.”
„Ђаво вас однео, губите се онда са оружјем”, дозволио је Румата. „Сечива у каније, руке на главе, пролазити један по један! И — никаквих подлости! јер ћу вам иначе кости поломити!”
„А како да одемо?” бесно је упитао капетан издуженог лица. „Овај дон нам препречује пут!”
„И надаље ћу то чинити!” упорно је рекао барон. Млади аристократи су се увредљиво насмејали.
„Но, добро”, рекао је Румата. „Ја ћу држати барона, а ви протрчите, али што брже — дуго нећу моћи да га задржим! Ехеј, тамо, на вратима, ослободите пролаз! Бароне”, рекао је грлећи Пампу за широки струк. „Чини ми се, драги мој, да сте заборавили на једну веома важну околност. Јер, тај ваш славан мач су употребљавали ваши преци само за благородну борбу, јер, речено је: ‘Не потржи га по тавернама.’„
На лицу барона, који је наставио да врти мачем, појавио се израз забринутости.
„Али ја немам други мач”, рекао је неодлучно.
„Тим пре!” значајно је рекао Румата.
„Мислите?” Барон се још колебао.
„Па ви то знате боље од мене.”
„Да”, рекао је барон. „У праву сте.” Погледао је увис, на своју шаку, која се вртела као полудела. „Нећете ми веровати, драги мој Румата, али ја могу овако и по три-четири сата без прекида — и уопште се нећу заморити… Ах, зашто ме она не види сада!?”
„Испричаћу јој”, обећао је Румата.
Барон је уздахнуо и спустио мач. Сиви су, сагавши се, пројурили поред њега. Барон их је испратио погледом.
„Не знам, не знам…” неодлучно је рекао. „Шта мислите, да ли сам правилно урадио, што их нисам испратио ударцима ноге у стражњицу?”
„Потпуно правилно”, почео је да га уверава Румата.
„Но, па шта онда”, рекао је барон, увлачећи мач у каније. „Када нам није пошло за руком да се потучемо, онда сада имамо права да мало попијемо и заложимо се.”
Свукао је са стола, за ноге, сивог поручника, који је још лежао у несвести, а затим је доста продорним гласом дрекнуо:
„Ехеј, домаћице! Вина и хране!”
Пришли су нам млади аристократи и уљудно му честитали на победи.
„Ситнице, ситнице”, доброћудно је рекао барон. „Шест шарених јуначина, плашљивих као и сви трговци. У ‘Златној Потковици’ сам их порастурао двадесетак… Како је то добро”, обратио се Румати, „што тада са собом нисам имао свој борбени мач! Колико сам забораван, могао сам и да га извучем. И, мада ‘Златна Потковица’ није таверна, већ обична крчма…”
„Неки говоре и тако”, рекао је Румата. „Не потржи га по крчмама.”
Домаћица је донела нове тањире са месом и нове бокале са вином. Барон је засукао рукаве и прионуо на посао.
„Узгред буди речено”, рекао је Румата. „Ко су била она три заробљеника, које сте ослободили у ‘Златној Потковици’?”
„Ослободио?” Барон је престао да жваће и забленуо се у Румату. „Али, благородни мој пријатељу, ја се вероватно нисам довољно прецизно изразио! Никога нисам ослобађао. Јер, они су били ухапшени, то је већ државни посао… И зашто би их ослобађао? Некакав дон, према свему велика кукавица, старац књигочатац и слуга…” слегао је раменима.
„Да, разуме се”, тужно је рекао Румата.
Бароново лице се наједном налило крвљу и он је језиво исколачио очи.
„Шта? Поново?!” заурлао је.
Румата се осврнуо. У вратима је стајао дон Рипат. Барон је почео да се окреће, обарајући клупе и тањире. Дон Рипат је значајно погледао Румату у очи и изашао.
