Попио сам Ионче кафе и саслушао Кајсу. Кафа је била изврсна. Али од Кајсе нисам дознао готово ништа. Прво, она је непрестано тонула у сан на столици, а кад бих је будио одмах је питала: «Шта се догађа?» Друго, она, чини се, уопште није била у стању да говори о Олафу. Сваки пут кад бих изговорио то име, обливала ју је румен, почињала је да се кикоће, да жустро миче раменима и да се заклања дланом. Стекао сам утисак да је Олафу пошло за руком да је преврне и да се то збило готово одмах после ручка кад је Кајса однела посуђе доле и прала. «А огрлицу су ми узели», причала је Кајса, кикоћући се. «Сувенир, веле, за успомену наиме. Спадала су они…» Није било друге, послах је да спава, а сам изађох у хол и позабавих се власником хотела.
«Шта ви о свему овом мислите, Алек», упитах. Он као да је једва чекао, одмаче рачунар и исправи снажна рамена која запуцкеташе.
«Мислим, Петер, да ћу у најскорије време морати да дам хотелу друго име.»
«Какво?» упитах. «А како ће то име бити?»
«Још не знам», одговори власник. «И то ме мало забрињава. Кроз неколико дана у мојој долини ће врвети од репортера, и дотле морам бити начисто. Наравно, много ће зависити од тога до каквих ће закључака доћи званична истрага, али штампа не може да се оглуши о приватно мишљење власника…»
«А власник већ има приватно мишљење?» изненадих се.
«Па, можда није сасвим исправно називати то мишљењем… Али, у сваком случају, имам извесно предосећање које ви, рекао бих, за сада немате. Али ће оно доћи, Петер. Оно ће се обавезно појавити и код вас, када дубље уђете у ову ствар. Ја и ви смо формирани на различите начине. Ја сам ипак механичар-самоук, зато се код мене предосећања јављају уместо закључака. А ви сте полицијски инспектор. Код вас се предосећања јављају на основу закључака, кад вас закључци не задовољавају. Кад вас обесхрабрују. Тако је то, Петер… А сад поставите ваша питања.»
Неочекивано за себе — већ сам изгубио наду и посустао — испричах му о Хинкусу. Слушао је климајући ћелавом главом.
«Да», рече кад заврших. «Ето видите и Хинкус…»
Процедивши ову тајанствену опаску, он подробно и без икаквог присиљавања исприча шта је радио после картања. Међутим, знао је веома мало. Олафа је последњи пут видео приближно онда кад и ја. У пола десет сишао је у приземље заједно са Мозесима, нахранио је Леља, пустио га да прошета, избрусио Кајсу због спорости, а онда сам се појавио ја. Пало ми је на ум да поседимо крај камина са врућим портоом. Наредио је Кајси да га припреми и кренуо у трпезарију да тамо искључи музику и светлост.
«…Наравно, могао сам тад да навратим до Олафа и да му заврнем врат, мада нисам уверен да би ми Олаф допустио да то урадим. Али то нисам ни покушавао, већ сам једноставно кренуо доле и погасио светлост у холу. Колико се сећам све је било у реду. Сва врата на горњем спрату била су затворена и била је тишина. Вратио сам се у бифе, сипао порто у чаше, и тог часа сручила се лавина. Ако се сећате донео сам вам порто, а сам сам помислио: отићи ћу и позвати телефоном Мир. Већ тада се код мене појавио осећај да нам се лоше пише. Позвао сам телефоном, вратио се у салон са камином и више се нисмо раздвајали.»
