Лежао је на брежуљку прекривеним травом и посматрао облаке, који су пловили по дубоком, плавом небу. Осећао се дивно и мирно, али на суседном брежуљку се налазио језиви бол. Он је био ван њега а истовремено и у њему, нарочито у десном боку и потиљку. Неко је дрекнуо: „Је ли цркао, шта ли? Главе ћу вам поскидати!” И тада се са неба сручила маса ледене воде. Одиста је лежао на леђима и гледао у небо, само не на брежуљку већ у бари и небо није било сиво, већ оловно црно, обасјано нечим црвеним. „Ништа”, рекао је други глас. „Жив је, очима колута.” То сам ја жив помислио је. То они о мени. То ја колутам очима. Али, зашто се то подсмевају? Јесу ли то можда одлучили да говоре људски? Поред њега је неко почео да се мешкољи тешко почео да шљапка по води. На небу се појавила силуета главе у шпицастој капи.
„Но, благородни доне, хоћете ли сами кренути, или да вас вучемо?”
„Одвежите ми ноге”, љутито је рекао Румата, осећајући оштар бол у разбијеним уснама. Прешао је језиком по њима. Но, и то су ми усне. Ваљушке, а не усне.
Неко је почео да се мува око његових ногу, безобзирно их вукући и цимајући. Око њега су полугласно вођени разговори.
„Добро сте га удесили…”
„Него шта, само што није киднуо… Зачаран је, стреле се од њега одбијају…”
„Знао сам једног таквог, можеш и секиром да га тучеш, ништа му није.”
„То је сигурно била некаква сељачина…”
„Но, сељачина…”
„У томе и јесте ствар. А овај је благородне крви.”
„Мајка те убила!… Ала сте чворове завезали, не можеш да се снађеш… Дајте светлост овамо.”
„А ти то ножем.”
„Јој, браћо, не одвезујте га. Ако поново почне да замахује на нас… Умало ми главу није размрскао.”
„Добро, неће ваљда почети…”
„Ви, браћо, како хоћете, а ја сам га копљем тукао одиста. Па тако сам и оклопе пробијао.”
Заповеднички глас из помрчине је дрекнуо:
„Хоћете ли већ једном?”
Румата је осетио да су му ноге слободне, напео се и сео. Неколико набијених, ниског раста јуришника га је ћутке посматрало како се претура по бари. Румата је стегао вилице од стида и понижења. Почео је да помера лопатицама. Руке су му биле везане за леђима, и то тако, да чак није схватао где су му лактови, а где шаке. Сакупио је сву снагу, трзајем устао на ноге и такорећи одмах изгубио свест од језивог бола у боку. Јуришници су почели да се смеју.
„Овај сигурно неће побећи”, рекао је један.
„Да, неће, мајка га убила…”
„Шта је доне, није слатко? а?”
„Доста лупетања”, проговорио је из помрчине заповеднички глас. „Дођите овамо, дон Румата.”
Румата је кренуо према гласу, осећајући како се заноси. Однекуд се појавио човек са бакљом, кренуо испред њега. Румата је препознао место: то је било једно од многобројних дворишта министарства одбране круне, негде крај краљевских коњушница. Брзо је схватио — ако га поведу надесно, онда га значи воде у Кулу, у мучилиште. Ако га поведу налево — онда га значи воде у канцеларију. Протресао је главом. Ништа, помислио је. Када сам жив, онда ћемо се још значи борити. Скренули су улево. Неће значи одмах, помислио је Румата. Биће прво истрага. Језива ствар. Ако је већ ствар стигла и до истраге, за шта онда могу да ме оптуже? Чини ми се да је јасно. Позивање тровача Будаха, тровање краља, завера против круне… Лако је могуће чак и убиство принца. И, разуме се, шпијунажа у корист Ирукана, Соана, варвара, барона, Светог Ордена и тако даље и тако даље… Одиста је чудно како сам уопште и жив. Значи, још је нешто смислила она бела гљива.
„Овамо”, рекао је човек заповедничким гласом.
Отворио је ниска врата, и Румата је, повивши се, ушао у огромну просторију осветљену туцетом бакљи. На средини, на излизаном тепиху седели су и лежали увезани окрвављени људи. Неки од њих били су већ или мртви, или без свести. Готово сви су били боси, у исцепаним спаваћицама. Дуж зидова, немарно се ослањајући на секире и халебарде, стајали су јуришници црвених лица, свирепи и самозадовољни — победници. Пред њима се шеткао — са рукама на леђима — официр са мачем, у сивој униформи јако умашћеног оковратника. Руматин сапутник, човек у црној кабаници, пришао је официру и нешто му шапнуо на уво. Официр је климнуо главом, са интересовањем погледао Румату и нестао иза цветних завеса на супротном крају просторије.
Јуришници су такође са интересовањем посматрали Румату. Један од њих, зрикав је рекао:
„А овај дон има добар камичак.”
„Одличан камен, нема шта”, сложио се други. „За краља би могао да буде. И обруч је од жеженог злата.”
„Сада смо ми сами краљеви.”
„Да му га смакнемо?”
„Пре-ки-нути!” тихо је рекао човек у црној кабаници. Јуришници су га, ништа не схватајући, погледали:
„Ко нам се то још сада сручио на главу?” рекао је зрикави јуришник.
Човек са кабаницом му је, не одговарајући, окренуо леђа, пришао Румати и стао поред њега. Јуришници су га непријатељски одмеравали од главе до ногу.
„Па да то није којим случајем поп?” рекао је јуришник са оком. „Ехеј, попе, хоћеш ли у чело?”
Јуришници су почели да се клибере. Зрикави јуришник је пљунуо на длан, пребацујући секиру из руке у руку и кренуо према Румати. Ох, ала ћу му дати сада, помислио је Румата, лагано повлачећи уназад десну ногу.