„Извините молим вас, бароне”, рекао је Румата, устајући. „Краљева служба…”
„А…” разочарано је проговорио барон. „Саучешће… Ни за шта на свету не бих сада пошао на службу!”
Дон Рипат га је чекао испред врата.
„Шта је?” упитао је Румата.
„Пре два сата”, пословно га је известио дон Рипат, „по наређењу министра одбране круне дон Ребе ухапсио сам и одвео у Веселу Кулу дона Окану.”
„Тако”, рекао је Румата.
„Пре један сат дона Окана је умрла, не издржавши муње ватром.”
„Тако”, рекао је Румата.
„Званично је оптужена за шпијунажу. Али…” Дон Рипат се збунио и спустио поглед. „Мислим… Чини ми се…”
„Схватам”, рекао је Румата.
Дон Рипат је дигао на њега очи кривца.
„То нас се не тиче”, промукло је рекао Румата.
Очи дон Рипата поново су постале као наливене оловом. Румата му је климнуо главом и вратио се за сто. Барон је управо завршавао печене препелице.
„Есторско вино!” наредио је Румата. „И нека донесу још!” Закашљао се. „Веселићемо се. Сада ћемо се, ђаво га однео, веселити…”
…Када је Румата дошао к себи, констатовао је да се налази насред огромне ледине. Отпочињало је сиво свитање, у даљини су прозуклим гласовима кукурикали петлови. Грактале су вране, које су у густим јатима летеле над некаквом нејасном гомилом у близини, осећала се влага и мирис трулежи. Магла у глави почела је брзо да се разилази, појављивало се добро познато стање изузетне јасноће и прецизности опажања, језик је палио ментол. Прсти десне шаке били су му утрнули. Румата је принео очима стегнуту песницу. Кожа на зглобовима му је била одрана, а у песници му је била стегнута ампула од каспарамида, јаког средства против тровања алкохолом, којим је Земља редовно снабдевала своје извиђаче на осталим планетама. Према свему је он већ овде, на ледини, пре него што ће се коначно претворити у свињу, несвесно, такорећи инстинктивно сасуо у уста садржај ампуле.
Ово место је добро познавао — тачно испред њега црнела се кула спаљене опсерваторије, а нешто мало улево назирале су се у сумраку танке, као минарети, куле краљевског двора. Румата је дубоко удахнуо ледени ваздух и кренуо кући.
Барон Пампа се те ноћи добро веселио. У пратњи гомиле сиромашних донова, који су брзо губили људски лик, начинио је гигантску турнеју по арканарским крчмама, пропивши при томе све, па чак и раскошни опасач, уништивши невероватну количину алкохола и јела, потукавши се успут најмање осам пута. У сваком случају, Румата се јасно сећао осам туча, у које се није мешао, трудећи се да раздвоји борце и не дозволи да дође до убиства. Даље његове успомене су се губиле у магли. Из те магле су се појављивале час грабљиве њушке са ножевима у зубима, час бесмислено горко лице последњег сиромашног дона без новца, кога је барон Пампа покушао да прода као роба у луци, час опет побеснели, носати Ируканац, који је злобно захтевао да му благородни донови предају његове коње…
У прво време је још био извиђач. Пио је барабар са бароном: ируканско, есторско, соанско, арканарско, али је пред сваку промену вина кришом стављао под језик таблету каспарамида. Успевао је да сачува логичност и јасно је запажао гомиле сивих патрола на раскрсницама и крај мостова, заседу варвара — коњаника на соанском путу, где би барона сигурно убили, да Румата није знао дијалект варвара. Јасно се сећао како га је запањила помисао на то, да су непокретни низови необичних војника у дугачким црним кабаницама са капуљачама који су били постројени пред Патриотском школом — у ствари манастирска дружина. Какве везе са свим тим има црква? — помислио је тада. Од када се то црква у Арканару меша у световне ствари?