Посматрао сам га кроз полуспуштене капке. Да, он је био веома јак човек. И вероватно би имао довољно снаге да заврне Олафу врат, особито ако су Олафа претходно отровали. И он, власник хотела, више него било ко други имао је могућности да отрује сваког од нас. Шта више, могао је имати резервни кључ од Олафове собе. Трећи кључ… Све је то могао. Али понешто није могао. Није могао изаћи из собе кроз врата и закључати их изнутра. Није моогао искочити кроз прозор, не оставивши трагове на прозорској дасци, не оставивши трагове на опшивници и не оставивши трагове — веома дубоке и јасно уочљиве трагове — доле испод прозора… Уосталом, то нико не би могао урадити. Преостајало је да се претпостави да постоји потајни пролаз који води из Олафове собе у собу у којој је сада смештен једноруки. Али тада злочин постаје до у танчине компликован, то би значило да су га испланирали одавно и из потпуно непознатих разлога… И к врагу, ја сам својим ушима чуо како је он, пошто је искључио музику сишао низ степенице и корио Леља. Минут после тога сручила се лавина, а затим…
«Допустите ми да испољим радозналост», рече власник, «зашто сте ви и Симоне одлазили код госпође Мозес?»
«Ех, глупости», рекох. «Велики физичар је попио више него што треба и причинило му се ђаво ће га знати шта…»
«Нећете ми рећи шта заправо?»
«Ма будалаштина!» рекох јетко, покушавајући да пратим занимљиву мисао која ми је пролетела кроз свест неколико часака пре тога. «Прекинули сте ми ток мисли, Алек. Али добро, сетићу се касније…
Сада у вези са Хинкусом. Покушајте да се сетите ко је излишао из трпезарије између пола девет и девет.»
«Наравно, могу покушати», предусретљиво рече власник, «али ви сте ми само скренули пажњу на чињеницу да је Хинкуса смртно уплашило то, да тако кажем, биће, које га је везало.»Упих се погледом у њега. «Па, шта ви о томе мислите?»
«А ви?» упита. «На вашем месту ја бих о томе ваљано размислио.»
«Да се ви то не шалите?» рекох љутито. «Не могу се сада бавити мистиком, фантастиком и другом филозофијом. Једноставно сам склон да верујем да је Хинкус то…» Куцнух се по темену.
«Не могу да замислим да се у хотелу може крити неко кога не знамо.»
«Па, добро, добро», сложи се власник помирљиво. «Нећемо се расправљати око тога. Дакле, ко је изишао из дворане између пола девет и девет? Прво, Кајса. Она је долазила и одлазила. Друго, Олаф.
Он је исто тако долазио и одлазио. Треће, дете ди Барнстокра… Уосталом, не. Дете је нестало касније, заједно са Олафом…»
«Кад је то било?» брзо упитах.
«Времена се тачно, наравно, не сећам, али се добро сећам да смо ми тада играли и наставили да играмо још извесно време после њиховог одласка.»
«То је веома интересантно», рекох. «Али о томе после. Да. Ко је још излазио?»
«Па, заправо, остаје само госпођа Мозес… Хм…» Он се јако почеша ноктима по позамашном образу. «Не», рече одлучно. «Не сећам се. Ја сам као домаћин махом водио рачуна о гостима и зато се, као што видите, понечег сећам прилично добро. Али знате, у једном тренутку карте су ме ђаволски служиле. Али то није дуго трајало, свега две-три туре, али шта је било кад ми је срећа ишла на руку…» Власник рашири руке. «Добро се сећам да је госпођа Мозес плесала са дететом, и добро се сећам да нам се затим придружила и чак играла карте. Али да ли је излазила… Не, нисам видео. На жалост.»
«Не мари, хвала и на овом», рекох расејано. Већ сам размишљао о нечем другом. «А дете је, дакле, отишло са Олафом, и више се нису враћали, је ли тако?»
«Тако је.»
«И то је било пре пола десет, када сте престали да играте карте.»
«Управо тако.»
«Хвала», рекох и устадох. «Идем. Да, још једно питање. Да ли сте видели Хинкуса после ручка?»
«После ручка? Не.»
«Ах да, ви сте играли карте… А пре ручка?»
«Пре ручка сам га видео неколико пута. Видео сам га ујутру када је доручковао, затим напољу када смо се сви забављали и веселили… Затим је он из моје канцеларије слао телеграм у Мир, затим… Да! Затим ме је питао како се иде на кров, и рекао да ће се сунчати… И то је све, чини ми се.
