Кад сиђох у хол, смркнуто рекох власнику хотела: «Хинкус је потпуно шенуо. Имате ли неко јаче средство за смирење?»
«Ја све имам», одговори власник нимало се не зачудивши.
«Знате ли да дате инјекцију?»
«Све знам.»
«Хајде, постарајте се», рекох, пружајући му кључ.
У глави ми је бучало. Било је пет минута до четири. Уморио сам се, пао у ватру, а што је најважније, нисам осећао никакву ловачку страст. Одвећ јасно сам схватио да нисам дорастао овоме. Ни најмањег зрачка, чак напротив — што даље идем то је горе. Можда се у хотелу неко крије, налик на Хинкуса? Можда Хинкус одиста има двојника — опасног гангстера, манијака и садисту? То би понешто објаснило… убиство, Хинкусов страх, његов хистерични напад… Али у томе случају морало би се решити питање како је доспео овамо, где и како успева да се сакрије. Овде ми ипак немамо ни Лувр, ни Зимски дворац — ми овде имамо малени удобни хотел са дванаест соба: гарантује се прави приватни живот и савршени домаћи комфор… Добро, позабавићу се и Мозесима.
Стари Мозес ми није допустио да уђем у његову собу. Изашао је, кад сам куцао, у веома великом источњачком огртачу, са обавезном чашом у руци и буквално ме је изгурао у ходник својим дебелим трбухом.
«Имате намеру да разговарате овде?» уморно упитах.
«Да, имам намеру», изазовно одговори, обилно ми издахнувши у лице разноврсну и загонетну мешавину мириса, «управо овде. Полиција нема шта да тражи код Мозеса у дому.»
«Онда је боље да одемо у канцеларијуа», предложих.
«Дела-дела… У канцеларију.» Он отпи из чаше. «У канцеларију, у реду. Мада не видим о чему ја и ви имамо да разговарамо. Да не сумњичите мене за убиство, мене, Мозеса?»
«Не», рекох. «Боже сачувај. Али ваша сведочења могу да пруже неоцењиву помоћ истрази.»
«Истрази!» Он презриво фркну и поново отпи из чаше. «Па, добро, хајдемо…» Док смо ишли, зановетао је: «Сат ми нисте могли наћи, обичан украдени сат, а трпа се где му није место, убиство, истрага…»
У канцеларији га сместих у фотељу а сам седох за сто.
«Дакле, ваш сат нисте нашли?» упитах.
С огорчењем упре поглед у мене.
«А ви сте се, господине полицајцу, надали да ће се он сам некако наћи?»
«Гајио сам такву наду», признадох. «Али кад се није нашао ништа се ту не може.»
«Не допада ми се наша полиција», изјави Мозес, гледајући ме нетремице. «Не допада ми се овај хотел. Некаква убиства, некакви усови… пси, лопови, граја усред ноћи… Кога сте сместили у мојој соби? Јасно сам рекао: цео тај ходник је мој, изузев салона с камином. Салон с камином ми није потребан. Како сте се усудили да прекршите погодбу? Какав се то пробисвет настанио код мене у соби број три?»
«На њега се обрушила лавина», рекох. «Обогаљен је, промрзао. Било би окрутно потезати га горе.»
«Али ја сам вам платио и за собу број три! Били сте дужни да тражите пристанак од мене!»
Нисам био у стању да се препирем са њим, нисам имао снаге да му то објашњавам да ме је у пијаном стању заменио са власником. Зато једноставно рекох: «Администрација хотела вам се извињава, господине Мозес, и обавезује се да ће већ сутра успоставити статус кво.»
«Досадни просјаци!» издра се господин Мозес и лати се чаше. «Али да ли је тај пробисвет из собе број три бар пристојан човек? Или је и он лопов?»
«То је сасвим пристојан човек», умирујуће рекох.
«Зашто га у том случају чува ваш огавни пас?»
«То је пука случајност», одговорих склапајући очи. «Сутра ће све бити враћено у нормално стање, јамчим вам.»
«Можда ће и покојник васкрснути?» заједљиво запита рђа од старца. «Можда ћете ми и то обећати? Ја сам Мозес, господине! Алберт Мозес! Нисам навикао на све те покојнике, псе, бескућнике, лавине…»
Седео сам склопљених очију и чекао.
«Нисам навикао да неко упада у собу моје жене усред ноћи», настави Мозес. «Нисам навикао да губим три стотине круна за ноћ играјући са некаквим дошљаком мађионичарем, који се издаје за аристократу… Тај Барл… Брадл… Он је ординарна варалица! Мозес не седа за сто с варалицама! Мозес је Мозес, господине!»