У пијанство је падао лагано, али се ипак на крају напио, некако наједном, као да је у то ускочио; и када је у тренутку када му се разбистрила свест угледао пред собом расечени храстов сто у потпуно му непознатој просторији, обнажени мач у својој руци и сиромашне донове који су му аплаудирали, онда је помислио да је време да крене кући. Али, било је већ касно. Талас беса и одвратне, недоличне радости ослобађања од свега људског већ га је био одузео. Он је још био Земљанин, извиђач, наследник људи огња и гвожђа, који се нису штедели и који никога нису штедели у име великог циља. Он није могао да постане Румата Есторски, пут пути дванаест покољења ратничких предака, прослављених пљачкама и пијанством. Али, он више није био ни комунар. Он више није имао обавеза пред Експериментом. Њега су сада бринуле само обавезе пред самим собом. Он више није сумњао ништа. Било му је јасно све, апсолутно све. Тачно је знао ко је крив за све, и тачно је знао шта хоће: да сече мачем, предаје ватри, баца са дворског степеништа на копља и виле гомиле која урла…
Румата се тргао и извукао из канија мачеве. Сечиво је било изубљено, али чисто. Сећао се да се тукао са неким, али са ким то? И како се све то завршило?…
…Коње су пропили. Сиромашни донови су некуда нестали. Румата је — тога се такође сећао, одвукао барона код себе кући. Пампа дон Бау је био добар, потпуно трезан и спреман да настави да се весели — он једноставно више није могао да стоји на ногама. Поред тога, он је због нечега сматрао да се управо малочас опростио од дивне баронесе и да се сада налази на борбеном походу против свог исконског непријатеља, барона Каскуа, који се јако избезобразио. („Помислите и сами, драги мој, то ништавило је родило из бедра дечка дугог шест палаца и дало му име Пампа…”) „Сунце залази”, изјавио је, посматрајући гоблен, који је приказивао излазак сунца. „Могли бисмо да се провеселимо ове ноћи, благородни донови, али ратни подвизи захтевају и траже сан. Ни капи вина у походу. А и баронеса је била незадовољна.”
Шта? Кревет? Какви кревети у чистом пољу? Наш кревет то је коњска хаша! Са тим речима је смакао са зида несрећни гоблен, умотао се у њега преко главе и сручио у угао са светиљком. Румата је наредио дечаку Уну да поред барона постави кофу расола и чинију са маринадом. Дечак је имао љутито, сањиво лице. „Ала сте се удесили”, гунђао је. „Очи вам у разним правцима гледају…”.. „Ћути, будало”, рекао је тада Румата и… Нешто се после тога десило. Нешто јако лоше, што га је потерало преко целог града на ледину. Нешто јако, јако лоше, неопростиво, срамно…
Сетио се тога када је већ прилазио кући, и, сетивши се, зауставио се.
…Одгурнувши Уна, попео се уз степенице на спрат, отворио врата и упао код ње као газда, и при светлости ноћне лампе угледао бело лице, огромне очи испуњене ужасом и гађењем, и у тим очима — самога себе, како се заноси опуштене доње усне са које се сливала пљувачка, огуљених песница, у испрљаној одећи, одвратног и подлог гада плаве крви, и тај поглед га је одбацио назад, на степениште, надоле, кроз врата, на мрачну улицу и још даље, даље, даље што је могуће даље…
Стегавши зубе и осећајући да му се унутар њега све смрзло и следило, тихо је отворио врата и на прстима ушао у хол. У углу, као гигантско морско чудовиште сисар, соптао је у мирном сну барон. „Ко је то?” повикао је Уно, који је дремао на клупи са самострелом на коленима. „Тихо”, прошаптао је Румата. „Хајдемо у кухињу. Кофу воде, сирћета, ново одело, брже овамо!”