„Кога сам увек млатио”, наставио је јуришник, заустављајући се пред њим и разгледајући човека у црном, „то су били неки попови, разни тамо књигочатци и мајстори. Дешавало се рецимо…”
Човек у кабаници је дигао руку дланом нагоре. Нешто је зазвиждало под таваницом. Ж-ж-ж! Зрикави јуришник је испустио секиру и претурио се на леђа. Из средине чела му је вирила кратка стрела са густим перима из самострела. Завладала је тишина. Јуришници су се повукли, бацајући погледе према таваници. Човек у кабаници је спустио руку и наредио:
„Склонити цркотину, брзо!”
Неколико јуришника је потрчало, дограбило убијеног за ноге и повукло га одатле. Иза завесе се појавио официр махнуо им руком да приђу.
„Хајдемо, дон Румата”, рекао је човек у кабаници.
Румата је кренуо према завеси, заобилазећи гомилу заробљеника. Ништа не схватам, размишљао је. Иза завесе, у помрчини неко га је дохватио, претресао, смакао са опасача празне каније и гурнуо на светлост.
Румата је одмах схватио где се нашао. То је био добро му познати кабинет дон Ребе у љубичатим одајама, Дон Реба је седео на истом месту и у истоветној пози, напето се исправивши, ставивши лактове на сто са преплетеним прстима. А старац пати од шуљева, наједном је са сажаљењем помислио Румата. Са десне стране од дон Ребе седео је отац Цупик, важан, усредсређен, стегнутих усана, а са леве — доброћудно насмејан дебељко са нашивцима капетана на сивом мундиру. У кабинету није било више никога. Када је Румата ушао, дон Реба је тихо и нежно рекао:
„А ево, пријатељи, и благородног дон Румате.”
Отац Цупик се са потцењивањем исцерио, а дебељко је доброћудно климнуо главом.
„Наш стари, и веома принципијелан непријатељ”, рекао је дон Реба.
„Када је непријатељ — обесите га”, промукло је рекао отац Цупик.
„А какво је ваше мишљење, брате Аба?” упитао је дон Реба, благонаклоно се окренувши дебељку.
„Знате ли… Ја чак некако…” Брат Аба се збуњено некако дечачки осмехнуо, раширивши кратке ручице. „Некако ми је, знате ли, свеједно. Али, можда га ипак не треба вешати?.. Можда га треба спалити, шта мислите дон Реба?”
„Да, у праву сте”, замишљено је рекао дон Реба.
„Схватате ли”, наставио је брат Аба, љубазно се смешкајући Румати, „веша се шљам, ситна риба… А ми код народа морамо да сачувамо поштовање према класама. Ипак сте ви потомак древног рода, истакнути ирукански шпијун… Ирукански, чини ми се, и не грешим ваљда?” Узео је са стола лист папира и близоруко се загледао у њега. „Ах, уз то још и соански… Тим пре!”
„Ако треба да се спали, онда нека се спали”, сложио се отац Цупик.
„Добро”, рекао је дон Реба. „Договорили смо се. Спалити.”
„Уосталом, чини ми се да би дон Румата могао да олакша своју судбину. Да ли ме схватате, дон Реба?”
„Не баш сасвим морам да признам…”
„Имовина! Мој благородни доне, имовина! Румата — то је фантастично богат род!”
„У праву сте, као и увек”, рекао је дон Реба. Отац Цупик је зевнуо, прикривши уста руком, и бацио кришом поглед на тешке драперије са десне стране од стола.
„Па шта, да почнемо онда по свим прописима”, са уздахом је рекао дон Реба.
Отац Цупик је још гледао према драперијама. Било је очигледно да је нешто чекао и видело се да се уопште није интересовао за саслушање. У чему ли је суштина ове комедије? — размишљао је Румата. Шта све ово значи?
„Но, драги мој благородни доне”, рекао је дон Реба, обраћајући се Румати, „било би одиста јако интересантно чути ваше одговоре на нека питања која нас јако интересују.”
„Одвежите ми руке”, рекао је Румата.
Отац Цупик се тргао и сумњичаво почео да жваће нешто празним устима. Брат Аба је брзо одмахнуо главом.
„А?” рекао је дон Реба и погледао прво брата Абу, а после оца Цупика. „Схватам вас, драги моји. Али, узимајући у обзир одређене околности, које дон Румата вероватно схвата…” Бацио је поглед на ћитав низ отвора под таваницом. „Одвежите му руке”, рекао је, не дижући глас.
Неко је нечујно пришао са леђа. Румата је осетио како су му нечији, чудновати меки, вешти прсти дотакли руке, зачула се шкрипа пресецаних конопаца. Брат Аба је са неочекиваном, за његову корпуленцију, спретношћу извукао испод стола огроман борбени самострел и ставио га испред себе на папире. Руке Румате су се, као бичеви, сручиле крај тела. Готово да их није ни осећао.
„Но, да почнемо”, бодро је рекао дон Реба. „Ваше име, род, звање?”
„Румата, из рода Румата Есторских. Благородни племић од двадесет и другог колена уназад.”
Румата се осврнуо, сео на софу и почео да масира зглавке шака. Брат Аба га је, узбуђено сопћући, узео на нишан својим самострелом.
„Ваш отац?”
„Мој благородни отац био је императорски саветник, одани слуга и лични пријатељ императора.”
„Да ли је жив?”
„Умро је.”
„Одавно?”
„Пре једанаест година.”
„Колико вам је година?”
Румата није успео да одговори. Иза љубичасте драперије зачуо је некакав шум, брат Аба се незадовољно осврнуо. Отац Цупик, је, злослутно се смешкајући, лагано устао.
„Но, то је све, драги моји!” рекао је весело и злурадо истовремено.
Иза драперија су искочила три човека, које Румата никако није очекивао овде да види. Отац Цупик према свему, такође. То су били грдосије-монаси у црним мантијама са капуљачама навученим на очи. Они су брзо и нечујно притрчали оцу Цупику и узели га за лактове.
„А… на…” промрмљао је отац Цупик. Лице му је намах прекрило самртно бледило. Нема сумње, очекивао је нешто сасвим друго.
