До недавно је двор арканарских краљева био један од најпросвећенијих у Империји. На двору је било научника; у великој већини су то, (разуме се) били шарлатани, али је међу њима било и таквих, као што су Багир Кисенски, који је открио сферичност планете; главни лекар Тата, који је исказао генијалну мисао о настанку епидемија од малих, неприметних обичном оку, црвића које разносе ветар и вода; алхемичар Синда, који је, као и сви алхемичари, тражио начин за претварање глине у злато, а који је пронашао закон очувања материје. На арканарском двору било је и песника, углавном ништавила и ласкаваца, али су се међу њима налазили и такви, као што је био Пепин Славник, аутор историјске трагедије ‘Поход на север’; Цурен Праведни, који је написао преко пет стотина балада и сонета, који су послужили у народу као основа за народне песме; ту је био и Гур Литерата, који је створио први у историји Империје светски роман — тужну историју принца, који се заљубио у предивну варварку. На двору је било и одличних глумаца, играча, певача. Одлични сликари су покривали зидове фрескама које нису губиле свежину својих боја. Чувени вајари украшавали су својим делима дворске паркове. Не може се рећи да су арканарски краљеви били мецене просвећивања или познаваоци уметности. Једноставно се то сматрало за нешто нормално, као што су то били церемонија јутарњег облачења, или раскошни гардисти крај главног улаза. Аристократска трпељивост је понекад долазила и до тога, да су неки научници и песници постајали запажени шрафићи државног апарата. Тако је пре само пола столећа, високоучени алхемичар Ботса, који је заузимао сада укинут као непотребан положај министра руда, основао неколико рудника и прославио Арканар задивљујућим легурама, чија је тајна била изгубљена после његове смрти. А Пепин Славни је све до недавно руководио државном просветом, све док министарство историје и писмености, на чијем се челу налазио, није било проглашено за штетно јер је наводно развраћало умове обичних људи.
Дешавало се, разуме се и раније, да су уметника или научника, који није одговарао краљевској љубавници, тупој и сладострасној особи, продавали у иностранство или тровали арсеником, али се тек дон Реба прихватио озбиљно тог посла. За време свог боравка на положају свемоћног министра одбране круне, он је у свету арканарске културе извршио таква пустошења, да је изазвао незадовољство чак и неких благородних велможа, који су изјавили да је двор постао досадан и да се за време балова не може чути ништа друго, до глупе сплетке.
Багир Кисенски оптужен за лудило које се наводно граничило са државним злочином, био је бачен у тамницу и Румата га је на једвите јаде успео да ослободи и пребаци у метрополу. Његова опсерваторија је изгорела, а ученици, који су остали међу живима разбежали су се. Неочекивано се испоставило да је главни дворски лекар Тата, заједно са још пет других дворских лекара био тровач, који је по налогу војводе ируканског радио против личности краља — за време мучења све је признао и био обешен на Краљевском тргу. Покушавајући да га спасе, Румата је разделио тридесет килограма злата, изгубио четири агента (благородне донове, који нису знали шта у ствари раде), умало и сам није био ухваћен, био је рањен за време покушаја отмице, али му свеједно ништа није пошло за руком. То је био његов први пораз, после кога је коначно схватио да дон Реба није случајна фигура. Сазнавши недељу дана касније да ће алхемичар Синда бити оптужен за прикривање тајне философског камена од државне благајне, Румата је, бесан због пораза, приредио код куће алхемичара заседу, и сам је, обавивши лице црном марамом, разоружао јуришнике, који су дошли по алхемичара, побацао их, увезане, у подрум и те исте ноћи испратио Синду, који ништа није ни схватио, у Соан, где је овај слегавши раменима наставио да трага за философским каменом, под присмотром дона Кондора. Песник, Пепин Славни се наједном постригао и отишао у монахе, у усамљени манастир. Цурен Праведник, раскринкан због своје злочиначке двосмислености и аминовања укусима најнижих слојева, био је лишен части и имања — покушао је да се буни, и сада је у крчмама читао отворено непријатељске баладе, два пута су га до смрти претукле патриотске личности и тек је тада прихватио предлоге свог великог пријатеља и поштоваоца дон Румате и отпутовао у метрополу. Румата га је заувек запамтио, плавичасто-бледог од пијанства, како стоји, ухвативши се танким рукама за конопце, на палуби брода који се удаљавао и како својим звонким, младим гласом чита свој опроштајни сонет ‘Како лист увенули пада на душу’. Што се тиче Гура Литерате, он је после разговора у кабинету дон Ребе схватио да арканарски принц није могао да заволи непријатељске изроде, сам је бацио на Краљевском тргу своје књиге на ломачу и сада је, повијен, мртвачког лица, стајао за време краљевских излазака у гомили дворана и по једва приметном покрету руке дон Ребе иступао напред и читао стихове ултра патриотског садржаја, који су изазивали тугу и зевање. Глумци су сада приказивали стално један те исти комад: ‘Погибија варвара, или маршал Тоц, краљ Пиц Први Арканарски’. А певачи су највише од свега волели углавном концерте за глас са оркестром. Они сликари, који су остали живи, сада су цртали фирме. Уосталом, два или три сликара успела су да остану при двору и сада су цртали портрете краља са дон Ребом, који га је са поштовањем придржавао за лакат (разноврсност није прихватана: краљ је приказиван као двадесетогодишњи лепотан у ратничком оделу, а дон Реба — као зрео човек са значајним изразом лица).