Дуго се, бесно, са уживањем поливао водом и брисао сирћетом, скидајући са себе ноћну прљавштину. Уно, супротно свом обичају ћутљив, мувао се око њега. И тек после, помажући дону да закопча идиотске љубичасте панталоне са пређицама позади, обавестио га је натмурено:
„Ноћас, када су одјурили, Кира је сишла доле и питала да ли се дон враћао или није; закључила је, према свему да је нешто приснила. Рекао сам јој, да се нисте враћали од како сте јуче отишли на стражу…”
Румата је дубоко уздахнуо, окренувши се на другу страну. Али, од тога му није било ништа лакше. Било му је само горе.
„…А ја сам пробдео целу ноћ са самострелом над бароном. Бојао сам се да ће онако пијан кренути горе.”
„Хвала ти, мали”, једва је успео да исцеди из себе Румата.
Навукао је ципеле, ушао у хол, постојао мало пред тамним, металним огледалом. Каспирамид је деловао беспрекорно. Из огледала га је посматрао кицошки обучен, благородни дон са лицем истина мало измореним после тешког ноћног дежурства али пристојним у највећој могућој мери. Влажна коса, обухваћена златним обручем, меко је и лепршаво падала по лицу. Румата је махинално поправио објектив над преконосницом. Добре су сцене могли да посматрају данас на Земљи, помислио је мрачно.
У међувремену је свануло. У прашњаве прозоре је почело да завирује сунце. Капци су почели да лупају. На улици су се довикивали заспали гласови. „Како сте спавали, брате Кирису?”… „Нека је хвала господу, мирно, брате Тико. Ноћ је прошла, и нека је хвала богу.”… „А код нас је неко покушавао да кроз прозор упадне. Благородни дон Румата је, причају, ноћас лумповао.”… „Прича се да има госта.”… „Па зар се сада лумпује? При младом краљу, сећам се, лумповали су — нису ни запажали, како су при томе пола града спалили.” „Шта да вам кажем, брате Тико. Нека је хвала богу, што за суседа имамо таквог дона. Једаред годишње лумпује, па и то је много…”
Румата се попео горе, и закуцавши на врата, ушао у кабинет. Кира је седела у фотељи, као и јуче. Дигла је очи и са зебњом и узнемиреношћу му се загледала у лице.
„Добро јутро, мала моја”, рекао је и пришао, пољубио јој руке и сео у фотељу преко пута.
Стално га је испитивачки посматрала, а онда га је упитала.
„Јеси ли уморан?”
„Да, мало. И морам опет да идем.”
„Да ти припремим нешто?”
„Не треба, хвала. Уно ће ми све припремити. Једино можда ако би ми оковратник намирисала…”
Румата је осетио како се међу њима појављује зид лажи. Испрва танак, а после све дебљи и чвршћи. За цео живот, горко је помислио. Седео је, притворивши очи, док је она опрезно мирисала разним парфемима његов раскошни оковратник, образе чело, косу. После тога је рекла:
„Чак ме и не питаш како сам спавала.”
„Како, мила?”
„Уснила сам сан. Схваташ ли, страшан, језив сан.”
Зид је постао дебео, као бедеми тврђаве.
„На новом месту је увек тако”, рекао је Румата лажним гласом. „А и барон је, сигурно, доле био јако бучан.”
„Да наредим да донесу доручак?” упитала га је.
„Нареди.”
„А како вино волиш изјутра?” Румата је отворио очи.
„Нареди да донесу воде”, рекао је. „Изјутра не пијем ништа друго.”
Изишла је и чуо је како је мирним и звонким гласом разговарала са Уном. После се вратила, села на наслон његове фотеље и почела да му прича свој сан, а он је слушао, дижући веђе и осећајући како зид са сваким тренутком постаје све дебљи и чвршћи и како га он заувек одваја од јединог одиста блиског човека у овом одвратном свету. И тада је из залета ударио по зиду целим телом.
„Кира”, рекао је. „То није био сан.”
И ништа се нарочито није десило.
„Јадни мој”, рекла је Кира. „Причекај, сада ћу да ти донесем расола…”