„Шта ви мислите, брате Аба?” мирно је упитао дон Реба, нагињући се према дебељку.
„Но, разуме се!” одлучно је одговорио овај. „Разуме се!”
Дон Реба је начинио слаб покрет руком. Монаси су дигли оца Цупика и исто тако нечујно корачајући, однели га кроз драперије. Румата се гадљиво намрштио. Брат Аба је протрљао меке шаке и бодро рекао:
„Све се одлично завршило, шта ви мислите, дон Реба?”
„Да, није лоше”, сложио се дон Реба. „Али, да наставимо. Но, колико вам је година, дон Румата?”
„Тридесет и пет.”
„Када сте стигли у Арканар?”
„Пре пет година.”
„Одакле?”
„Пре тога сам живео у Естору, у свом замку.”
„А какав је био циљ тог вашег доласка?”
„Околности су ме натерале да напустим Естор. Тражио сам престоницу, која би по свом сјају могла да се упореди са престоницом метрополе.”
Осетио је како су руке коначно почеле да му горе. Румата је стрпљиво и упорно наставио да масира отекле зглавке.
„А, какве су то биле околности?” упитао је дон Реба.
„Убио сам у двобоју члана царске породице.”
„Тако значи? А кога то?”
„Младог војводу Екину.”
„Зашто сте се тукли?”
„Жена”, кратко је одговорио Румата.
Стекао је утисак да сва та питања апсолутно ништа не значе. Да је то иста таква игра, као и дискусија о начину погубљења. Сва тројица нешто очекују. Ја чекам да ми се руке поврате. Брат Аба — будала — чека када ће му се на колена сручити злато из благајне дона Румате. Дон Реба такође нешто чека… Али монаси, монаси! Одакле у двору манаси? Па уз све то још тако вешти, борбени момци?
„Име жене?”
Но, и то су ми питања, помислио је Румата. Глупља је одиста немогуће и смислити. Покушаћу да их мало раздрмам…
„Дона Рита”, одговорио је.
„Нисам очекивао да ћете одговорити. Захваљујем вам се.”
„На услузи.”
Дон Реба се поклонио.
„Да ли сте имали прилике да будете у Ирукану?”
„Не.”
„Јесте ли сигурни у то?”
„Ви такође.”
„Ми хоћемо истину!” поучно је рекао дон Реба.
Брат Аба је климнуо главом. „Истину и само истину!”
„Аха”, рекао је Румата. „А мени се учинило…” Заћутао је.
„Шта вам се то учинило?”
„Учинило ми се да хоћете да приграбите моју наследну имовину. Одиста, не могу да замислим, дон Реба, на који то начин имате намеру да дођете до ње?”
„А поклон? А поклон?” повикао је брат Аба.
Румата се насмејао што је могао дрскије.
„Ти си будала, брате Аба, или како се већ оно зваше… Одмах се види да си трговац. Зар не знаш да мајорат не може бити предат у туђе руке?”
Видело се да се брат Аба ужасно разбеснео, али се ипак уздржавао.
„Не бисте смели да разговарате таквим тоном”, меко је рекао дон Реба.
„Хоћете истину?” побунио се Румата. „Ево вам истине, најчистије истине и само истине: брат Аба је — будала и трговац.”
Али, брат Аба је успео да се савлада.
„Чини ми се да смо се удаљили од предмета нашег разговора”, рекао је смешкајући се. „Шта ви мислите, дон Реба?”
„У праву сте, као и увек”, рекао је дон Реба. „Благородни доне, а да ли сте икада били у Соану?”
„Био сам у Соану.”
„Зашто?”
„Да посетим Академију наука.”
„Чудновати циљ за младог човека вашег положаја.”
„То је мој каприц.”
„А да ли познајете генералног судију Соана, дон Кондора?”
Румата је постао опрезан.
„То је стари пријатељ наше породице.”
„Благородан човек, зар не?”
„Личност достојна поштовања.”
„А да ли знате да је дон Кондор учесник завере против његовог величанства?”
Румата је дигао главу.
„Запамтите једном за увек, дон Реба”, рекао је високомерно. „За нас, старо племство метрополе, сви ти Соани и Ирукани, па и Арканар, били су, а увек ће и остати вазали императорске круне.” Пребацио је ногу преко ноге и окренуо се.
Дон Реба га је замишљено посматрао.
„Богати сте?”
„Могао би да купим цео Арканар, али ме помијаре не интересују…”
Дон Реба је уздахнуо.
„Срце ће ми препући од туге”, рекао је. „Пресећи тако славно стабло тако чувенога рода! Био би то прави злочин да га не диктирају државне потребе.”
„Мање мислите на државу”, рекао је Румата, „а више на сопствену кожу.”
„У праву сте”, рекао је дон Реба и лупио прстом о прст.
Румата је брзо напео и поново опустио мишиће. Према свему, тело му је почело да ради. Иза драперија су поново искочила три монаха. Са истом неуловљивом брзином и вештином, који су сведочили о огромном искуству, они су опколили брата Абу, који се још умилно смешкао, дограбили га и заврнули му руке за леђа.
„Јој-јеј-јеј-јеј!…” почео је да урла брат Аба. Дебело лице му се искривило од бола.
„Брже, брже, не гњавите!” са гађењем је рекао дон Реба.
Дебељко се бесно опирао, док су га вукли иза драперија. Чуло се како урла и пишти, а после је наједном заурлао језивим гласом који је било немогуће препознати, и одмах се смирио. Дон Реба је устао и опрезно испразнио самострел. Румата га је запањено посматрао.
Дон Реба се шеткао по просторији, замишљено чешкајући леђа стрелом из самострела. „Добро, добро”, мрмљао је готово нежно. „Одлично!…” Као да је био заборавио на Румату. Кораци су му постајали све бржи, успут је махао стрелом, као диригентском палицом. После се наједном нагло зауставио испред стола, одбацио стрелу, опрезно сео и рекао, смешкајући се читавим лицем:
„Како сам их само, а?… Нико није ни ‘а’ рекао!… Код вас, чини ми се, не би могли баш тако…”
Румата је ћутао.