Да, арканарски двор је био досадан. Али и поред свега тога су велможе, беспослени благородни донови, гардијски официри и лакомислене лепотице доне — једни из частољубља, други из навике, трећи из страха — и надаље свако јутро испуњавали дворске сале. Говорећи поштено, многи од њих нису ни запазили никакве промене. У концертима и такмичењима песника прошлости они су највише од свега ценили паузе, за време којих су благородни донови дискутовали о особинама својих паса, причали вицеве. Они су још били способни да издрже краћу дискусију о својствима суштина света са оне стране пакла, али су сматрали питања о форми планете и о узрочницима епидемија за једноставно непристојна. Извесну нелагодност је код гардијских официра изазвао нестанак неких сликара, међу којима су били и мајстори за приказивање обнажених лепотица…
Румата је стигао у дворац са малим закашњењем. Јутарњи пријем је већ био отпочео. По салама су се мували људи, чуо се љутити глас краља и мелодичне команде министра церемонија, који је руководио облачењем његовог величанства. Дворани су углавном дискутовали о ноћашњем догађају. Неки злочинац са лицем Ируканца продро је те ноћи у дворац, наоружан штилетом, убио стражара и упао у спаваоницу његовог величанства, где га је наводно ухватио и разоружао лично дон Реба, а на путу у Веселу Кулу га је гомила оданих патриота растргла на комаде. То је био већ шести атентат тог месеца и зато сама чињеница атентата није изазвала тако рећи никакво интересовање. Дискутовало се само о детаљима. Румата је сазнао да се његово величанство, када је угледало убицу, придигло на кревету, заклонивши својим телом дону Мидару и изговорило историјске речи: „Губ’ се напоље, стоко!” Већина је веровала у историјске речи, сматрајући да је краљ у убици видео лакеја. И, сви су се слагали у мишљењу да је дон Реба, као и увек, био спреман и неупоредив ни са ким у борби из близине. Румата се у пријатним изразима сложио са тим мишљењем и као одговор испричао историју коју је измислио тог часа о томе, како је дон Ребу напало дванаест разбојника, од којих је он тројицу убио на месту, док је остале натерао у бекство. Та прича је била саслушана са великим интесовањем и одобравањем, после чега је Румата као случајно приметио да му је ту причу испричао дон Сера. Интересовање је одмах нестало са лица присутних, јер је свако знао да је дон Сера — чувена будала и лажљивац. Дона Окану нико није ни спомињао. О томе или још нико ништа није знао, или су се сви правили да ништа не знају.
Делећи комплименте и стежући руке дамама, Румата се лагано кретао напред у прве редове дотеране, намирисане гомиле која се обилато знојила. Благородно племство је полугласно разговарало. „Да, да, управо та кобила. Посекла се, али нека будем проклет, ако је нисам изгубио на коцки те исте вечери дон Кеу.”… „А што се тиче бедара, благородни доне, она су одиста необичног облика. Како је то рекао Цурен… Хм-м-м… Брда прохладне пене… хм-м-м… не, брежуљци прохладне пене… Све у свему, фантастична бедра.”… „А тада ја лагано отварам прозор, узимам каму у зубе и, замислите само, осећам, драги мој, како се решетка пода мном угиба.”… „Лупио сам га по зубима дршком мача, тако да се то сиво псето два пута претурило преко главе. Можете да га погледате, ено га, стоји тамо са таквим изразом лица као да на то има право.”… „…А дон Тамео се исповраћао на под, оклизнуо и улетео главом право у камин.”… „А тада јој монах каже: ‘Испричај ми, лепотице, твој сан’… Ха-ха-ха!”
Ужасно увредљиво, помислио је Румата. Ако ме сада убију, ова гомила простачина ће бити последње што ћу видети у свом животу. Само изненадност. Спашће ме изненадност. Мене и Будаха. Уловити тренутак и изненада напасти. Изненадити, не дати му да отвори уста, не дати му да ме убије, јер ја одиста немам за шта да умрем.
Пробио се до врата спаваонице и, придржавајући обема рукама мачеве, лако савивши по етикецији ноге у коленима, приближио се краљевој постељи. Краљ је навлачио чарапе. Министар церемонијала је, притајивши дисање, пажљиво пратио покрете вештих руку два собара. Са десне стране од разбацане постеље дон Реба је нечујно разговарао са високим, кошчатим човеком у војној униформи од сивог сомота. То је био отац Цупик, један од вођа арканарских јуришника, пуковник дворске страже. Дон Реба је био искусан дворанин. Судећи по његовом лицу, разговарали су о некаквим кобилама или о доброчинствима краљеве рођаке. А отац Цупик, као војник и бивши бакалин, није умео да влада својим лицем. Био је натуштен, грицкао је усне, његови прсти на дршци мача су се скупљали и ширили. На крају је наједном тргао образом, нагло се окренуо и, кршећи сва правила етикеције, кренуо из спаваонице право на гомилу запањених, од таквог неваспитања, дворана. Дон Реба је, смешкајући се са изразом извињавања, бацио поглед на овога, а Румата је, испративши погледом сиву фигуру, помислио: „Ево још једног покојника.” Знао је за трвења између дон Ребе и сивог руководства. Историја мрког капетана Ернеста Рема могла је ускоро да се понови.
Чарапе су биле навучене. Собари су се, повинујући се мелодичним наређењима министра церемонија, са страхопоштовањем, на врховима прстију, прихватали краљевих ципела. Тада се краљ, одгурнувши собаре ногама, тако нагло окренуо према дон Реби, да му се стомак, налик на добро набијену врећу, преместио са једног на друго колено.
