Дежурство крај спаваонице принца отпочињало је у поноћ, и Румата је одлучио да оде кући, да види да ли је тамо све у реду и да се пресвуче. Улице су биле погружене у чаробну тишину, крчме су биле затворене. На раскрсницама су стајале, звецкајући гвожђем, групе јуришника са фењерима у рукама. Јуришници су ћутали и као да су нешто очекивали. Неколико пута су прилазили Румати, загледали се у њега и, препознавши га, исто га тако ћутке пропуштали. Када је до куће преостајало још једно педесетак корачаји, за њим је кренула група некаквих сумњивих личности. Румата се зауставио, почео да ларма канијама и мачевима, и ови су заостали, али се тог истог часа у помрчини зачуло како је зашкрипала тетива самострела. Румата је брзо кренуо даље, држећи се зидова, окренуо кључ у брави, стално осећајући да су му леђа незаштићена и са олакшањем улетео у хол.
У холу су се окупиле све слуге, наоружане чиме је ко могао. Испоставило се да је неко већ у више махова покушавао да продре кроз врата. Румати се то није допало. „А како би било да не идем?” помислио је. „Ђаво нека га носи, тог принца.”
„Где је барон Пампа?” упитао је.
Уно, узбуђен до крајности, са самострелом о рамену, одговорио му је да се барон пробудио још у подне, попио сав расо који је био у кући и поново отишао да се весели. После је, снизивши глас, известио да је Кира јако узнемирена и да је не једном питала за газду.
„Добро”, рекао је Румата и наредио слугама да се построје.
Слугу је било шест, не рачунајући куварицу — то су све били људи који су прошли кроз сито и решето, који су умели да се туку по улицама. Са сивима се они, разуме се, неће сукобљавати, преплашиће се гнева свемоћног министра, али против одрпанаца ноћне армије могу да се изборе, тим пре што ће разбојници те ноћи тражити лак плен. Два самострела, четири халебарде, тешки месарски ножеви, металне капе, врата по обичају окована гвожђем… Или да можда ипак не иде?
Румата се попео горе и на прстима ушао у Кирину собу. Кира је спавала обучена, скупивши се као маче на нераспремљеном кревету. Румата је постојао над њом са светиљком у руци. Да иде или не? Ужасно би желео да оде. Покрио је пледом, пољубио у образ и вратио се у кабинет. Мора да иде. Ма шта се дешавало, извиђач мора да буде у центру догађаја. И историчари ће од тога имати користи. Осмехнуо се, скинуо са главе обруч, пажљиво избрисао јеленском кожицом објектив и поново га ставио на главу. После је позвао Уна и наредио му да му донесе војну униформу и очишћени метални шлем. Испод кошуље, директно на мајицу навукао је, јежећи се од хладноће, металнопластичну кошуљу, направљену у облику металне оклопне кошуље (овдашње металне кошуље су добро браниле од мача и од ножа, али их је стрела самострела пробијала као од шале). Затежући опасач са металним украсима, рекао је Уну:
„Слушај ме, мали. Теби верујем више него свима осталима. Ма шта се овде десило, Кира мора остати жива и неозлеђена. Нека изгори кућа, нека сав новац опљачкају, али Киру ми чувај. Одведи је ако треба по крововима, по подрумима, како год хоћеш, али је сачувај. Јеси ли ме схватио?”
„Схватио сам”, рекао је Уно. „Не би требало данас да идете…”
„Слушај ме. Ако се не вратим кроз три дана, поведи Киру и одведи је у сајву, у Штуцаву шуму. Знаш ли где је то? Но, ето, у Штуцавој шуми ћеш пронаћи Пијани Брлог, та колиба се налази у близини самога пута. Кога год упиташ — показаће ти. Само пази кога питаш. Тамо ћеш наћи једног човека, зове се отац Кабани. Испричаћеш му све. Јасно?”
„Јасно. Само, било би боље да никуда не идете…”
„И ја би то највише волео. Али не могу: служба… Но, пази.”
Лупио је дечаку чвргу у нос и осмехнуо се на његов невешти осмејак. Доле је одржао говор слугама, изашао кроз врата и поново се нашао у помрчини. Иза његових леђа загрмеле су резе.
