Стајао је на прагу и гледао ме, иронично се смешкајући.
«Дедер, дођите овамо», рекох. «Причајте.»
«А кафа?»«Нек иде бестрага кафа! Видим да ви штошта знате. Немојте ме вући за нос, испричајте све што је било.»
Он се врати до сточића, али не седе.
«Не знам како је све било», рече. «Могу само понешто претпоставити.»
«Откуда ви знате шта је открио Симоне?»
«Аха, значи, погодио сам…» Седе и угодно се завали. «Уосталом, то је било јасно по вашем отупелом изгледу, Петер. Признајте, извео сам то прилично ефектно…»
«чујте, Алек», рекох. «Нећу крити: допадате ми се.»
«И ви мени», рече.
«Умукните. Допадате ми се. Али то још ништа не значи. Не сумњичим вас, Алек. Немам никаквих основа да вас сумњичим. Али се ни ви у том погледу не можете изузети од осталих… Ја никог не сумњичим. А већ би требало, време је да неког осумњичим…»
«Уздржавајте се и даље!» рече власник подигавши дебели прст.
«Рекао сам вам: умукните. Јер, ако покушате да ме вучете за нос, онда ћу почети да вас сумњичим. Имаћете непријатности, Алек. Нимало нисам искусан у овој врсти послова, и зато можете имати веома велике непријатности. Не можете ни замислити колико непријатности може нанети добром грађанину неискусан полицајац.»
«Па, кад је тако», рече, «онда свакако. Дакле, откуда знам шта је господин Симоне видео у спаваћој соби госпође Мозес…»
«Да», рекох. «Откуда?»
Седео је у својој фотељи, крупан, набијен, ведар, неподношљиво задовољан собом.
«Дакле тако. Почећемо од теорије. Врачи и видари неких слабопроучених племена Централне Африке од давнина поседују умеће да враћају привидност живота својим умрлим саплеменицима…»
Јаукнух а власник повиси тон: «Таква појава реалног света, мртав човек који је по спољашњем изгледу жив и који на први поглед обавља свесне и самосталне радње, назива се зомби. Строго узев, зомби није мртвац…»
«чујте, Алек», уморно рекох. «Мене све то не интересује. Све је јасно: ви увежбавате свој говор пред новинарима. Али мене све то не интересује! Обећали сте да ћете ми испричати нешто у вези са госпођом Мозес и Симонеом. Дела причајте!»
Извесно време ме је тужно посматрао.
«Да», рече најзад са жаљењем. «Тако сам и мислио. Још нисте сазрели… Па, добро.» Уздахну.
«Нека буду само факта без теорије. Пре шест дана када су мој хотел обрадовали посетом господин и госпођа Мозес, догодио ми се овакав случај. Пошто сам уписао све што је било потребно у исправе наведане госпође, упутио сам се у собу господина Мозеса с циљем да му вратим ове исправе.
Закуцао сам. Био сам нешто расејан па сам, не сачекавши допуштење, отворио врата. Истог часа сам кажњен због нарушавања елементарних норми пристојности. Видео сам у фотељи насред собе оно што се, уколико се жели, може назвати госпођа Мозес. Али то није била госпођа Мозес. То је била велика, у природној велићини, лепа лутка, веома налик на госпођу Мозес а обучена потпуно исто као она. Сада ћете ме питати зашто сам уверен да је то била лутка, а не госпођа Мозес. У одговор бих вам могао навести неке конкретности: неприродност позе, укочен поглед, апсолутна непомичност црта и тако даље. Али за то, по моме мишљењу, нема никакве потребе. Сваки нормалан човек, како ми се чини, кадар је да у току неколико тренутака схвати шта се налази пред њиме: манекенка или манекен. Тих неколико тренутака сам и ја имао. А затим ме је неко грубо ухватио за раме и избацио у ходник.
Овај груби, али потпуно оправдан поступак применио је према мени господин Мозес, који је у то време, по свој прилици, разгледао апартман своје супруге и насрнуо на мене страга…»
«Лутка», рекох замишљено.
«Зомби», благо ме исправи власник.
«Лутка…» понових, не обраћајући пажњу на њега. «Какав он има пртљаг?»
«Неколико обичних кофера», рече власник. «И џиновски, гвождем окован старински путнички ковчег.»
Довезао је са собом четворо носача, и несрећници су се намучили вукући тај ковчег у кућу.
Развалили су ми сав довратак…»Тако, дакле», рекох промисливши. «На крају крајева, то је његова лична ствар. Слушао сам о милионеру који је свуда вукао са собом колекцију нокшира… Ако се човеку допада да има лутку у лику своје супруге у природној величини… што да не, новца има напретек, очигледно не зна шта ће с њим… уосталом, потпуно је могућно да је наслутио намеру нашег Симонеа, све схватио и потурио му уместо жене ту исту лутку… Нек га ђаво носи, можда он носи са собом ту лутку управо због таквих случајева! Судећи према понашању госпође Мозес…» Замислих себе у кожи Симонеа и стресох се. «Богами, колосална шала», рекох.