Још дуго је гунђао, зврндао, шумно отпијао, подригивао и бректао, а ја сам за цео живот утувио да је Мозес Мозес, да је то Алберт Мозес, господине, да он није навикао на то и то, то и то и проклети снег, и да је он навикао на то и то, то и то и на четинарске купке, господине… Седео сам склопљених очију и да бих се ослободио свега тога, трудио сам се да га замислим како леже у постељу, не испуштајући из руку своју чашу, како је, хрчући и звиждећи, брижљиво држи испред себе и с времена на време отпија, не будећи се… Затим настаде тишина.
«Ето тако је то, инспекторе», рече и устаде. «Запамтите добро што сам вам сада рекао и нека вам то буде поука за цео живот. То ће вас многоме научити, господине. Лаку ноћ.»
«Тренутак само», рекох. «Два тричава питања.»
Обузет срџбом он отвори уста, али сам ја био на опрезу и нисам му допустио да говори.»Кад сте отприлике напустили дворану, господине Мозес?»
«Отприлике», загрокта. «И на тај начин очекујете да расветлите злочин? Отприлике! Могу вам дати најтачније податке. Мозес ништа не ради отприлике, иначе он не би био Мозес… Можда ћете ми ипак допустити да седнем?» добаци заједљиво.
«У праву сте, извините, изволите.»
«Најлепше вам хвала, инспекторе», рече још јеткије и седе. «Дакле, ја и госпођа Мозес, у чију сте собу на тако недоличан начин упали синоћ, немајући на то никаквог права, и уз то нисте били сами, и уз то без куцања, ја чак и не помињем писмени налог или нешто слично, ја, наравно, немам права да очекујем од савремене полиције да се придржава таквих финеса закона, као што је брижљив однос према праву сваког поштеног човека да борави у свом дому, као у својој тврђави, и нарочито, господине, ако је реч о жени, о супрузи, господине, о супрузи Мозеса, Алберта Мозеса, инспекторе!»
«Да-да, то је било брзоплето», рекох. «Најискреније се извињавам и вама и госпођи Мозес.»
«Не могу да прихватим ваша извињења, инспекторе, све дотле док не будем потпуно начисто са тим каквог сте човека уселили у собу број три, која припада мени, на основу чега је смештен у просторији која се налази тик уз спаваћу собу моје супруге, и зашто га чува пас.»
«Ми још ни сами нисмо потпуно начисто са тим ко је тај човек», рекох поново склапајући очи.
«Доживео је удес с колима, богаљ је, без руке, сада спава. чим будемо сазнали ко је он сместа ћемо вас известити, господине Мозес.» Отворих очи. «А сада да се вратимо на онај тренутак кад сте ви и госпођа Мозес напустили трпезарију. Кад је то тачно било?»
Он принесе чашу уснама и сурово ме погледа.
«Задовољила су ме ваша објашњења», изјави. «Изражавам наду да ћете одржати ваше обећање и да ћете ме сместа известити.» Отпи. «Дакле, ја и госпођа Мозес смо устали од стола и напустили дворану отприлике…» Зажмири с крајњом заједљивошћу и понови: «Отприлике, инспекторе, у двадесет један сат и тридесет три минута са секундима по локалном времену. Да ли сте задовољни тиме?
Одлично. Пређите на ваше друго и, надам се, последње питање.»
«Ми још нисмо сасвим завршили са првим», приметих. «Дакле, изашли сте из дворане у двадесет један и тридесет три. А даље?»
«Шта даље?» злурадо упита Мозес. «Шта желите тиме да кажете, младићу? Да не желите да знате чиме сам се бавио кад сам се вратио у своју собу?»
«Истрага би вам била захвална, господине», рекох срдачно.
«Истрага? Није ми стало до захвалности ваше истраге! Уосталом, немам шта да кријем. Вративши се у своју собу одмах сам се скинуо и легао да спавам. И спавао сам све дотле док се није подигла она одвратна бука и трчкарање у соби број три која ми припада. Само природна уздржаност и свест о томе да сам ја Мозес, нису ми допустили да истог часа рупим и отерам сав тај шљам на челу са полицијом. Али водите рачуна да моја уздржаност има граница, никаквим дангубама нећу допустити…»
«Да-да, и бићете потпуно у праву», рекох журно. «Још једно, последње питање, господине Мозес.»
«Последње!» рече, претећи машући кажипрстом.
«Нисте ли опазили у које је време отприлике госпођа Мозес напуштала трпезарију?»