„Да-а…” отегао је дон Реба одушевљено. „Одлично! Но па шта, сада бисмо могли да поразговарамо, дон Румата… А можда ви и нисте дон Румата? А можда чак нисте ни дон? А?…”
Румата је оћутао, посматрајући га са интересовањем. Блед, са црвеним жилицама на носу, дрхти од узбуђења, жели, и то ужасно жели да повиче, лупкајући дланом о длан: „А ја знам! А ја знам!” А ништа ти у ствари не знаш, кучкин сине. А ако једном и сазнаш, једноставно нећеш поверовати. Но, говори, говори, слушам те.
„Слушам вас”, рекао је.
„Ви нисте дон Румата”, рекао је дон Реба. „Ви сте самозванац.” Строго је посматрао Румату. „Румата Есторски је умро пре пет година и сахрањен је у породичној гробници свога рода. И свеци су већ одавно смирили његову бунтовну, и да будемо отворени, не баш превише чисту душу. Но, како ћемо, хоћете ли сами да признате, или да вам помогнем?”
„Сам ћу признати”, рекао је Румата. „Зовем се Румата Есторски и нисам навикао да се сумња у моје речи.”
Да покушам да те мало разљутим, помислио је. Бок ме боли, а иначе бих те добро повукао за нос.
„Видим да ћемо морати да наставимо разговор на другом месту”, злослутно је рекао дон Реба.
Са лицем су му се дешавале најчудноватије промене. Нестао је пријатан осмејак, усне су му се стегле у праву линију. Чудновато и језиво је почела да му се помера кожа на челу. Да, помислио је Румата, таквог човека одиста можеш и да се преплашиш.
„Ви одиста патите од шуљева?” упитао га је са саучешћем у гласу.
У очима дон Ребе је промакло нешто, али израз лица му се није променио. Направио се као да питање није чуо.
„Лоше сте искористили Будаха”, рекао је Румата. „Он је одличан стручњак. Био је…” додао је значајно.
У безбројним очима је поново нешто промакло. Аха, помислио је Румата, Будах је значи још жив… Сместио се удобније и обухватио рукама колено.
„Значи, одбијате да признате?” рекао је дон Реба.
„А шта то?”
„То да сте самозванац.”
„Поштовани Реба”, рекао је Румата поучно, „такве се ствари доказују. Јер, ви ме вређате!”
Лице дон Ребе постало је сладуњаво.
„Драги мој дон Румата”, рекао је. „Извините, за сада ћу још да вас називам тим именом. Но, ето, ја обично никада и ништа не доказујем. Доказују тамо, у Веселој Кули. И за то имам искусне, добро плаћене стручњаке, који помоћу воденице за месо светога Мике, ципела господа бога, рукавица великомученице Пате или рецимо столице… ехе, извините, фотеље Тоца-Освајача, могу да докажу шта год желе. Да бог постоји, и да бога нема. Да људи корачају рукама и да људи стоје на боку. Да ли ме схватате? Ви то можда и не знате, али постоји читава наука о добијању доказа. Просудите и сами: зашто да вам доказујем оно, што и сам знам? И, уз све то, ништа вам се неће десити ако признате…”
„Мени не”, рекао је Румата. „Али вама може да се деси.”
Дон Реба је једно време размишљао.
„Добро”, рекао је. „Очигледно је да ћу ипак морати да отпочнем ја. Дајте да погледамо где је све и у чему је био запажен дон Румата Асторски за пет година свог загробног живота у Арканарској краљевини. А после ћете ми објаснити смисао свега тога. Слажете ли се?”
„Не бих желео да дајем обећања која не могу да испуним”, рекао је Румата, „али вас слушам са интересовањем.”
Дон Реба је, почевши да претура по свом писаћем столу, извукао одатле лист пунијег папира и, подигавши веђе, бацио поглед на њега.
„Нека вам је знано”, почео је он, пријатељски се чешкајући, „нека вам је знано, да сам ја, министар одбране арканарске круне, предузео акције против такозваних књигочатаца, учених и других некорисних и штетних по државу људи. Те моје акције наишле су на чудновату контраакцију. Док ми је сав народ који је листом, једним поривом, краљу, а такође арканарским традицијама одан, помогао: предавао оне који су се прикрили, сам пресуђивао, указивао на сумњиве, који су умакли мојој пажњи — у то исто доба је неко непознати, али веома енергичан при томе, крао испред нашег носа и пребацивао ван граница наше краљевине, најтеже, најопасније и најодвратније злочинце. Тако су нам умакли: безбожни астролог Багир Кисенски; злочинац-алхемичар Синда, који је повезан, како је то доказано, са нечистом силом и ируканским властима; одвратан памфлетиста Цурен који ремети мир, као и низ других, нижих рангом од њега, злочинаца. Негде је нестао полудели чаробњак и механичар Кабани. Неко је утрошио читаву гомилу злата, да би онемогућио гнев народни у односу на богомрске шпијуне и троваче, бивше главне лекаре његовог величанства. Неко је, при одиста фантастичним околностима, које нас терају да се поново присетимо непријатеља рода људског, ослободио из затвора чудовишног развратника и тровача народних душа, атамана сељачке побуне Арату Грбатог…” Дон Реба се зауставио и, покрећући кожу на челу, значајно погледао Румату. Румата се, подигавши главу према таваници, машталачки осмехнуо. Арату Грбатог је отео он, долетевши по њега хеликоптером. На чуваре је то оставило фантастичан утисак. На Арату, узгред буди речено такође. А ипак сам јуначина, помислио је. Добро сам радио.
„Да знате и то”, наставио је дон Реба, „да се споменути атаман Арата сада налази на челу побуњеника у источним областима метрополе, обилно при томе проливајући благородну крв и не осећајући несташицу ни у новцу, ни у оружју.”
„Верујем”, рекао је Румата. „Одмах ми се учинило да је одлучан човек.”