„Дојадили су ми већ ваши атентати!” хистерично је почео да виче. „Атентати! Атентати! Атентати!.. Ноћу хоћу да спавам, а не да се борим против убица! Зашто не можете да урадите да атентате покушавају дању? Лош сте ви министар, Реба! Још само једна таква ноћ, и наредићу да вас задаве! (Дон Реба се поклонио спустивши шаку на срце). После атентата ме боли глава!”
Изненада је заћутао и тупо се загледао у свој стомак. Моменат је био одговарајући. Собари су се збунили. Требало је пре свега обратити пажњу на себе. Румата је отео собару из руке десну ципелу, спустио се пред краљем на колено и почео са поштовањем да навлачи ципелу на дебелу, свилом обавијену ногу. То је била једна од најдревнијих привилегија Румате — да сопственим рукама обува десну ногу крунисаних личности Империје. Краљ га је посматрао значајним погледом. У очима му се појавила искра интересовања.
„А, Румата!” рекао је. „Још сте живи? А Реба ми је обећао да ће вас задавити!” Почео је да се кикоће. „Он је лош министар, тај Реба. Једино што ради, то је да обећава. Обећао ми је да ће уништити отпор, а отпора је све више. Некакве сиве идиоте је довукао у дворац… Болестан сам, а он је све главне лекаре повешао.”
Румата је завршио са навлачењем ципеле и, поклонивши се, повукао се два корака уназад. Ухватио је на себи пажљиви поглед дон Ребе и похитао је да лицу да високомеран израз.
„Јако сам болестан”, наставио је краљ, „све ме боли. Хоћу да се повучем. Одавно бих се већ повукао, али бисте сви ви пропали без мене, овнови…”
Навукли су му и другу ципелу. Устао је и одмах јекнуо, искрививши се и ухвативши се за колено.
„Где су лекари?” почео је тужно да цмиздри. „Где је мој добри Тата! Обесили сте га, будало! А мени је од самог његовог гласа било лакше! Ћутите, и сам знам да је био тровач! И пљуцкао сам на то! Шта са тим, ако је тровач? Он је био ле-кар! Схватате ли то, убицо? Лекар једнога отрује, а другога излечи! А ви само трујете! Најбоље би било када бисте се и сами обесили! (Дон Реба се поклонио, положивши шаку на срце и остао у том положају.) Јер, све сте повешали! Остали су само ваши шарлатани! И попови, који ме напајају светом водицом уместо лековима… Ко ће бити тај који ће ми направити микстуру? Ко ће мени истрљати ногу машћу?”
„Господару!” гласно је проговорио Румата, и учинило му се да је у дворцу све занемело. „Довољно је да наредите, и најбољи лекар Империје ће бити у двору за пола сата!”
Краљ је запањено почео да га посматра. То је био ужасан ризик. Било би довољно да дон Реба да један миг… Румата је физички осетио, колико га пари очију посматра преко врхова својих стрела — знао је он, зашто се под таваницом спаваонице налазе низови округлих отвора. Дон Реба га је такође посматрао са изразом учтиве, али исто тако и доброћудне радозналости.
„Шта то значи?” гадљиво је упитао краљ. „Но наређујем, но, где је тај ваш лекар?”
Румата се сав напео. Учинило му се да му врхови стрела већ пробијају лопатице.
„Господару”, брзо је рекао, „наредите дон Реби да вам представи чувеног лекара Будаха!”
Према свему, дон Реба се ипак збунио. Главно је било речено, а Румата је остао жив. Краљ је пребацио поглед мутних очију на министра одбране круне.
„Господару”, наставио је Румата, сада се више никуда не журећи и понашајући се на одговарајући начин. „Знајући за ваше одиста неподношљиве патње и сећајући се дуга мога рода пред владарима, позвао сам из Ирукана чувеног, високоученог лекара доктора Будаха. На жалост, пут доктора Будаха је био прекинут. Сиви војници поштованог дон Ребе су га ухватили прошле недеље и за његову даљњу судбину зна само дон Реба. Сматрам да се лекар налази негде у близини, највероватније у Веселој Кули, и надам се да се чудновата мржња дон Ребе према лекарима још није на најсудбоноснији начин одразила на судбину доктора Будаха.”
Румата је ућутао, преставши да дише. Чини се да се све срећно завршило. Држи се, дон Реба! Погледао је министра — и следио се. Министар одбране круне уопште није био збуњен. Он је климнуо Румати главом са лаким, родитељским прекором. То Румата никако није очекивао. Па он је одушевљен, запањено је помислио Румата. Зато се краљ понашао управо онако, како је он и очекивао.
„Варалицо!” заурлао је. „Задавићу те! Где је доктор? Где је доктор, питам вас! Ћутати! Питам вас, где је доктор?”
Дон Реба је искорачио напред, љубазно се смешкајући.
„Ваше величанство”, рекао је, „ви сте одиста срећан владар, јер имате тако много верних поданика, да они чак понекад сметају један другоме у тежњи да вам буду на услузи. (Краљ га је тупо посматрао). Нећу да сакријем; као и све, што се дешава у вашој земљи, знао сам и за благородну замисао жустрога дон Румате. Нећу да кријем да сам послао у сусрет доктору Будаху наше сиве војнике — једино због тога, да бих сачувао поштовања достојног човека у годинама од случајности далекога пута. Нећу да кријем ни то, да нисам хитао да представим Будаха ируканског, вашем величанству…”
„Како сте се усудили?” прекорно га је упитао краљ.