«Па, ето ви сте све објаснили», рече власник.
Његов тон ми се није допао. Извесно време смо посматрали један другог. Још ми је био симпатичан. Али нек га ђаво носи, шта му треба да ми пуни главу свом том афричком глупошћу? Ја ипак нисам репортер, и реклами овог хотела, на уштрб сопствене репутације, немам намеру да доприносим… Не, сит сам свега. Више са господином Алеком Сневаром о овим темама нећу разговарати. Ако он и има намеру да ме омете, то му неће поћи за руком. Само ће погоршати свој сопствени положај. Не би требало да скреће на себе превише пажње…
«Знате шта», рекох. «Сметате ми, Алек. Седите овде, а ја ћу отићи у салон са камином. Морам ваљано да промислим.»
«Већ је четврт до пет», подсети ме власник.
«Па шта? Данас од спавања нема ништа. Рачунајте с тим, Алек, ја уопште немам утисак да су се догађаји завршили. Зато останите овде у холу и будите приправни.»
«Добро, ако треба да останем остаћу», рече власник.
Одох у салон с камином (Лељ поново зарежа на мене), узех жарач и почех да џарам ватру која је тихо горела. Дакле, оно што се Симонеу догодило, више или мање се разјаснило и на то могу заборавити. Или, напротив, не би то требало заборавити, ни у ком случају, јер, ако је у једанаест увече у соби госпође Мозес била лутка, где је онда била госпођа Мозес? Шала је, наравно, изванредна… али има у њој нечег несувислог… Је ли то шала? Можда покушај да се прибави алиби?… Ма не, какав до врага алиби — ноћ, мрак, тај алиби се може засновати само на основу пипања, а пипањем се не ствара алиби, него шала. Можда се рачунало са тим да ће несрећног Симона издати нерви, да ће од ужаса дрекнути, подићи све на ноге, избиће скандал, настаће тарапана, паника… а шта даље? И што је најважније, шта ће овде лутка? Све би се то могло постићи без икакве лутке… Заправо, шта ме ту збуњује? Само једно: Симонеова соба се налази поред Олафове собе. Може се претпоставити, на пример, следеће: Мозесима је било потребно да Симонеова соба почевши од једанаест сати и током извесног времена буде празна. Ето шта ме збуњује. Али да би се одстранио Симоне уопште није била потребна лутка. Наравно, расуђујући хипотетично, лутка би могла проузроковати да Симоне упадне у дубоку и дугу несвестицу, али да би се одстранио Симоне била је довољна сама гаспођа Мозес. То би био најприроднији и најсигурнији начин. И ако већ прибегавају таквом неприродном и непоузданом начину, као што је лутка, значи, требало је да госпођа Мозес буде негде другде. Госпођа Мозес…
крхка, размажена, до кретенизма отмена госпођа Мозес… Не, све ме то не води никуда. Коначно, не треба сметнути с ума колосалну шалу, али се корист од тог догађаја за сада не може видети…
То је изузетно одвратна ситуација: све нити никуда не воде. Прво, нема ниједног осумњиченог. Друго, апсолутно је несхватљиво како се догодио злочин! Несхватљиво је најглавније. Објасните ми како је убио! Како? Прозор је отворен али нема никаквих трагова на прозорској дасци, никаквих трагова у снегу, на опшивници. Ни доИе, ни здесна, ни слева није се могло прићи прозору. Преостаје једино одозго. С крова низ уже. Али би тада постојали трагови на рубу крова.
Могу, наравно, отићи и поново погледати, али се тачно сећам: снег је изрован само поред Хинкусове столице за лежање. Сада више ништа друго не преостаје осим Карлсона са пропелером. Долетео је, заврнуо сународнику врат и одлетео… Тако да у резерви имам само две ништавне претпоставћице.
Прво — то су свакакви тајни пролази, замаскирана вратанца и двоструки зидови. А друго — некакав геније је пронашао нови термички уређај који омогућава да се кључ окрене извана, не оставивши на њему никакве трагове.
Обе претпоставке указују директно на власника куће и механичара проналазача. Да. Па добро, а како стоји с алибијем тог човека? До пола десет седи, не излазећи, за карташким столом.
Почињући отприлике од пет до десет па до тренутка када је пронађен леш, он је фактички надомак мојих очију, или негде одакле се могао чути. Преостаје му за убиство око двадесет иИи двадесет и пет минута, кад га нико не види, или га види само Кајса, коју он, према његовим речима, риба. Дакле теоретски он може бити убица, уколико зна тајни пролаз или поседује даљински управљач који окреће кључ, не остављајући трагове. Нејасни су мотиви (ако није у пииању реклама!), психолошки је потпуно неоправдано целокупно његово држање, али, понављам, теоретски је он могао убити. Запамтићемо то и кренути даље.