„Значи, признајете?” истог часа га је упитао дон Реба.
„Шта то?” зачудио се Румата.
Једно време су гледали један другоме у очи.
„Настављам”, рекао је дон Реба. „За спасавање тих развратника ви сте, дон Румата, по мојим скромним и непотпуним прорачунима, потрошили најмање три пуда злата. Не говорим о томе, да сте се при томе занавек оскрнавили дружећи се са нечистом силом. Не говорим такође ни о томе, да за све време вашег боравка у границама Арканарске државе нисте добили из својих есторских поседа ниједну бакарушу, а и зашто би? Зашто снабдевати новцем покојника, па макар и најрођенијег? Али, то ваше злато!”
Отворио је кутију, која се налазила под папирима на столу и извукао из ње прегршт златника који су били са профилом Паца Шестог.
„Већ би и само ово злато било довољно да вас спалимо на ломачи!” завапио је. „То је ђаволско злато! Људске руке нису у стању да произведу метал такве чистоће!”
Бушио је Румату погледом. Да, великодушно је помислио Румата, ту је он одиста јак. На то одиста нисмо ни мислили. И, мора се признати, то је он први приметио. То треба узети у обзир… Реба се наједном поново покуњио. У његовом гласу су се чуле очинске ноте пуне саучешћа:
„И све у свему, ви се понашате доста неопрезно, дон Румата. Стално сам се бринуо за вас… Какав сте само дуелант, какав кавгаџија! Сто двадесет и шест двобоја за пет година! И ниједан мртав… На крају крајева, из тога су могли да се извуку барем неки закључци. Ја сам их, барем извукао. И не само ја. Ове ноћи на пример, брат Аба — о покојницима не ваља говорити лоше, али то је био одиста јако суров човек, једва сам га подносио, морам то да признам… Но, ето, брат Аба је издвојио за ваше хапшење не највештије борце, већ оне најдебље и најјаче. И био је у праву. Неколико ишчашених руку, неколико пригњечених вратова, избијене зубе, да не рачунамо… и ви сте овде! А нисте могли да не знате да се борите за свој живот. Ви сте мајстор. Ви сте, више него сигурно најбољи мач империје. Ви сте, у то нема сумње, продали душу ђаволу, јер човек само у паклу може да научи те невероватне, као из бајке, начине борбе. Ја сам чак спреман да дозволим, да вам је та вештина била дата са тим, да не убијате никога. Иако је тешко претпоставити зашто би ђаволу био потребан такав услов. Али, нека се у томе сналазе наши сколастици…”
Прекинуло га је скичање прасета. Незадовољно је бацио поглед према љубичастим драперијама. Иза драперија су се тукли. Чули су се тупи ударци, пиштање: „Пустите! Пустите!” и још некакви промукли гласови, псовке, повици на непознатом наречју. После се драперија са треском прекинула и пала. У кабинет је улетео и пао на колена некакав човек, ћелав, окрвављене браде, дивље исколачених очију. Иза драперије су се појавиле огромне шапе, дограбиле човека за ноге и повукле га назад. Румата га је препознао: то је био Радух. Дивље је урлао:
„Преварили су ме!… Преварили су ме!… Па то је био отров! И зашто само?…”
Одвукли су га у помрчину. Неко у црном је брзо прихватио и наново закачио драперију. У тишини која је завладала иза драперије зачули су се одвратни звуци — неко је повраћао. Румата је схватио.
„Где је Будах?” упитао је реско.
„Као што видите, десила му се незгода”, одговорио је дон Реба, али се видело да је збуњен.
„Не варајте ме”, рекао је Румата. „Где је Будах!”
„Ах, дон Румата”, рекао је дон Реба, одмахујући главом. Одмах се опоравио. „Шта ће вам Будах? Да није којим случајем ваш рођак? Јер, ви га никада нисте чак ни видели!”
„Слушајте ме Реба”, рекао је Румата бесно. „Не шалим се! Ако се Будаху било шта деси, црћићете као пас. Задавићу вас.”
„Нећете успети”, брзо је рекао дон Реба. Био је блед.
„Будала сте, Реба. Вешт сте интригант, али још ништа не схватате. Никада у животу се још нисте прихватили тако опасне игре као што је ова. Чак и не знате колико је опасна.”
Дон Реба се скупио за столом, очи су му гореле као угљевље. Карте су отваране. Сада је одлучивано ко ће бити газда у игри. Румата се напео, спреман на скок. Никакво оружје — ни копље, ни стрела — не убија моментално. Та мисао се јасно видела на физиономији дон Ребе. Старац који је патио од шуљева хтео је да живи.
„Но, шта вам је, одиста”, рекао је плачљивим гласом. „Поседели смо, поразговарали… Па жив је ваш Будах, смирите се, жив је и здрав. Он ће још и да ме лечи. Не треба падати у ватру.”
„Где је Будах?”
„У Веселој Кули.”
„Потребан ми је.”
„Мени је такође потребан, дон Румата.”
„Слушајте Реба”, рекао је Румата, „не љутите ме. И престаните да се претварате. Ви ме се бојите. И правилно радите. Будах припада мени, да ли вам је јасно? Мени!”#
Сада су обојица стајали. Реба је био страшан. Посивео је усне су му се грчевито тресле, нешто је мрмљао пљујући око себе.
„Балавче!” просиктао је. „Ја се никога не бојим! Ја сам тај, који може да те згази као пијавицу!”
Наједном се окренуо и тргао гоблен, који му је висио иза леђа. Појавио се широки прозор.
„Гледај!”
Румата је пришао прозору. Он је гледао на трг пред двором. Већ је почињало да свиће. У сиво небо се дизао дим пожара. На тргу су лежали лешеви. А у центру трга се црнео непокретан квадрат. Румата се загледао. То су били коњаници, који су стајали у нестварно прецизном поретку, у дугачким црним кабаницама, у црним капуљачама, које су им скривале очи, са црним троугластим штитовима на левој руци и са дугачким копљима у десницама.