Не, још једаред сам га видео у току дана у бифеу, проводио се с боцом брендија. Више га по дану нисам видео.»
Тада ми се учини да сам ухватио мисао која ми је побегла.
«чујте, Алек, потпуно сам заборавио», рекох. «Како се Олаф пријавио код вас?»
«Да вам донесем књигу?» упита власник. «Или да кажем?»
«Кажите.»
«Олаф Андварафорс, државни службеник, на одмору десет дана, сам.»
Не, то није била та мисао.
«Хвала, Алек», рекох и поново седох. «Сада се позабавите својим пословима, а ја ћу седети и размишљати.»
Обухватих главу рукама и почех да размишљам. Шта имам? Мало, необично мало. Сазнао сам да је Олаф отишао из трпезарије између девет и пола десет и да се више у дворану није враћао. А сада ово. Показало се да је заједно с Олафом отишло и оно дете. Према томе, колико се може за сада закључити, чедо је последњи човек који је видео Олафа живог. Ако се не рачуна убица, наравно. И ако се рачуна да сви саслушани говоре истину. Дакле, Олаф је убијен негде између десет и одмах после поноћи. Није лоше — интервалчић. Уосталом, Симоне тврди да се наводно у пет до десет у Олафовој соби чуло некакво комешање, а око једанаест и десет нико се у соби није одазвао кад је ди Барнстокр куцао. Али то још ништа не значи, Олаф је могао у то време изаћи. Од срџбе цимнух себе за косу. Олафа уопште нису морали убити у соби… Не, рано је, рано да изводим закључке. Преостаје ми још Брин у вези с Олафом и госпођа Мозес у вези са Хинкусом… Али шта ми она може рећи? Ето, изашла је на кров, ето, видела је Хинкуса… Тренутак, а због чега је она одлазила на кров? Сама, без мужа, у деколтираној хаљини… Добро. Питање је: од кога да почнем? Пошто је убијен Олаф, а не Хинкус, и пошто је господа Мозес сигурно сазнала за убиство од супруга, почећемо од чеда.
Буновни људи понекад говоре интересантне ствари. Узгред ћу можда успети да одредим којег је оно пола, помислих устајући.
Морао сам снажно да лупам на врата чедове собе. Затим иза врата зашљапкаше босе ноге и љутито пискутави глас запита: ког матрака тражите?
«Отворите, Брин, то сам ја, Глепски», рекох.
Уследи кратко ћутање. Затим глас уплашено упита: «Јесте ли сишли с ума? Три сата је по поноћи!»
«Отворите, кад вам кажем», подвикнух јој.
«О чему је реч?»
«Вашем стрицу је лоше», рекох насумице.
«Тако?… Причекајте, само да обучем панталоне…»
Шљапкање босих ногу се удаљи. чекао сам. Затим се кључ у кључаоници окрену, врата се широм отворише, и чедо крочи преко прага.
«Не хитајте толико», рекох, придржавајући га за раме. «Дела да свратимо у собу…»
чедо се очигледно још није сасвим расанило и зато не показа неку посебну хировитост. Оно се помирљиво врати у собу и седе на испретуран кревет. Ја седох у фотељу наспрам њега. Неколико часака чедо ме је посматрало кроз своје велике црне наочаре и намах његове једре ружичасте усне задрхташе.
«Толико му је лоше?» шапатом упита. «Немојте ћутати, реците најзад нешто!»
С извесним чуђењем сам био приморан да признам да ово необуздано биће, очигледно, воли свога стрица и стрепи за њега. лзвадих цигарету и рекох, припаљујући: «Не, ваш стриц је жив и здрав. Разговараћемо о нечем другом.»
«Али ви сте рекли…»
«Ништа ја нисам рекао, ви сте то сањали. чујте: брзо и сместа реците. Кад сте се растали са Олафом? Дела, хитро!»
«С којим Олафом? Шта хоћете од мене?»