Наступи мучна пауза. Мозес ме је, помодревши, гледао исколаченим мутним очима.
«Рекло би се да се усуђујете да претпостављате да је Мозесова супруга умешана у убиство?»
рече пригушеним гласом.
Очајно завртех главом, али то није помогло. «И ви се, рекло би се, усуђујете да рачунате на то да ће вам Мозес у таквој ситуацијима шта посведочити? Или ви, можда, претпостављате да немате посла с Мозесом, господине? Можда сте дозволили себи да замислите да тобоже имате посла с некаквим једноруким пробисветом, који ми је украо драгоцени златни сат? Или, можда…»
Склопих очи. У току следећих пет минута чуо сам масу најчуднијих претпоставки поводом својих намера и својих замисли, усмерених против части, достојанства, иметка, а исто тако и физичке безбедности Мозеса, господине, а не некаквог пса који очигледно служи да преноси буве, већ Мозеса, Алберта Мозеса, господине, јесте ли кадри да то схватите или нисте? При крају ове тираде нисам се више ни надао да ћу добити било какав разуман одговор. Мислио сам, обузет очајањем, да више никада нећу доспети до госпође Мозес. Али се догодило друкчије. Мозес наједном стаде, причека да отворим очи, и рече с неизрецивим презиром: «Уосталом, смешно је приписивати тако плиткој особи тако оштроумне замисли. Смешно је и недостојно Мозеса. Наравно, ми овде имамо посла с елементарном чиновничко-полицијском нетактичношћу, условљеном ниским степеном културног и умног развитка. Примам ваша извињавања, господине, и част ми је да се опростим од вас. И не само то. Оценивши све околности…
Схватам да ви не ћете бити тако племенити да оставите на миру моју жену и избавите је од ваших глупавих питања. Зато вам дозвољавам да поставите та питања — али само два питања, господине! — у мом присуству. Овог часа. Подите за мном.»
Тријумфујући у себи кренух за њим. Он закуца на врата госпође Мозес и, када се она одазва, пискаво загугута: «Је ли слободно, драга? Нисам сам.»
Код драге је било слободно. Драга је у ранијој пози лешкарила испод торшер лампе, сада потпуно обучена. Дочекала нас је својим дражесним осмехом. Матори кеша отцупка до ње и пољуби јој руку — тада се ја из неког разлога сетих како је власник тврдио да је он тобож лема корбачем.
«То је инспектор, драга», шиштаво рече Мозес, опруживши се у фотељи. «Сећате ли се инспектора?»
«Па како бих могла да заборавим нашег драгог господина Глепског?» одазва се лепотица.
«Седите, инспекторе, будите тако љубазни. чудна ноћ, зар не? Колико поезије!»
Седох на столицу.
«Инспектор нам указује част, драга», саопшти Мозес, «сумњичи нас за убиство оног Олафа.
Сећате се Олафа? Дакле, убили су га.»
«Да, чула сам већ о томе», рече госпођа Мозес. «То је страшно. Драги Глепски, зар нас ви одиста сумњичите за овај кошмарни злочин?»
Мени је све то дозлогрдило. Доста је, помислих. Нек иде до ђавола.
«Госпођо», рекох хладно. «Истрага је утврдила да сте јуче отприлике у пола девет напустили трпезарију. Да ли ви, наравно, потврђујете ово?»
Старац се љутито узврпољи у фотељи, али га госпођа Мозес предухитри.
«Па, разуме се, потврђујем», рече она. «Зашто бих то порицала? Морала сам изаћи и изашла сам.»
«Колико схватам», наставих, «сишли сте овамо, у вашу собу, а нешто после девет поново сте се вратили у трпезарију. Је л» тако?»
«Да, наравно. Истина, нисам сасвим сигурна што се тиче времена, нисам гледала на сат… Али највероватније да је то било баш тако.»
«Желео бих да се сетите, госпођо, да ли сте видели неког на путу из трпезарије и натраг у трпезарију.»
«Да… чини ми се», рече госпођа Мозес. Намршти малено чело, а ја напрегох пажњу. «Па наравно!» узвикну. «Кад сам се враћала, угледала сам у ходнику пар…»
«Где?» брзо упитах.
«Па… одмах лево од степеништног одморишта. То је био наш јадни Олаф и оно смешно стварење… не знам да ли је младић или девојка… Ко је то, Мозес?»
«Тренутак», рекох. «Јесте ли сигурни да су стајали лево од степеништног одморишта?»