„Ваше величанство, дон Румата је млад и исто тако неискусан у политици, колико је искусан у благородним поривима. Он и не зна на какве је све нискости способан војвода ирукански у својој бесној злоби против вашег величанства. Али, ви и ја то знамо, господару, зар не? (Краљ је климао главом.) И због тога сам сматрао за неопходно да прво извршим кратку истрагу. Ја не бих никуда журио, али ако ви, ваше величанство (низак поклон краљу), и дон Румата (покрет главом према Румати) инсистирате, онда ће се још данас после ручка доктор Будах, ваше величанство појавити пред вама, да отпочне са лечењем.
„А ви нисте глупи, дон Реба”, рекао је краљ, поразмисливши мало. „Истрага — то није лоша ствар. То никада не може да смета. Проклети Ируканац…” Застењао је и поново се ухватио за колено. „Проклета нога! Но, значи после ручка? Чекаћемо, чекаћемо.”
И краљ је, ослањајући се на раме министра церемонија лагано кренуо у престону дворану поред запањеног Румате. Када је нестао у гомили дорана који су се склањали пред њим, дон Реба се пријатељски осмехнуо Румати и упитао га:
„Ви, ако не грешим, ноћас дежурате код спаваће собе принца?”
Румата се ћутке поклонио.
Румата је без икаквог циља лутао по бесконачним ходницима и прелазима двора, мрачним, влажним, који су заударали на влагу и амонијак, поред раскошних, теписима украшених соба, поред прашњавих кабинета са уским прозорима на којима су се налазиле решетке, поред магацина препуних разних непотребних ствари са позлатом која је отпадала. Овде људи готово да није ни било. Ретко је који дворанин ризиковао да посети овај лавиринт у задњем делу двора, где су краљевски апартмани неприметно прелазили у канцеларије министарства одбране круне. Овде је било лако залутати. Сви су се сећали случаја, када је патрола гарде, обилазећи дворац, била преплашена суманутим повицима човека, који је кроз решетке пружао испружене руке. „Спасите ме!” викао је човек. „Ја сам добар! Не знам како да се одавде извучем! Два дана ништа нисам јео! Ослободите ме одавде!” (Десет дана је између министра финансија и министра двора вођена жива преписка, после чега је донета одлука да се решетка исече, и током тих десет дана несрећни собар је храњен месом и хлебом, који су му дотурани на врху копља.) Осим тога, овде је било доста опасно. У тесним ходницима сударали су се припити гардисти који су чували краља и поднапити јуришници, који су чували министарство. Тукли су се очајнички, а када би туча била завршена, разилазили су се, односећи рањенике. Коначно, овде је било и пуно лешева. За два столећа, овде их се накупило поприлично.
Из дубоке нише у зиду појавио се јуришник-стражар са халебардом на готовс.
„Забрањено је”, мрачно је рекао.
„Шта се ти у то разумеш, будало!” немарно је рекао Румата, уклањајући га руком.
Чуо је како јуришник неодлучно трупка ногама иза њега, и наједном је ухватио самога себе у томе како увредљиве речи и немарни покрети испадају код њега некако рефлексно, да се он чак и не труди да глуми надменог господина, већ да је то у великој мери одиста и постао. Замислио је себе таквога на Земљи, и наједном је осетио гађење и стид. Зашто? Шта се то десило са мном? Где је нестало васпитано и гајено од детињства поштовање и поверење према себи сличнима, према човеку, према дивном бићу, које се зове ‘човек’? А мени више ништа не може да помогне, помислио је са ужасавањем. Јер, ја их одиста мрзим и презирем… Не сажаљевам их, не — мрзим их и презирем. Могу колико хоћу да правдам тупост и зверство овога момка, поред кога сам управо прошао, социјалне услове, строго васпитање, све шта хоћу, али ја сада јасно видим да је то мој непријатељ, непријатељ свега што волим, непријатељ мојих пријатеља, непријатељ онога што ја сматрам за најсветије. И не мрзим га теоретски, не мрзим га као, као ‘типичног представника’, већ га мрзим лично, као личност. Мрзим његово балаво лице, смрад његовог неопраног тела, његову слепу везу, његову злобу према свему што прелази границе полних односа и пијанчења. Ево, он сада трупка, та стока, коју је још пре само пола године његов дебели отац тукао, покушавајући да га приволи да тргује убуђалим брашном и ушећереним џемом, сопће, буково дрво; покушавајући да се присети параграфа лоше набубаних правила и никако не може да се снађе да ли треба да нападне благородног дона халебардом, повиче ‘стража!’ или једноставно да одмахне руком — јер, свеједно нико никада неће сазнати да је он овуда прошао. И он ће махнути на све руком, вратиће се у своју нишу, гурнуће у уста комад коре за жвакање и мљацкаће, пуштајући пљувачку и цмокћући. И он не жели да зна ништа на свету, и не жели ни о чему да мисли. Мислити! А чиме је па бољи орао наш, дон Реба? Да, разуме се, његова психологија је компликованија и рефлекси су му сложенији, али мисли су му налик на ове пуне амонијака и злочина ходнике двора, и он је исто тако незадрживо одвратан — језиви злочинац и паук без срама и стида. Дошао сам овамо да волим људе, да им помогнем да се исправе, да виде небо. Не, лош сам ја извиђач, помислио је кајући се. Ја сам историчар који ни за шта није. И када сам то само успео да упаднем у мочвару, о којој је говорио дон Кондор? Зар бог има право на неко друго осећање, осим на сажаљење?