«Кад сте ви последњи пут видели Олафа?»
чедо заврте главом.
«Ништа не схватам. Какве ту везе има Олаф? Шта је са стрицом?»
«Стриц спава. Стриц је жив и здрав. Када сте и где сте последњи пут видели Олафа?»
«Ма шта сте запуцали једно те исто?» узруја се чедо. Постепено је долазило к себи. «И зашто сте уопште упали код мене усред ноћи?»
«Ја вас питам…»
«Брига мене за вас! Губите се одавде, иначе ћу позвати стрица! Пајканчино проклета!»
«Ви сте плесали са Олафом, а затим сте отишли. Куда? Због чега?»
«А шта се то вас тиче? Љубоморни сте на вереницу?»
«Престаните да лупате, гадуро!» издрах се. «Олаф је убијен! Знам да си ти последња која га је видела живог! Кад је то било? Где? Хитро! Дела?»
Зацело сам био страшан. чедо устукну и, као да се брани, испружи најзад руке са подигнутим длановима.
«Не!» прошапта оно. «Јесте ли при себи! Шта вам пада на памет?»
«Одговарајте», рекох мирно. «Изашли сте са њиме из трпезарије и кренули… Куда?»
«Н-никуда… једноставно смо изашли у ходник…»
«А затим?»
чедо је ћутало. Нисам видео његове очи. На то нисам био навикао и нисам се осећао у свом елементу.
«А затим?» понових.
«Позовите стрица» рече чедо одлучно. «Желим да стриц буде овде присутан.»
«Стриц вам неће помоћи», успротивих се. «Помоћи ће вам само једно, истина. Говорите истину.»
чедо је ћутало. Седело је, згрчивши се, на кревету испод великог руком писаног плаката «Бићемо окрутни!» и ћутало. Затим испод црних наочара потекоше сузе.
«Ни сузе неће помоћи», рекох хладно. «Говорите истину. Ако будете лагали и врдали», гурнух руку у џеп, «ставићу вам лисице и послати вас у Мир. Тамо ће разговарати са вама потпуно непознатим људи. Реч је о убиству, схватате ли?»
«Схватам…» једва чујно промрси чедо. «Рећи ћу…»
«Одлука је на свом месту», сложих се. «Дакле, ви и Олаф сте изашли у ходник. Шта је даље било?»
«Изашли смо у ходник…» понови чедо механички. «А даље… даље. Лоше памтим, памћење ми не вреди ни пет пара… Нешто је рекао, а ја… Нешто је рекао и отишао, а ја… ето…»
«Не иде», рекох, завртевши главом. «Покушајте поново.»
чедо шмрчући обриса нос и гурну руку под јастук. Да узме марамицу.
«Дакле?» рекох.
«То је… срамота», прошапта чедо. «И огавно. А Олаф је мртав.»
«Полиција је као и медицина», рекох поучно, осећајући веома велику нелагодност, «не признаје такве појмове као што је «срамота».»
«Па добро», рече чедо наједном, охоло подигавши главу. «Овако је било. Најпре шале: младожења или млада, дечак или девојчица… па, онако као што сте ви разговарали са мном… Он исто тако, по свој прилици, није могао да одреди шта сам… А затим, кад смо изашли, почео је да ме дрпа.
Било ми је одвратно, и морао је добити по њушци… по фаци…»
«Па?» рекох, не гледајући га.
«Па, увредио се, изгрдио ме и отишао. Можда сам ја, наравно, без потребе, можда и није требало да га ошајдарим, али он је то заслужио…»
«Куда је отишао?»
«Откуда могу да знам? Зар је требало да гледам куда и зашто… Отишао је низ ходник…»
чедо одмахну руком. «Не знам куда.»
«А ви?»