Принчеве одаје су се у сва доба лоше чувале. Лако је могуће да управо због тога никада нико није ни покушавао да нападне арканарске принчеве. А посебно се нико није интересовао за садашњег принца. Никоме на свету није био потребан овај један плавооки дечак, који је личио на било кога, само не на свога оца. Дечак се допао Румати. Васпитаван је јако лоше, и због тога је био сналажљив, није био суров, није подносио — према свему инстинктивно — дон Ребу, волео је наглас да пева разноврсне песмице на речи Гурена и да се игра бродовима. Румата је поручивао за њега из метрополе књиге са сликама, причао му о звезданом небу и једном за свагда освојио дечака причом о летећим бродовима. За Румату, који је ретко када имао везе са децом, десетогодишњи принц је представљао супротност свим слојевима ове дивље земље. Управо из таквих обичних, плавооких дечачића, једнаких у свим слојевима, израстали су касније и зверства, и незнање, и покорност, а у њима, у тој деци, није било никаквих ни трагова, ни зачетака свих тих гадости. Понекад је мислио како би то било дивно, када би са планете нестали сви људи старији од десет година.
Принц је већ спавао. Румата је примио дежурство — постојао је мало са гардистом кога је смењивао крај дечака који је спавао, извршавајући сложене покрете обнаженим мачем које је захтевала етикеција, по традицији проверио да ли су сви прозори затворени, да ли су дадиље на својим местима, да ли у свим одајама горе светиљке, вратио се у предсобље, одиграо са гардистом партију домина и заинтересовао се шта мисли благородни дон о ономе што се одиграва у граду. Благородни дон, веома паметан човек, дубоко се замислио и рекао да му се чини да се обичан народ припрема за празновање дана светог Мике.
Када је остао сам, Румата је примакао фотељу прозору, сместио се удобније и почео да посматра град. Принчеве одаје су се налазиле на брегу, и дању се одавде град видео као на длану све до самога мора. Али, сада је све нестајало у помрчини, само су се виделе раштркане светлости — тамо где су на раскрсницама стајали и чекали сигнал јуришници са буктињама. Град је спавао, или се претварао да спава. Било би интересантно сазнати да ли су становници града осећали да им се примиче нешто одиста ужасно? Или су, као благородни, паметни дон, сматрали да се неко припрема за празновање дана светог Мике? Две стотине хиљада мушкараца и жена. Две стотине хиљада ковача, мајстора за израду оружја, месара, бакалина, јувелира, домаћица, проститутки, монаха, мењача, војника, скитница, преживелих књигочатаца се сада вртело у загушљивим, смрдљивим од стеница постељама: спавали су, љубили се, пребројавали у главама добитке, плакали, шкрипали зубима од беса или увреде… Две стотине хиљада људи! било је у њима нешто заједничко за дошљака са Земље. Сигурно је то било то, што сви они још нису били у правом смислу те речи људи, већ замеци, комади из којих ће тек крвава столећа историје исклесати једаред правог, поноситог и слободног човека. Они су били пасивни, незасити и невероватно, фантастично егоистични. Психолошки су сви били још робови — робови вере, робови себи сличнима, робови страсти, робови користољубља. И, ако се вољом судбине неко од њих рађао или постајао господин, он није знао шта да ради са својом слободом. Он је поново хитао да што пре постане роб — роб богатства, роб неприродних вишкова, роб распусних пријатеља, роб својих робова. Огромна већина њих није била ни за шта крива. Они су били сувише пасивни а истовремено и сувише велике незналице. Њихово ропство заснивало се на пасивности и незнању, а пасивност и незнање су поново и поново рађали ропство. Када би сви били једнаки, руке би се човеку опустиле и он не би имао чему да се нада. Али, они су ипак били људи, носиоци искре разума. И стално су се час овде, час тамо појављивале и распаљивале у њима ватрице ужасно далеке и неизбежне будућности. Палиле су се, без обзира на све. Без обзира на њихово наводно ништавило. Без обзира на угњетавање. Без обзира на то, што су гажени чизмама. Без обзира на то, што нису били потребни никоме на свету и што су сви на свету били против њих. Без обзира на то, што су у најбољем случају могли да рачунају на презриво, неразумљиво сажаљење…
Они нису знали да будућност ради за њих, да је будућност без њих немогућа. Они нису знали да у овом страшном свету језивих авети прошлости они представљају једину реалност будућности, да су они — фермент, витамин у организму друштва. Ако се уништи тај витамин, друштво ће почети да трули, отпочеће социјални скорбут, мишићи ће ослабити, очи ће престати јасно да виде, зуби ће почети да испадају. Ниједна држава не може да се развија без науке — уништиће је суседи. Без уметности и опште културе држава губи способност за самокритичност, почиње да помаже погрешне тенденције, почиње сваког часа да рађа лицемере и подлаце, развија у грађанима потрошачки дух и самоувереност и на крају крајева ипак постаје жртва паметнијих суседа. Могу се колико год човек хоће прогањати књигочатци, забрањивати науке, уништавати уметности, али раније или касније људи се морају тргнути и уз шкрипу зуба отварати пут свему, што је тако омрзнуто