Иза њега се зачуло ужурбано трупкање чизама по ходнику. Румата се окренуо и спустио руке на дршке мачева. Ка њему је трчао дон Рипат, држећи у руци комад папира.
„Дон Румата!… Дон Румата!…” почео је да виче још из даљине промуклим шапатом.
Румата је оставио мачеве. Притрчавши му, дон Рипат се осврнуо и прошаптао му једва чујно на уво:
„Тражим вас већ читав један сат. У двору је Вага Точак! Разговара са дон Ребом у љубичастим одајама.”
Румата је чак за трен и зажмурио. После је, удаљивши се мало, рекао са учтивим чуђењем:
„Мислите на чувеног разбојника? Али, он је или погубљен, или је чак и сасвим измишљен.”
Поручник је олизао суве усне.
„Он постоји. У двору је… Мислио сам да ће вас то интересовати.”
„Најдражи мој дон Рипате”, подвлачећи речи, рекао је Румата, „мене интересују гласине. Сплетке, Вицеви… Живот је тако досадан… Ви ме, очигледно, погрешно схватате… (Поручник га је погледао избезумљеним очима). Размислите и сами — шта се мене тичу прљаве везе дон Ребе, кога ја, уосталом, и сувише поштујем, да бих га осуђивао? И онда, извините ме, али у журби сам… Чека ме једна дама.”
Дон Рипат је поново олизао усне, невешто се поклонио и постранце почео да се удаљава. Румати је наједном пала на памет срећна мисао.
„Узгред буди речено, драги мој”, позвао га је, „како вам се допала ситна интрига, коју смо извели јутрос са дон Ребом?”
Дон Рипат се спремно зауставио.
„Јако смо задовољни”, рекао је.
„Зар не, било је то дивно?”
„То је било фантастично! Сиви официри су обрадовани, што сте коначно отворено прешли на нашу страну. Тако паметан човек као што сте ви, дон Румата, а мува се са баронима, са благородним изродима…”
„Драги мој Рипате!” високопарно је рекао Румата, окрећући се да крене. „Ви заборављате, да са висине мог порекла нема разлике чак ни између краља и вас. До виђења.”
Кренуо је широким кораком по ходницима, самоуверено скрећући у попречне пролазе и ћутке уклањајући са пута стражаре. Он још није схватао шта ће да уради, али је схватао да је то одиста зачуђујући, редак случај. Он мора да чује разговор између два паука. Није тек онако дон Реба обећавао за живог Вагу четрдесет пута више, него за мртвога…
Иза љубичастих завеса у сусрет су му кренула два поручника са исуканим мачевима у рукама.
„Добар дан, пријатељи”, рекао је дон Румата, зауставивши се међу њима. „Министар је у свом кабинету?”
„Министар је заузет, дон Румата”, рекао је један од поручника.
„Сачекаћу”, рекао је Румата и прошао кроз завесу.
Овде је владала ужасна помрчина. Румата се пипајући око себе пробијао између фотеља, столова и металних светиљки. Неколико пута је јасно чуо нечије соптање над уветом, и тада је осећао како га је запахнуо мирис белог лука и пива. После је угледао слабу траку светлости, зачуо познати, уњкави тенор поштованог Ваге и зауставио се. Тог истог секунда оштрица копља му се опрезно забила између лопатица. „Тише, будало”, рекао је бесно, али тихо. „То сам ја, дон Румата.” Копље се удаљило. Румата је привукао фотељу траци светлости, сео, испруживши ноге и зевнуо тако, да се то добро чује. А онда је почео да посматра.
Пауци су се сусрели, Дон Реба је седео напето, налактивши се на сто испреплетених прстију. Са десне стране му је на гомили папира лежао тежак нож за бацање са дрвеном дршком. Лице министра је било озарено пријатним, мада и мало слеђеним осмејком. Достојан поштовања Вага је седео на софи, леђима окренут Румати. Личио је на неког старог чудака-велможу, који је последњих тридесет година провео у свом двору ван града, а да ниједном није изашао из њега.
„Морамо се офркестити”, говорио је, „и пеглом им лаћарно раскантати фајерцаге. За то тумамо двадесет добрих фергајна. Било би готивно зигаракнути баљушке. Али, фергајни шукар дикљају. На томе и да томујемо шатровирање. То је наше комисовање.”
Дон Реба је протрљао необријани подбрадак.
„Пуки”, рекао је замишљено.
Вага је слегао раменима.
„То ми дикљамо. Не томујемо вам да се шегебедечите са нама. Књижи ли?”
„Књижи”, одлучно је рекао министар одбране круне.
„Гилта”, рекао је Вага, дижући се.
Слушајући запањено тај галиматијас, Румата је открио на лицу Ваге раскошне бркове и шпицасту седу брадицу. Прави племић из доба претходне владавине.
„Било ми је необично пријатно што смо овако лепо поразговарали”, рекао је Вага.
Дон Реба је такође устао.
„Разговор са вама је био одиста изузетно пријатан”, рекао је. „По први пут видим тако смелог човека, као што сте ви, поштовани…”
„И ја”, гласом у коме се осећала досада, рекао је Вага. „Такође сам запањен и поносим се смелошћу првог министра наше краљевине.”