«А ја… А шта ја? Цело расположење ми је било упропашћено, било ми је одвратно, обузела ме чамотиња… Преостајало је само једно, отићи у собу, затворити се и нарољати се на мртво име…»
«И нарољали сте се?» упитах, опрезно шмрчући и неприметно прелазећи погледом по соби. Неред у соби био је неописив, све је било разбацано, повлачило се на све стране, а сто је био претрпан дугачким тракама хартије — паролама, колико сам схватио. Вешати на вратима полицијских чиновника…
Заиста се осећао мирис алкохола, а на поду крај узглавља постеље приметих боцу.
«Па, наравно, кад вам кажем!»
Сагох се и узех боцу. Боца је била солидно начета.
«Батина плаче за вама, младићу», рекох стављајући боцу на сто, право на паролу «Доле уопштавања! Живео тренутак!» «Затим сте све време провели овде?»
«Јесам. Шта бих иначе?» чедо је као и раније, очигледно по старој навици, брижљиво избегавало наставке за род.
«А кад сте легли?»
«Не сећам се.»
«Па добро, рецимо да је тако»; рекох. «А сада подробно опишите шта сте све радили од оног тренутка кад сте устали од стола па до оног тренутка кад сте ви и Олаф отишли у ходник.»
«Подробно?» упита чедо.
«Да, са свим појединостима.»
«Добро», пристаде чедо, показавши ситне, оштре, блиставо беле зубе. «Дакле, завршавам са десертом. Тада седа поред мене пијани полицијски инспектор и почиње да изводи како му се допадам и предлаже да се сместа веримо. При том ме једнако својом ручердом ћушка у раме пропраћајући речима: «А ти иди, иди, нисам са тобом, већ са твојом сестром»…»
Прогутао сам ову тираду, не трепнувши. Верујем да ми је лице било довољно камено.»Тада на моју срећу», настави чедо јетко, «долепрша Мозесиха и грамзиво одвлачи инспектора да плеше. Они плешу, а ја посматрам, и све ми то личи на лучку крчму у Хамбургу. А затим обоје нестају иза застора и ја гледам тај застор. И било ми је жао инспектора јер је он, у суштини, пристојан човечуљак, само не зна да пије, а стари Мозес исто тако грамзиво баца поглед на тај застор. Тада устајем и позивам Мозесиху да плешемо, при том је инспектор срећан-пресрећан — очигледно, отрезнио се иза застора…»
«Ко је тада био у дворани?» нељубазно упитах.
«Сви су били. Олаф није био, Кајса није била, а Симон је помамно играо билијар. Од туге што му је инспектор дао корпу.»
«Дела, наставите», рекох.
«Па, плешем ја са Мозесихом, она се насртљиво прибија уз мене — њој је свеједно ко је, само да није Мозес — и тада јој нешто пуца у тоалети. Ах, вели она, пардон, десила ми се незгода. А мене баш брига, она са својом незгодом испловљава у ходник, а на мене налеће Олаф…»
«чекајте, кад је то било?»
«Па, знате шта! Нисам хајала за време.»
«Дакле, господа Мозес је отишла у ходник?»
«Па, не знам да ли у ходник или је кренула у своју собу, или у празну собу — тамо су једна до друге две празне собе… Да причам даље?»
«Да.»
«Плешемо ја и Олаф, обасипа ме разним комплиментима — стас, вели, држање, вели, ход… а затим рече: хај» мо, показаћу вам нешто интересантно. Зашто да не? Молим, могу и поћи… Тим пре што у дворани не видим ничег интересантног…»
«А јесте ли госпођу Мозес видели тада у дворани?»
«Не, она је у својој соби на сувом доку, шупери рупе… Па, излазимо у ходник… а даље сам већ све испричала.»
«И госпођу Мозес више нисте ни видели?»
И ту је уследила пауза. Веома кратка пауза, али сам ја то запазио.
«Н-не», рече чедо. «Откуд? Није ми било до тога. Преостајало ми је само да од туге љуштим ракију.»
Веома, веома су ми сметале црне наочаре и чврсто сам одлучио да приликом другог саслушања скинем ове наочаре. Макар силом.
«Шта сте преко дана радили на крову?» упитах оштро.
«На каквом крову?»