властољубивим глупацима и незналицама. И, ма колико да презирали знање ти сиви људи, што се налазе на власти, они ништа не могу да ураде против историјске објективности, они могу само да је коче, али не и да је зауставе. Презирући и бојећи се знања, они ипак неизбежно почињу да потпомажу то знање да би остали на власти. Раније или касније они морају да дозволе отварање универзитета, научних удружења, морају да стварају истраживачке центре, опсерваторије, лабораторије, морају да стварају кадрове људи мисли и знања, људи које они више нису у стању да контролишу, људи потпуно другачије психологије, потпуно другачијих потреба, а ти људи не могу да постоје и тим пре да функционишу у пређашњој атмосфери ниског користољубља, шићарџијских ситних интереса, тупог самозадовољства и чисто телесних потреба. Њима је потребна нова атмосфера — атмосфера свеопштег и свеобухватног знања, која ће бити испуњена стваралачком напетошћу; њима су потребни писци, уметници, композитори, и сиви људи, који се налазе на власти, принуђени су да чине и такве уступке. Они, који се противе, биће уништени од стране лукавијих и вештијих супарника у борби за власт, али онај, ко чини те уступке, неизбежно и парадоксално, против своје воље рије на тај начин сам себи гроб. Јер погибељан је за непросвећене егоисте и фанатике пораст културе народа у целом дијапазону — од природно научних истраживања до способности човека да се диви музици… А после тога долази епоха гигантских социјалних потреса, праћених невиђеним дотле развојем науке и повезаним са тим најширим процесом интелектуализације друштва; епоха када сивило бије последњу битку, која по суровости враћа човечанство у средњи век, и сивило губи ту битку и у друштву, слободном од класног угњетавања, нестаје као реална снага, заувек.
Румата је посматрао замрли у помрчини град. Негде тамо, у смрдљивом собичку, скупивши се на једном лежају, горео је у грозници унакажени отац Тара, а брат Нанин је седео крај њега за нахереним сточићем, пијан, весео и бесан, и завршавао свој ‘Трактат о гласинама’, са уживањем маскирајући бирократским пасусима свој подсмех над сивим животом. Негде тамо је слепо лутао у пустим раскошним одајама Гур Литерата, са ужасом осећајући како без обзира на све, из дубине његове растрзане, изгажене душе настају под притиском нечег непознатог и пробијају се у свест јарки светови, пуни предивних људи и потресних осећања. И негде тамо је бог зна како прекраћивао ноћ потучен, оборен на колена доктор Будах, прогањан, али ипак жив… Браћо моја, помислио је Румата. Ваш сам, ми смо пут ваше пути! Наједном је снажно осетио, да он није никакав бог, што у длановима чува искрице разума, већ брат, који помаже брату, син који спасава оца. „Убићу дон Ребу.”… „Зашто?”… „Он убија моју браћу.”… „Он не зна шта ради.”… „Он убија будућност.”… „Он није крив, он је дете свога доба.”… „То јест, хоћеш да кажеш да не зна да је крив? Али зар је мало ствари које он не зна? Ја знам да је он крив.”… „А шта ћеш урадити са оцем Цупиком? Отац Цупик би дао много што шта, када би неко убио дон Ребу. Ћутиш? Многе би тада морао да убијеш, зар не?”… „Не знам, можда и многе. Једног за другим. Све оне, који дигну руку на будућност.”… „То се већ дешавало. Тровали су отровом, бацали бомбе које су сами правили. И ништа се није мењало.”… „Не, ипак се мењало. На тај начин је стварана стратегија револуције.”… „Ти не мораш да ствараш стратегију револуције. Ти једноставно хоћеш да убијеш.”… „Да, хоћу.”… „А умеш ли то?”… „Јуче сам убио дона Окану. Знао сам да је убијам још онда, када сам кренуо код ње са пером за уветом. И жалим само што сам је убио а да од тога нема никакве користи. Тако да су ме такорећи већ научили да убијам.”… „А то је лоше. То је опасно. Сећаш ли се Сергеја Кожина? А Џорџа Ленија? А Сабине Кригер?” Румата је прешао дланом по ознојеном челу. Ето тако, мислиш, мислиш, размишљаш — и на крају измислиш барут…
Скочио је и широм отворио прозор. Скупине пламичака у мрачном граду почеле су да се покрећу, расуле се и кренуле у ланцу, појављујучи се и нестајући међу невидљивим зградама. Некакав звук се појавио над градом — удаљено, више гласно урлање. Планула су два пожара и озарила суседне кровове. Нешто је почело да пламти у луци. Догађаји су почели да се одвијају. Кроз неколико часова биће јасно шта означава савез сивих и ноћних армија, неприродан савез трговаца и бандита са великог пута, биће јасно шта то жели дон Реба и какву је нову провокацију смислио. Или, говорећи једноставније: сазнаће се кога то данас кољу. Највероватније је да је отпочела ноћ дугих ножева, покољ сивог руководства ко је је сувише дигло нос, барона који се налазе у граду а такође и најнезгоднијих аристократа. Шта ли сада ради Пампа, помислио је. Само да не спава — одбраниће се већ, он некако…
Није успео да доврши мисао. О врата су са помамним повицима: „Отворите! Дежурни, отворите!” почели да лупају песницама. Румата је отворио резу. У просторију је улетео полуобучени, модар од страха човек, ухватио Румату за оковратник кошуље и почео да вуче, дрхтећи:
„Где је принц? Будах је отровао краља! Ирукански шпијуни су дигли устанак у граду! Спасавајте принца!”