«Потпуно сам сигурна. Стајали су држећи се за руке и веома срдачно разговарали. Ја сам се, наравно, направила да ништа нисам приметила…»
Ето оне паузе код Брина, помислих. чедо се сетило да су их могли видети испред Олафове собе, и није успело ништа да смисли, а затим је стало да лаже, надајући се да ће ми то прамаћи.
«Ја сам жена, инспекторе», настави гаспођа Мозес, «и ја се никада не уплићем у ствари оних око мене. У другим околностима ви не бисте чули од мене ни речи, али сада, чини ми се, морам, принуђена сам да будем потпуно искрена… Зар не, Мозес?»
Мозес у фотељи промрмља нешто неодређено.
«И још нешто», настави госпођа Мозес. «Али то, сигурно, нема нарочитог значаја… Када сам силазила низ степениште, у сусрет ми је долазио онај мали јадни човек…»
«Хинкус», прошиштах и накашљах се. Нешто ми је застало у грлу.
«Да, Финкус… њега, чини ми се, тако зову… Ви знате, инспекторе, он болује од туберкулозе.
А човек никада не би рекао, зар не?»
«Извините», рекох. «Кад сте га срели он се пео уз стапениште из хола?»
«чак и полицајцу мора бити јасно», љутито се издра Мозес. «Моја жена вам је јасно рекла да је срела тог Финкуса кад је силазила низ степениште. Према то ме он јој је долазио у сусрет…»
«Не љутите се, Мозес», нежно рече госпођа Мозес. «Инспектор се просто интересује за детаље.
Сигурно је то важно за њега… Да, инспекторе, долазио ми је у сусрет и, по свој прилици, баш из хола.
Ишао је без журбе и, чини се, дубоко се замисливши, јер уопште није обратио на мене пажњу. Мимоишли смо се а свако је отишао на своју страну.»
«Како је био одевен?»
«Ужасно! Некаква грозна бунда… како се то зове… опаклија! Од њега је чак, извините, заударало… на мокру вуну, псећу длаку… Не знам шта ви мислите, инспекторе, али ја мислим: ако човек нема средстава да се долично облачи, треба да седи код куће и да проналази та средства, а не да се појављује на местима где се налази долично друштво.»
«Ја бих многима посаветавао овде», раздра се Мозес преко чаше, «да седе код куће и да се не појављују на местима где има доличног друштва. Па, инспекторе, јесте ли, најзад, завршили?»
«Не, не сасвим», рекох полако. «Још једно питање… Вративши се у собу после завршетка бала ви сте, госпођо, сигурно легли да спавате и чврсто заспали?»
«чврсто сам заспала… Па како да вам кажем… Онако, одспавала сам мало, била сам вероватно узбуђена, попила сам мало више него што је требало…»
«Али вас је, вероватно, нешто пробудило?» рекох. «Јер кад сам касније тако неумесно упао у вашу собу, од свег срца вам се извињавам, нисте спавали…»
«Ах, ви дакле о томе… Нисам спавала… Да, одиста нисам спавала, али не могу рећи да ме је нешто пробудило. Једноставно сам осећала да данас нећу моћи ваљано заспати, и одлучила сам да мало читам. И ево, као што видите, читам све до сада… Уосталом, ако желите да знате, да ли сам чула по ноћи некакав сумњиви шум, могу поуздано да кажем: не, нисам чула.»
«Никакав шум?» изненадих се.
Гледала је Мозеса, како ми се учинило, некако збуњено.
Нисам скидао поглед са ње.
«По мом мишљењу, никакав», реће она неуверено. «А ви, Мозес?»
«Апсолутно никакав», одлучно рече Мозес. «Ако не рачунате одвратно трчкарање оне госпође око оног досадног просјака…»
«И нико од вас није чуо чак ни тутањ лавине? Потрес?»
«Какве лавине?» изненади се госпођа Мозес.
«Не узбуђујте се, драга», рече Мозес. «Није ништа страшно. Недалеко у планинама обрушила се лавина, испричаћу вам после о томе… Па, инспекторе? Сада је, по свој прилици, довољно?»
«Да», рекох. «Сада је довољно.» Устадох. «Још једно, последње питање.»
Господин Мозес зарежа баш као Лељ, али госпођа Мозес благонаклоно климну главом.
«Изволите, инспекторе.»
«Данас сте се, нешто пре ручка, пели на кров, госпођо Мозес…»
Она се масмеја и прекиде ме: «Не, нисам се пела на кров. Пела сам се из хола на први спрат и из расејаности, замисливши се, кренула сам даље тим грозним таванским степеницама. Осетила сам се веома глупо кад сам угледала наједном испред себе врата, даске… чак нисам одмах ни схватила куда сам доспела…»
Било ми је на врх језика да је питам зашто се пела на први спрат. Нисам имао појма шта је могла тражити на првом спрату, мада се могло претпостављати да су у питању били љубавни састанци са Симонеом, у које сам се случајно уплео. Али сам тада погледао старца и све ми је испарило из главе.