Окренуо је дон Реби леђа и кренуо према излазу, ослањајући се на свој штап — жезло. Дон Реба је, не спуштајући са њега замишљени поглед, расејано ставио прсте на дршку ножа. Тог истог часа иза леђа Румате је неко почео убрзано да дише, и дугачка мрка цев за издувавање стрелица појавила се поред његовог увета, уперена према прорезу између завеса. Један трен је дон Реба стајао, као да је нешто ослушкивао, а онда је сео, извукао из фијоке свог писаћег стола гомилу разних папира и удубио се у читање. Иза Руматиних леђа неко је пљунуо, цев је нестала. Све је било јасно. Пауци су се договорили. Румата је устао и, газећи нечије ноге, почео да се пробија ка излазу из љубичастих одаја.
Краљ је ручао у огромној сали из два дела. Сто, тридесет метара дугачак, био је постављен за сто особа; ту су били сам краљ, дон Реба, особе краљевске крви (двадесетак пунокрвних личности, прождрљиваца и пијанаца), министри двора и церемонија, група аристократа који су по традицији позивани (између осталих ту је био и Румата), туце барона са блесавим баронетима, и на самом крају стола — разна аристократска ситнурија, која је на разне могуће начине дошла до позивница за краљевски ручак. Ти последњи су, када су им уручиване позивнице и бројеви за фотеље, упозоравани: „Седите непокретно, краљ не воли када се гости много врпоље. Руке држите на столу, он не воли када се руке крију испод стола. Не осврћите се јер краљ не воли када му се званице осврћу.” За сваки такав обед прождирана је огромна количина префињене хране, испијана су читава језера старих вина, разбијана и уништавана гомила посуђа од чувеног есторског порцулана. Министар финансија се у једном свом извештају краљу хвалио да један једини обед његовог величанства стаје исто колико и полугодишње издржавање Соанске Академије наука.
Очекујући када ће министар церемонија под звуке труба три пута изговорити: „За сто!” Румата је стајао у гомили дворана и по десети пут слушао причу дон Тамеа о краљевском ручку, коме је он, дон Тамео, имао ту част да присуствује првих пола године. „…Налазим своју фотељу, стојимо, улази краљ, седа, седамо и ми. Ручак тече својим током. И наједном, замислите само драги моји донови, осећам да је пода мном мокро… Мокро! Нити да се окренем, нити да се промешкољим, нити руком да опипам испод себе — не усуђујем се. Али, ипак сам искористио један тренутак, спустио сам руку под себе и — шта мислите? Одиста — мокро! Омирисао сам прсте — не, не мирише ни на шта посебно. Шта је сада то? У међувремену је ручак био завршен, сви устају, а ја се, замислите само, драги моји благородни донови, не усуђујем да устанем… Видим да ка мени иде краљ — краљ! — али настављам и даље да седим на месту, као неки тамо барон-тупоглавац, који не зна за етикецију. Његово величанство ми прилази, милостиво се смешка и ставља ми руку на раме. ‘Драги мој дон Тамео’, говори ми, ‘ми смо већ устали и идемо да гледамо балет, а ви још седите. Шта вам је, да вам није којим случајем позлило?’… ‘Ваше величанство’, говорим ја, ‘одсеците ми главу, али пода мном је мокро…’ Његово величанство се изволело насмејати и наредило ми је да устанем. Устао сам и — шта мислите? Унаоколо су сви почели да се кикоћу. Благородни донови, ја сам цео ручак преседео на торти од рума! Његово величанство се изволело смејати. ‘Реба, Реба’, рекао је на крају, ‘то су све ваше шале! Изволите очистити благородног дона, испрљали сте му певало!’ Дон Реба је, пућкајући од смеха, извукао каму и почео да чисти торту са мојих панталона. Можете ли да замислите како сам се осећао, драги благородни донови? Нећу да кријем, тресао сам се од страха при помисли да ће ми се дон Реба, понижен пред свима, ипак осветити. На срећу, све се добро завршило. Уверавам вас, благородни донови, то је био најсрећнији тренутак у мом животу! Како се само смејао краљ! Како је било задовољно његово величанство!”
Дворани су се кикотали. Уосталом, такве шале су биле нормалне за краљевим столом. Званице су пуштане да седну у паштете, на фотеље са подрезаним ножицама, на гушчија јаја. Седали су понекад и на отроване игле. Краљ је волео да се забавља. Румата је наједном помислио: занимљиво, а како бих се ја понашао на месту тог идиота? Бојим се да би краљ онда морао да тражи другог министра одбране, а Институт би у том случају морао да пошаље у Арканар другог човека. И, све у свему, треба бити на опрези. Када наш орао, дон Реба…
Загрмеле су трубе, мелодично је запевао министар церемонијала, ушао је рамљући краљ, и сви су почели да седају. По угловима сале, ослонивши се на мачеве дворукаше, непокретно су стајали гардисти на стражи. Румата је имао ћутљиве суседе. Са десне стране је фотељу испуњавала мешина натмуреног прождрљивца дон Пифе, супруга чувене лепотице, а са леве стране је бесмислено у празан тањир зурио Гур Литерата. Гости су замрли, посматрајући краља. Краљ је гурнуо за оковратник сиву салвету, бацио поглед на јела и дохватио кокошју ногу. Само што ју је загризао зубима, а стотинак ножева се звекећући спустило у тањире и стотинак руку се исрпужило према тањирима. Сала се испунила мљацкањем и звуцима сисања, почело је да клокоће вино. Гардистима, који су непомично стајали ослоњени на мачеве дворукаше, почели су халапљиво да се помичу брци. Својевремено је Румата на тим ручковима осећао мучнину. Сада се већ био навикао.