„Мо-лим!” рекао је дон Реба гласом који је од звањао. Тресао се. „Смирена деца господа нашега, коњица Светог Ордена. Искрцала се ноћас у арканарској луци да би угушила варварску побуну ноћних бандита Ваге Точка који су се удружили са трговцима, који су заборавили шта су! Устанак је угушен. Свети Орден влада градом и земљом, од сада Арканарском облашћу Ордена…”
Румата се нервозно почешао по потиљку. То је већ нешто помислио је. Ето за кога су, значи, поплочавали пут несрећни трговци. То је одиста права провокација! Дон Реба је свечано искезио зубе.
„Ми се још не познајемо”, наставио је тим истим улагивачким гласом. „Дозволите да вам се представим; намесник Светог Ордена у арканарској области, епископ и борбени магистар раб божји Реба!”
А могао сам да се сетим, помислио је Румата. Тамо, где влада сивило, на власт увек долазе црни. Ех, историчари, репом вас треба по глави… Ставио је руке на леђа и почео да се њише са прстију на пету.
„Сада сам преморен”, рекао је гадљиво. „Хоћу да спавам. Да се окупам у врелој води и сперем са себе крв и бале ваших главосеча. Сутра… или тачније, данас… рецимо један сат после изласка сунца, доћи ћу у вашу канцеларију. Наређење за ослобођење Будаха мора да ме већ чека.”
„Има их двадесет хиљада!” повикао је дон Реба, показујући прстом кроз прозор.
Румата се намргодио.
„Мало тише, молим вас”, рекао је. „И запамтите, Реба: одлично знам да ви нисте никакав епископ. Видим вас скроз. Обичан сте издајник и невешти, јефтини интригант…” Дон Реба је олизао усне, очи су му постале некако стакласте. Румата је наставио: „Немилосрдан сам. За сваку подлост учињену мене или мојим пријатељима одговараћете ми лично. Узмите у обзир да вас мрзим. Подносићу вас, али ћете морати да научите да ми се на време склањате са пута. Јесте ли ме схватили?”
Дон Реба је рекао брзо, са осмехом и изразом кривца:
„Желим само једно. Желим да будете уз мене, дон Румата. Не могу да вас убијем. Не знам зашто, али не могу.”
„Бојите ме се”, рекао је Румата.
„Да, бојим вас се”, сложио се дон Реба. „Можда сте чак и сатана. Можда сте и син бога. Ко то зна? А можда сте човек из моћних прекоморских земаља: прича се да такве постоје… Чак и не покушавам да бацим поглед у бездан, који вас је избацио на површину. Врти ми се у глави, и осећам да падам у јерес. Али, и ја могу вас да убијем. У било ком тренутку. Сада. Сутра. Јуче Схватате ли то?”
„То ме не интересује”, рекао је Румата.
„А шта онда? Шта вас интересује?”
„Ништа ме не интересује”, рекао је Румата. „Једноставно се забављам. Нисам ни ђаво, а нисам ни бог, ја сам каваљер Румата Есторски, који је оптерећен каприцима и предрасудама и који је навикнут на слободу у сваком смислу. Да ли сте запамтили?”
Дон Реба се већ био освестио. Обрисао је зној марамицом и пријатно се осмехнуо.
„Ценим вашу упорност”, рекао је. „На крају крајева, ви такође тежите неким идеалима. И ја поштујем те идеале, иако их не схватам. Драго ми је што смо се објаснили. Лако је могуће да ћете ми једном изложити своје погледе, и није искључено да ћете ме натерати да ревидирам своје ставове. Људи су склони да праве грешке. Можда грешим и тежим погрешном циљу, ради кога не би вредело радити тако усрдно и некористољубиво, као што то ја радим. Ја сам човек широких погледа, и лако могу да замислим, да ћу једном радити раме уз раме са вама…”
„Видећемо”, рекао је Румата и кренуо ка вратима. Но, прави гмизавац! — помислио је. И то ми је неки сарадник. Раме уз раме…
Град је обузео неописиви ужас. Црвенкасто јутарње сунце осветљавало је пусте улице, рушевине које су се још димиле, одваљене капке, проваљена врата. У прашини су се крваво пресијавали комадићи стакла. Небројена јата врана спустила су се на град, као на чисто поље. На трговима и раскрсницама по двојица и тројица стајали су коњаници у црном и лагано су окретали у седлима тела, гледајући кроз прорезе у набијеним на чело капуљачама. Са стубова забијених у земљу на брзу руку, висила су на ланцима угљенисана тела над угашеним ломачама. Чинило се да у граду није остало ништа читаво — само вране које су грактале и запослене убице у црном.
Пола пута је Румата прешао затворених очију. Губио је дах, мучно га је болело претучено тело. Јесу ли то или то нису људи? Шта је у њима уопште људско? Једне кољу директно на улицама, други седе по својим домовима и покорно чекају да и они дођу на ред. И сваки мисли: било кога другога, само не мене. Хладнокрвно зверство оних који кољу, и хладнокрвна покорност оних који су клани. Хладнокрвност — то је оно најстрашније. Десет људи стоји, премревши од ужаса, и покорно чека, а један прилази, одабира жртву и хладнокрвно је коље. Душе тих људи пуне су подлости, и сваки час покорног ишчекивања их загађује све више и више. Ево, сада се у тим притајеним домовима невидљиво рађају подлаци, доушници, убице, хиљаде људи, обузетих страхом за цео живот, непоштедно ће учити страху своју децу и децу своје деце. Не могу више, понављао је Румата самоме себи. Још мало, па ћу полудети и постати исти такав, још мало, и престаћу сасвим да схватам зашто сам уопште и дошао овамо… Потребно је одлежати, окренути се од свега тога, смирити се…
„…Крајем године воде — та и та година по новом календару — центрифугални процеси у древној Империји су постали јачи. Искористивши то, Свети Орден, који је у суштини представљао интересе најреакционарнијих група феудалног друштва, које су не бирајући средства тежиле да зауставе дисипацију…” А како су заударали лешеви који су горели на стубовима, знате ли то? А да ли сте икада видели голу жену са распараним желуцем, како лежи у уличној прашини? А да ли сте видели градове, у којима људи ћуте и у којима гракћу само вране? Ви, дечаци и девојчице, који се још нисте ни родили, пред школским стеровизором у школама Арканарске Комунистичке Републике?