То је био министар двора, човек глуп и крајње одан. Одгурнувши Румату, он је појурио у принчеву спаваћу собу. Почеле су да циче жене. А кроз врата су већ надирали, истуривши напред зарђале халабарде, јуришници у сивим кошуљама, ознојених њушки. Румата је извукао мачеве.
„Назад!” рекао је хладно.
Иза његових леђа, из спаваће собе зачуо се кратак, пригушени вапај. Лоше стоје ствари, помислио је Румата. Ништа не схватам. Одскочио је у угао и заградио се столом. Јуришници су, тешко дашћући, испунили собу. Накупило их се једно петнаестак. Напред се прогурао поручник у сивој, тесној униформи, са мачем у руци.
„Дон Румата?” упитао је, губећи дах. „Ухапшени сте. Предајте ми своје мачеве.”
Румата се увређено насмејао.
„Узмите их”, рекао је, бацајући поглед на прозор.
„Ухватити га!” дрекнуо је официр.
Петнаест ухрањених трутова са секирама — то и није баш превише за човека који влада вештинама борбе, поготову још ако се узме у обзир да ће се за њих овде знати тек за три столећа. Гомила је налетела и одбила се назад. На поду је остало неколико секира, два јуришника су се згрчила и, опрезно притискајући на желуце угануте руке, повукли се у задње редове. Румата је у потпуности владао кружном одбраном, када се пред нападачима као светлуцава завеса почео да врти челик и када се чинило да је немогуће пробити се кроз ту завесу. Јуришници су се, тешко дашћући, неодлучно згледали. Заударали су на пиво и бели лук.
Румата је одмакао сто и опрезно пришао прозору. Неко из задњих редова је бацио нож, али је промашио. Румата се поново насмејао, ставио ногу на рагастов и рекао:
„Ако покушате још једном — руке ћу почети да вам сечем. Познајете ме добро.”
Познавали су га. Јако су га добро познавали, и ниједан од њих се није ни померио са места, без обзира на псовке и наредбе официра, који се, узгред буди речено, такође држао јако опрезно. Румата је стао на рагастов, настављајући и даље да прети мачевима, и тог истог часа га је из помрчине, из дворишта, ударило у леђа тешко коље. Ударац је био страшан. Он није пробио металнопластичну кошуљу, али је оборио Румату са рагастова и бацио га на под. Мачеве Румата није испустио, али користи од њих више није било. Гомила се одмах сручила на њега. Сви заједно су били тешки сигурно више од једне тоне, али су сметали један другоме и њему је ипак пошло за руком да стане на ноге. Ударио је песницом нечије мокре усне, неко је као зец почео да му пишти под руком, а он је ударао и ударао лактовима, песницама, раменима (одавно се није осећао тако слободно), али није могао да их смакне са себе. На једвите је јаде, вукући за собом гомилу тела, пришао вратима, успут се сагињући и одбацујући јуришнике који су се хватали за њега. После је осетио јак ударац у раме и пао је на леђа, док су се под њим копрцали пригњечени, поново је устао, наносећи кратке, али јаке ударце, од којих су јуришници, размахујући рукама и ногама, тешко ударали о зидове, већ се видело пред њим унакажено од страха лице поручника, који је испред себе испружио испражњени самострел, али су се управо тог часа врата отворила, и у сусрет су му кренуле нове ознојене њушке. Набацили су мрежу на њега, стегли конопце на ногама и оборили га на под.
Одмах је престао да се брани, чувајући снагу. Једно време су га ударали чизмама — усредсређено, ћутке, уживајући при томе. После су га дограбили за ноге и повукли. Док су га вукли поред отворених врата спаваће собе, успео је да види министра двора, прикованог за зид копљем, и гомилу окрвављених чаршава на постељи. „Па ово је преврат!” помислио је. „Јадно дете…” Повукли су га низ степенице, и тада је изгубио свест.