Сечући камом овнујску лопатицу, бацио је поглед удесно и одмах се окренуо: дон Пифа се био наднео над испеченог јарца и радио као неки аутомат за копање земље. На тањиру нису остајале чак ни кости. Румата је зауставио дах и на душак искапио чашу ируканског вина. После је бацио поглед улево. Гур Литерата је нешто мувао виљушком у тањирићу са салатом.
„Шта ново пишете, оче Гур?” упитао је Румата полугласно.
Гур се тргао.
„Пишем?… Ја?… Не знам… Много тога.”
„Стихови?”
„Да… стихови…”
„Стихови су вам одвратни, оче Гур. (Гур га је чудновато погледао). Да, да, ви нисте песник.”
„Нисам песник… Понекад мислим — ко сам ја? И чега се бојим? Не знам.”
„Гледајте у тањир и наставите да једете. Рећи ћу вам ко сте ви. Ви сте генијални прозаик, оснивач новог и најплодотворнијег пута у литератури (На Гуровим образима се појавило руменило). Кроз једно стотинак, година, а можда и пре, вашим стопама ће кренути десетине литерата.”
„Нека им је бог у помоћи!” отело се Гуру.
„А сада ћу вам рећи чега се бојите.”
„Бојим се таме.”
„Незнања?”
„Незнања такође. У незнању смо у власти авети. Али, највише од свега се бојим таме, јер је у тами све подједнако сиво.”
„Одлично речено, оче Гур. Узгред буди речено, да ли још може да се добије ваше последње дело?”
„Не знам… А нећу ни да знам.”
„За сваки случај да знате; један примерак се налази у метрополи, у библиотеци императора. Други се чува у Музеју раритета у Соани. А трећи је код мене.”
Гур је дрхтавом руком сипао у свој тањир кашику желеа.
„Ја… не знам…” тужно је погледао Румату, огромним, упалим очима. „Хтео бих да читам… прочитам…”
„Са задовољством ћу вам позајмити…”
„И онда?…”
„И онда ћете ми вратити.”
„И после ћу вам вратити!” реско је рекао Гур.
Румата је одмахнуо главом.
„Дон Реба вас је јако наплашио, оче Гур.”
„Преплашио… Да ли сте икада морали да спаљујете сопствену децу? Шта ви знате о страху, благородни доне?…”
„Савијам главу пред оним што сте морали да преживите, оче Гур. Али вас из дубине душе осуђујем због тога што сте се предали.”
Гур Литерата је наједном почео да шапуће тако тихо, да га је Румата једва чуо кроз мљацкање и буку гласова:
„А чему све то?… Шта је то истина?… Принц Хаар је одиста волео прелепу Јаиневниору бакарне боје коже… Имали су и децу… Знам њиховог унука… Она је одиста отрована… Али, објаснили су ми да је све то лаж… Објаснили су ми да је истина — оно, што је у корист краља… Све остало је лаж и злочин. Целог живота сам писао само лажи… И тек сада пишем истину…”
Наједном је устао и гласно, запевајући, повикао:
Велик је и славан, као вечност
Краљ са именом — Благородство!
И повукла се сада бесконачност.
Уступивши своје прво место!
Краљ је престао да жваће и тупо се загледао у њега. Гости су увукли главе у рамена. Само се дон Реба смешкао и неколико пута је нечујно лупио дланом о длан. Краљ је испљунуо кости из уста на чаршав и рекао:
„Бесконачност!… Тачно је. И одиста, уступила је место… Похвално. Можеш да једеш.”
Мљацкање и разговори су се наставили. Гур је сео.
„Лако је и слатко говорити истину у лице краљу”, рекао је сипљивим гласом.
Румата је оћутао.
„Даћу вам примерак ваше књиге, оче Гур”, рекао је. „Али, под једним условом. Одмах ћете почети да пишете следећу књигу.”
„Не”, рекао је Гур. „Касно је. Нека Киун пише. Отрован сам. И, све у свему, мене то више не интересује. Сада хоћу само једно — да научим да пијем. А не могу… Желудац ме боли…”
Још један пораз, помислио је Румата. Закаснио је.
„Слушајте, Реба”, наједном је проговорио краљ. „А где је лекар? Обећали сте ми после ручка лекара.”
„Овде, је, ваше величанство”, рекао је дон Реба. „Наређујете ли да га доведу?”
„Наређујем ли? Него шта! Када би вас толико болело колено, урлали бисте као свиња!… Дајте га овамо што пре!”
Румата се завалио на наслон фотеље и припремио се да гледа. Дон Реба је дигао руке изнад главе и лупио прстом о прст. Врата су се отворила, и у салу је, непрекидно се клањајући, ушао погурени човек у годинама, дугој мантији, украшеној сликама сребрних паука, звезда и змија. Под руком је носио пљоснату, издужену торбу. Румата је био запањен: замишљао је Будаха сасвим другачије. Није могао мудрац и хуманиста, аутор свеобухватног ‘Трактата о отровима’ да има тако немирне, избледеле очице, усне које су дрхтале од страха, један, молећиви осмејак на лицу. Али, сетио се Гура Литерате. Вероватно је истрага над осумњиченим ируканским шпијуном вођена у духу литерарног разговора у кабинету дон Ребе. Узети и повући Ребу за уво, помислио је слатко. Довући га у мучилиште. Рећи џелатима: „Ево, ово је ирукански шпијун, који се преобукао у нашег славног министра, а краљ је наредио да се од њега извуче где се налази прави министар. Отпочните свој посао, и тешко вама, ако издахне раније него за недељу дана…” Чак се прикрио руком, да му нико не види лице. Одиста, чудовишна је ствар мржња…
„Но, но, приђи овамо, докторе”, рекао је краљ. „Ала си ми ти главоња. Но, но, чучни, чучни, када ти се каже!”