Ударио је грудима у нешто тврдо и оштро. Пред њим се налазио црни коњаник. Дугачко копље са широким, педантно заоштреним врхом уперено у Руматине груди. Коњаник га је ћутке гледао црним прорезима у капуљачи. Испод капуљаче су се видела само уста са танким усницама и малим подбрадком. Нешто треба урадити, помислио је Румата. Само, шта? Оборити га са коња? Не, коњаник је у међувремену лагано почео да замахује копљем да би нанео ударац. Ах, да!.. Румата је млитаво дигао леву руку и заврнуо на њој рукав, показујући гвоздену бразлету, коју је добио када је излазио из двора. Коњаник се загледао, дигао копље и одјахао. „У име господа”, рекао је мукло, са страним акцентом. „У име његово”, промрмљао је Румата и кренуо даље поред другог коњаника, који је покушавао да дохвати копљем вешто изрезбарену дрвену фигуру веселог ђаволчића, која се видела под самим кровом зграде. Иза полуодваљених капака на другом спрату помолило се полумртво од ужаса дебело лице — према свему, једног од трговаца, који су пре само три дана за криглон пива одушевљено урлали: „Ура дон Реба!” са уживањем слушајући бат поткованих чизама по улицама. Ех, сивило, сивило… Румата се окренуо на другу страну.
А како ли је код мене кући? — сетио се наједном и убрзао корак. Последњи блок зграда пред кућом је претрчао. Кућа је била читава. На степеницама су седела два монаха, са смакнутим капуљачама изложивши сунцу своје лоше избријане главе. Угледавши га, устали су. „У име господа”, рекли су у хору. „У име његово”, одазвао се Румата. „Шта вам је потребно?” Монаси су се поклонили, склопивши руке на грудима. „Дошли сте, и ми сада одлазимо”, рекао је један од њих. Сишли су са степеница и лагано кренули одатле, погуривши се и забивши руке у рукаве. Румата је гледао за њима и сетио се да је хиљадама пута видео на улицама те смирене фигуре у дугачким црним мантијама. Само се раније за њима по прашини нису вукле каније тешких мачева. Пропустили су их, ах, како су их само пропустили! — помислио је. Каква је то одиста била забава за благородне донове — прикачити се за неког усамљеног монаха и причати један другоме, преко његове главе пикантне причице. А ја сам, будала, претварајући се да сам пијан, ишао за њима, смејао се што сам јаче могао и тако се радовао што Империја није обузета ако ничим другим, а оно религиозним фанатизмом… А шта је ту могло да се уради? Да, шта је ту одиста могло да се уради?
„Ко је то?” упитао је дрхтави глас.
„Отвори Муга, ја сам”, рекао је Румата тихо.
Загрмеле су резе, врата су се одшкринула, и Румата се провукао у хол. Овде је све било као и обично, и Румата је одахнуо са олакшањем. Стари, седи Муга је, одмахујући главом, са уобичајеним поштовањем пружио руке да прихвати шлем и мачеве.
„Како је Кира?” упитао је Румата.
„Кира је горе.”
„Одлично”, рекао је Румата, ослобадајући се опасача са мачевима. „А где је Уно? Зашто ме није дочекао?”
Муго је прихватио мач.
„Уно је убијен”, рекао је мирно. „Лежи у соби за послугу.”
Румата је затворио очи…
„Уно је убијен…” поновио је. „Ко га је убио?”
Не сачекавши одговор, отишао је у просторију за послугу. Уно је лежао на столу, покривен до појаса чаршавом, руке су му биле сложене на грудима, очи широм отворене, уста згрчена. Потиштене слуге су стајале око стола и слушале како монах у углу нешто мрмља. Куварица је јецала. Румата је, не спуштајући погледа са лица дечака, почео непослушним прстима да смиче прслук.
„Гадови…” рекао је. „Какви су то само гадови!”
Зањихао се, пришао столу, загледао у мртве очи, дигао чаршав и одмах га поново спустио.
„Да, прекасно је”, рекао је. „Прекасно… Безнадежно… Ах, гадови! Ко га је убио? Монаси?”
Окренуо се према монаху, једним трзајем га дигао и наднео му се над лице.
„Ко га је убио?” рекао је. „Ваши? Говори!”
„Нису монаси”, тихо је за његовим леђима проговорио Муга. „Сиви војници…”
Румата је још неко време гледао у мршаво лице монаха, у његове зенице, које су се лагано шириле. „У име господа…” продахтао је монах. Румата га је пустио, сео на клупу крај Унових ногу и заплакао. Плакао је, прекривши лице длановима и слушао монотони глас Муге. Муга је причао како су после друге страже почели да лупају на врата у име краља и како је Уно викао да их нико не отвара, али су ипак морали да их отворе, јер су сиви претили да ће потпалити кућу. Упали су у хол, претукли и везали слуге, а после су почели да се пењу горе. Уно, који је стајао крај врата која су водила у одаје, почео је да пуца из самострела. Имао их је два, и успео је да опали два пута, али је једном промашио. Сиви су почели да бацају ножеве, и Уно је пао. Повукли су га надоле и почели да газе ногама и туку секирама, али су тада у кућу ушли црни монаси. Убили су два сива, а остале су разоружали, ставили им омче око врата и одвукли их на улицу.
Глас Муге је умукао, али је Румата још дуго седео, ослонивши се лактовима на сто крај Унових ногу. После је тешко устао, обрисао рукавом сузе које су му се задржале у бради која је нарасла за два дана, пољубио дечака у ледено чело, и, једва покрећући ноге, почео да се пење уз степенице.