«На крову хотела.» Упрех прст у таваницу. «И не лажите, видео сам вас тамо.»
«Носите се, знате ли куда?» накостреши се чедо. «Мислите ли ви да сам ја месечар, па да јурим по крову?»
«Дакле, то нисте били ви», прихватих помирљиво. «Па, добро. Сада у вези са Хинкусом. Сећате се онај малени, ви сте га у почетку побркали са Олафом…»
«Па, сећам се», рече чедо.
«Кад сте га видели последњи пут?»
«Последњи?… Последњи пут је то било, можда, у ходнику, када смо Олаф и ја изашли из трпезарије.»
Просто поскочих.
«Када?» упитах.
чедо се узнемири.
«А што?» упита оно. «Ништа се није десило… Само смо изашли из дворане, гледам, Хинкус скреће према степеништу…»
Грозничаво почех да упоређујем. Изашли су из трпезарије тек после девет, у девет су још плесали, њих се сећа ди Барнстокр. Али у осам и четрдесет три минута Хинкусу су згазили сат, и значи, у девет је већ лежао везан испод стола…
«Јесте ли сигурни да је то био Хинкус?» чедо слеже раменима.
«Учинило ми се да је Хинкус… Истина, он је одмах скренуо налево, према степенишном одморишту… али ипак је то био Хинкус, ко би други могао бити? С Кајсом или са Мозесихом га не можеш помешати… а ни са било ким другим. Веома мален, погурен…»
«Стоп!» рекох. «Да ли је био у бунди?»
«Да… у оној својој недотупавој бунди до пета, и на ногама је имао нешто бело… А шта заправо?» чедо поче да шапуће. «То је он убио, зар не? Хинкус?»
«Није, није», рекох. Зар је Хинкус лагао? Зар је све то ипак инсценирано? Сат су згазили, пошто су померили сказаљке уназад… а Хинкус је седео испод стола и кикотао се, а затим ме је вешто намагарчио и сада се кикоће у својој соби… а његов саучесник се кикоће негде на другом месту.
Скочих.
«Седите ту», наредих. «Не смете излазити из собе. Имајте на уму да још нисам завршио са вама.» Кренух према излазу, затим се вратих и узех боцу са стола.
«Ово конфискујем. Нису ми потребни пијани сведоци.»
«А могу ли отићи код стрица?» упита чедо дршћућим гласом.
Поколебах се, затим одмахнух руком.
«Идите. Можда ће вас он убедити да треба говорити истину.»
Пошто изађох у ходник кренух према Хинкусовој соби, откључах врата и упадох унутра.
Свуда је горела светлост: у предсобљу, у тоалету, у спаваћој соби. Хинкус је искежен, мокар, чучао иза кревета. Насред собе лежала је сломљена столица, и Хинкус је у руци грчевито држао једну њену ногу.
«То сте ви?» рече прозукло и устаде.
«Да!» рекох. Његов изглед и некакав безуман израз закрвављених очију поново поколеба моју увереност да он лаже и да се претвара. Морао би бити велики глумац да тако глуми своју улогу.
Али ја ипак гневно рекох: «Дозлогрдило ми је да слушам лажи, Хинкусе! Ви сте ме слагали! Рекли сте ми да су вас ухватили у осам и четрдесет минута. Али су вас видели у ходнику после девет! Хоћете ли ми рећи истину или нећете?»
На лицу му се указа збуњеност. «Мене? После девет?»
«Да! Ишли сте ходником и скренули према степенишном одморишту.»
«Ја?» Он се наједном грчевито исцери. «Ја ишао ходником?» Поново се исцери, и још једном, и још једном, и наједном поче сав да се тресе од продорног кикота. «Ја? Мене? Баш је то оно, инспекторе! Баш је то оно!» проговори гушећи се. «Мене су видели у ходнику… И ја сам видео себе… И ја сам ухватио себе… и ја сам везао себе… и ја сам зазидао себе у зид! Ја, себе… Схватате ли инспекторе? Ја, себе?»