Несрећни Будах је почео да се спушта. Лице му се искривило од ужаса.
„Још, још”, подсмевао се краљ. „Још једаред! Још! Колена те не боле, излечио си своја колена. А зубе, покажи ми зубе! Ех, када бих ја такве имао… И руке су ти јаке, чврсте. Здрав си, здрав, иако си главоња… Но, хајде, голупчићу, лечи, зашто стојиш…”
„Ва-ваше величанство… из-изволите ми показати ногу. Ногу…” зачуо је Румата. Дигао је очи.
Лекар је чучао пред краљем и опрезно му стезао ногу.
„Ехе… Ехе!” рекао је краљ. „Шта ти је сада? Не хватај је! Ако си се прихватио да је лечиш, онда је и лечи!”
„Све ми је јасно, ваше величанство”, промрмљао је лекар и почео брзо да претура по својој торби.
Гости су престали да жваћу. Аристокрачићи на другом крају стола су се чак придигли и испружили вратове, горећи од радозналости.
Будах је извукао из торбе неколико камених флашица, отворио их и приносећи носу једну по једну, поређао их у низу по столу. После је узео краљев пехар и налио га до половине вином. Правећи покрете обема рукама над пехаром и прошаптавши некакве клетве, брзо је сасуо у вино садржину свих својих флашица. По сали је почео да се шири мирис амонијака. Краљ је стегао усне, завирио у пехар и искрививши нос, погледао дон Ребу. Министар се осмехнуо. Дворани су престали да дишу.
Шта он то ради, зачуђено је помислио Румата, па старац пати од подагре! Шта је он то тамо измешао? У трактату је јасно речено: трљати отекле зглобове траварицом са тродневним отровом беле змије Ку. Можда је то за трљање?
„Је ли ово за трљање?” упитао је краљ, са страхом посматрајући пехар.
„Не, ваше величанство”, рекао је Будах, који је већ мало дошао к себи. „То је лек који треба попити.”
„По-пити?” краљ се надуо и забацио у фотељу. „Не желим да пијем. Трљај.”
„Како хоћете, ваше величанство”, покорно је рекао Будах. „Али, усуђујем се да вам кажем, да од трљања неће бити никакве користи.”
„Због нечега сви трљају”, са гађењем је рекао краљ. „А ти хоћеш да у мене сипаш ову гадост.”
„Ваше величанство”, рекао је Будах, гордо се усправивши. „Овај лек знам само ја! Излечио сам њим стрица војводе Ируканског. Што се тиче трљања, лекари који су вас тако лечили нису вас излечили…”
Краљ је погледао дон Ребу. Реба се смешкао.
„Ти си битанга”, рекао је краљ лекару непријатним гласом. „Сељачина. Главоња одвратни.” Узео је пехар… „Када те одаламим овим пехаром по зубима…” Завирио је у пехар. „А ако ми буде мука?”
„Мораће да се понови, ваше величанство”, тужно је рекао Будах.
„Но, добро, бог нека је са нама”, рекао је краљ и већ принео пехар устима, када га је наједном одмакао, тако да се мало течности просуло на чаршав на столу. „Но, попиј прво сам! Знам ја вас, Ируканце, ви сте и светог Мику Варварима предали! Пиј, када ти се каже!”
Будах је са увређеним изразом лица узео пехар и отпио неколико гутљаја.
„Но, како је?” упитао је краљ.
„Горко, ваше величанство”, пригушеним гласом је изговорио Будах. „Али мораћете да попијете.”
„Мора-ти, мо-ра-ти…” почео је да гунђа краљ. „И сам знам шта морам да радим. Дај то овамо. Но, ето, пола пехара је попио дограбио је…”
У једном даху је испразнио пехар. Дуж стола су се зачули повици саучешћа — и наједном се све смирило. Краљ као да се скаменио отворених устију. Из очију су почеле да му лију сузе. Поцрвенео је, а затим поплавео. Испружио је над столом руку, грозничаво нешто хватајући прстима. Дон Реба му је брзо стрпао у руку кисели краставац. Краљ је ћутке бацио краставац у лице дон Реби и поново испружио руку.
„Вина…” продахтао је.
Неко је појурио, додао бокал. Краљ је, бесно окрећући очи, гласно клокотао. Црвене струје су му се сливале на белу кошуљу. Када је бокал био празан, краљ га је бацио у Будаха, али га је промашио.
„Стрвино!” рекао је неочекиваним басом. „Зашто си ме убио? Мало су вас вешали! Цркао, да бог да!”
Заћутао је и почео да пипа колено.
„Боли!” почео је да цмиздри пређашњим гласом. „И ипак боли!”
„Ваше величанство”, рекао је Будах. „Да би се болест излечила, потребно је пити ову микстуру свакодневно најмање недељу дана…”
У краљевом грлу је нешто запиштало.
„Напоље!” заурлао је. „Сви напоље!”
Дворани су, обарајући фотеље, у гомили потрчали ка вратима.
„На-по-ље!…” урлао је бесно краљ. Обарајући посуђе са стола.
Истрчавши из сале, Румата је улетео иза неке тешке драперије да се клибери. Иза суседне драперије такође се чуо кикот — неко се смејао штуцајући, губећи дах, пиштећи.