Јер је у Мозесовом крилу стајао бич — злокобни црни корбач с дебелом дршком и с многобројним уплетеним реповима у којима је светлуцао метал. Ужаснух се и скренух поглед.
«Захваљујем вам, госпођо», промрмљах. «Указали сте велику помоћ истрази, госпођо.»Осећајући бескрајни умор, довукох се до хола и седох да одахнем крај власника. Стравични призор корбача и даље ми је лебдео пред очима, и, завртевши главом, с напором га одагнах. То није моја брига. То је породична ствар, мене се то не тиче… Очи су ме пекле као да су пуне песка. Нема ми друге, требало би да одспавам — макар пар сати. Требало је да још испитам непознатог и да по други пут испитам чедо, и да по други пут испитам Кајсу, за све то ми је потребна снага и зато морам да одспавам. Али сам осећао да сада не могу да заспим. Хотелом тумарају Хинкусови двојници.
чедо ди Барнстокра лаже. А и са госпођом Мазес исто тако није све у реду. Или је она спавала мртвачким сном, и тада је несхватљиво зашто се пробудила и зашто лаже да готово није спавала. Или она није спавала, и тада је несхватљиво зашто није чула лавину и трчкарање у суседној соби. И потпуно је непознато шта се то заправо догодило са Симонеом… Превише је много лудих у овом случају, помислих апатично. И уопште узев, ја, по свој прилици, не поступам исправно. Како би поступио Згут на мом месту? Он би одмах издвојио све који би имали довољно снаге да заврну врат двометарском викингу и усредсредио се само на њих. А ја се бакћем са овим слабашним чедом, са кржљавим схизофреником Хинкусом, са старим алкохоличарем Мозесом… Али проблем није у томе.
Па, наћи ћу убицу. А даље? То је типичан случај убиства у затвореној соби. Никада нећу моћи да докажем, како је убица ушао тамо и како је отуда изашао… Ех, лоше ми се пише. Да ли да попијем кафу?
Погледах власника. Власник је марљиво притискао дирке рачунара и нешто записивао у рачуноводствену књигу.
«чујте, Алек», рекох. «Може ли се у вашем хотелу сакрити, непримећен, Хинкусов двојник?»
Власник подиже главу и погледа ме.
«Баш Хинкусов двојник?» разборито упита. «И нико други?»
«Јесте. Баш Хинкусов двојник, Алек. У вашем хотелу живи Хинкусов двојник. Не плаћа за боравак, Алек. Он, вероватно, поткрада намирнице, размислите о томе, Алек!»
Власник се замисли.
«Не знам», рече. «Тако шта нисам приметио. Осећам само једно, Петер. Ви сте у заблуди.
Идете најприродњим путем, и управо сте због тога у великој заблуди. Истражујете алиби, скупљате доказе, тражите мотиве. А мени је синуло да и у овом случају уобичајени принципи вашег позива губе свој смисао, као схватање времена при брзинама бржим од светлости…»
«Ви имате такав осећај?» горко упитах.
«На шта мислите?»
«На целу ту вашу филозофиију у вези с алибијем при брзинама бржим од светлости. Мени пуца глава, а ви лупате ђаво ће га знати шта. Донесите боље кафу.»
Власник устаде.
«Ви ипак још нисте сазрели, Петер», рече. «А ја чекам када ћете, најзад, сазрети.»
«Шта ће вам то? Већ сам презрео, убрзо ћу опасти.»
«Нећете опасти!» умири ме власник. «И далеко сте ви од зрелости. А кад сазрите, кад видим да сте вољни, тада ћу вам понешто испричати.»
«Испричајте сада», замолих апатично.
«Сада је бесмислено причати. Нећете то озбиљно схватити и заборавићете. А ја хоћу да дочекам време кад ће вам моје речи изгледати као једини кључ да схватите све ово.»
«Господе боже,» промрмљах. «Могу замислити шта ћете ми рећи!»
Власник се покровитељски осмехну и крену према кухињи. На прагу застаде и предложи: «Ако хоћете, испричаћу вам шта се управо причинило нашем великом физичару?»
«Дела, покушајте», рекох.
«Наш велики физичар се увукао у пастељу код госпође Мозес и открио тамо уместо живе жене мртву манекенку. Лутку, Петер, хладну лутку.»