Био је полумртав од умора и потреса. На једвите јаде савладавши степенице, прошао је кроз салон, стигао до постеље и стењући сручио се на јастуке. Дотрчала је Кира. Био је тако измучен, да није могао чак ни да јој помогне да га свуче. Свукла му је са ногу високе ципеле, а онда је, плачући над његовим отеклим лицем, смакла са њега поцепани мундир, металопластичну кошуљу и још мало поплакала над његовим претученим телом. Тек тада је осетио да је преморен. Кира га је брисала сунђером замоченим у сирће, а он је, не отварајући очи, шиштао кроз стегнуте усне и мрмљао: „А могао сам да га смакнем… Поред њега сам стајао. Са два прста сам могао да га пригњечим… зар је то живот, Кира? Да отпутујемо одавде… То је Експеримент нада мном, а не над њима.” Није чак ни запажао да говори руски. Кира га је преплашено посматрала стакластим од суза очима и само га је ћутке љубила у образе. После га је покрила похабаним ћебићима — Уно тако није ни успео да купи нова — и потрчала доле, да припреми кувано вино, а он је склизнуо са кревета и стењући од бола који га је ломио, кренуо босим ногама у кабинет, отворио у столу тајну фијоку, почео да претура по апотеци, пронашао неколико таблета спорамина. Када се Кира вратила са посудом која се димила на тешком сребрном послужавнику, лежао је на леђима и осећао како бол пролази, како се бука у глави смирује и како му се тело испуњава новом снагом и бодрошћу, Испразнивши котлић, почео је да се осећа добро, позвао је Мугу и наредио му да му припреми одело.
„Не иди, Румата”, рекла је Кира. „Не иди. Остани код куће.”
„Морам, мала моја.”
„Бојим се, остани… Убиће те.”
„Шта ти је? И зашто би ме убили? Они ме се боје.” Поново је почела да плаче. Плакала је тихо, бојажљиво, као да се бојала да ће се наљутити. Румата ју је посадио себи на колена и почео да јој милује косу.
„Најстрашније је већ прошло”, рекао је. „А уз све то, спремали смо се да одемо одавде…”
Смирила се, приљубивши се уз њега. Муга је, одмахујући главом равнодушно стајао крај њих, држећи спремне газдине панталоне са златним прапорцима.
„Али, претходно овде треба урадити још много ствари”, наставио је Румата. „Ноћас су многи убеђени. Потребно је сазнати ко је остао жив, а ко је убијен. И морам помоћи да се спасу они, које се они спремају да убију.”
„А ко ће теби помоћи?”
„Срећан је онај, ко мисли на друге… А уз све то, теби и мени помажу моћни људи.”
„Не могу да мислим на друге”, рекла је. „Вратио си се једва жив. Видим: тукли су те. Уна су убили. Шта су радили твоји моћни пријатељи? Зашто их нису омели да убијају? Не верујем… Не верујем…”
Покушала је да се ослободи, али ју је он чврсто држао.
„Шта да се ради”, рекао је. „Овога пута су мало закаснили. Али, сада нас они поново посматрају и бде над нама. Зашто ми данас не верујеш? Јер, увек си ми веровала. И сама си видела: вратио сам се једва жив, а погледај ме само сада!…”
„Нећу да те гледам”, рекла је, кријући лице. „Не желим поново да плачем.”
„Ипак, погледај ме! Неколико огреботина! Ситнице… Најстрашније је за нама. Барем за тебе и мене. Али, постоје дивни, добри људи, за које овај ужас још није завршен. И ја морам да им помогнем.”
Дубоко је уздахнула, пољубила га у врат и тихо се ослободила из његовог загрљаја.
„Дођи вечерас”, замолила је. „Хоћеш ли доћи?”
„Свакако!” врело је обећао. „Доћи ћу рано и сигурно нећу бити сам. Чекај ме на ручак.”
Удаљила се, села у фотељу и ставивши руке на колена, посматрала како се облачи. Румата је, мрмљајући руске речи навукао панталоне са прапорцима (Муго је одмах чучнуо покрај њега и почео да копча многобројне пређице и дугмад), поново је преко чисте мајице навукао благословену оклопну кошуљу и, на крају рекао са видним очајањем у гласу:
„Мала, схвати већ једном, схвати молим те, да морам да идем — шта да радим? Не могу да не идем!”
Наједном је рекла замишљено:
„Понекад не могу да схватим зашто ме не тучеш.”
Румата, који је управо закопчавао кошуљу са раскошном чипком, наједном као да се скаменио.
„То јест, како то — зашто те не тучем?” збуњено је упитао. „Зар тебе човек може да туче?”
„Ти ниси једноставно добар, диван човек”, наставила је не слушајући га. „Ти си уз све то још и чудноват. Као да си прави арханђел… Када си са мном, постајем храбра. Сада сам, ето смела… Једном ћу те обавезно упитати за једну ствар. Хоћеш ли ми, не сада, већ касније, када све прође — да ли ћеш ми испричати све о себи?”
Румата је дуго ћутао. Муга му је пружио наранџасти дугачки прслук, са црвеним тракама. Румата га је са гађењем навукао и чврсто се опојасао.
„Да” рекао је коначно. „Једном ћу ти испричати све о себи, мала моја.”
„Чекаћу те”, рекла је озбиљно. „А сада иди, не обраћај више на мене пажњу.”
Румата јој је пришао, чврсто пољубио у уста својим испуцаним натеклим уснама, а после је смакао са руке гвоздену бразлету и пружио јој је.
„Стави је на леву руку”, рекао је. „Данас у нашу кућу више не би требало да долазе, али ако дођу — покажи им ово.”
Гледала је за њим док је одлазио и тачно је знао шта мисли: „Знам, можда си ђаво, а можда син бога, или човек из прекоморских земаља из бајки, али био ко био — ако се не вратиш, умрећу.” И због тога што је ћутала, био јој је бескрајно захвалан пошто му је било јако тешко да оде, чинило му се — као да се са смарагдне сунчане обале бацао главом у смрдљиву, устајалу бару.