Ди Барнстокр. Алиби нема. Али он је онемоћали старац, једноставно нема снаге да човеку заврне врат. Симоне. Алиби нема. Врат би могао заврнути — снажан је човек, а уз то је мало откачен.
Несхватљиво је како је доспео у Олафову собу. А ако је доспео, несхватљиво је онда како је изишао. Теоретски, наравно, могао је случајно открити фамозна тајна врата. Нејасни су мотиви, несхватљиво је његово понашање после убиства. Нема ничег несхватљивог. Хинкус… Хинкусов двојник… Добро би било да попијем још кафе. Добро би било да дигнем руке од свега и да легнем да спавам…
Брин. Да, то је једина нит која се за сада није прекинула. То дете ме је слагало. Дете је видело госпођу Мозес, али је рекло да је није видело. Дете је ашиковало с Олафом крај врата његове собе, али је рекло да му је распалило шамар крај врата трпезарије… И тада се изненада сетих. Седео сам управо овде, у овој фотељи. Под је задрхтао, чуо се тутањ лавине. Погледао сам на сат, било је десет и два минута и тада су горе снажно треснула врата. Управо горе. Неко је снажно треснуо врата. Ко?
Симоне се у то време бријао. Ди Барнстакр је спавао и, вероватно, пробудио управо од тог треска.
Хинкус је лежао везан испод стола. Власник и Кајса били су у кухињи. Мозеси су били у својим собама.
Значи, вратима су могли треснути или Олаф или Брин, или убица. На пример, Хинкусов двојник… Бацих жарач и отрчах горе.
У соби чеда није било никог и ја закуцах код ди Барнстокра. чедо, подбочивши песницама образе, потиштено је седело за столом. Ди Барнстокр, завивши се у шкотски плед, куњао је у фотељи крај прозора. Обоје скочише на ноге кад уђох.
«Скините наочаре!» оштро наредих чеду, и чедо се истог часа повинова.
Да, била је то девојка. И необично лепа, мада су јој очи биле подбуле и црвене од суза.
Пригушивши уздах олакшања седох наспрам ње и ракох: «Знате шта, Брин. Престаните да одбијате да кажете истину. Вама лично не прети никаква опасност. Не сматрам вас убицом, тако да не морате лагати. У девет сати и десет минута госпођа Мозес вас је видела с Олафам овде… у ходнику, крај врата његове собе. Нисте ми рекли истину. Ви се нисте растали од Олафа крај врата трпезарије. Где сте се растали са њим? Где, када и при каквим околностима?»
Извесно време ме је проматрала, усне су јој дрхтале, зацрвенеле очи су се поново напуниле сузама. Затим је заклонила лице длановима.
«Били смо у његовој соби», рече.
Ди Барнстокр жалосно зајеча.
«Немаш због чега да јечиш, стриче!» рече Брин, планувши истог часа. «Ништа се непоправиво није догодило. Љубили смо се и било је прилично весело, само хладно, јер је код њега све време био отворен прозор. Не сећам се колико је времена све то трајало. Сећам се, извадио је из џепа нешто налик на огрлицу, некакве перле и једнако је покушавао да ми их стави око врата, али се тада разлегао тутањ, и ја сам рекла: «чујте — лавина!» И он ме изненада пусти и ухвати се за главу, као да се нечега сетио… Знате како се људи хватају за главу кад се нечега сете, нечег важног… То је буквално трајало неколико секунди. Полетео је према прозору, али се одмах вратио, ухватио ме је за рамена и буквално избацио у ходник. Умало нисам пала, а он је одмах снажно треснуо вратима за мном. При том ништа није рекао, само је шапатом опсовао, и још се сећам да је окренуо кључ у брави. Више га нисам видела, ужасно сам се наљутила, јер је поступио као грубијан, и још ме је опсовао, и зато сам одмах отишла у своју собу и напила се…»
Ди Барнстокр поново зајеча.
«Тако дакле», рекох. «Ухватио се за главу, као да се нечег сетио, а полетео према прозору…
Можда га је неко позвао?» Брин заврте главом.
«Не. Ништа нисам чула, само хуку лавине.»
«И одмах сте отишли? Нисте се задржали крај врата ни часка?»
«Одмах. Ужасно сам се наљутила.»
«Шта се догађало кад сте ви и он изашли из трпезарије? Поновите још једном.»
«Рекао је да хоће нешто да ми покаже», отпоче она, оборивши главу. «Изашли смо у ходник, и он ме је повео према својој соби. Ја сам се, наравно, одупирала… али, уопште узев, лудирали смо се.
Затим, кад смо већ стајали крај његових врата…»
«Стоп. Прошли пут сте ми рекли да сте видели Хинкуса.»
«Да, видели смо. Одмах чим смо изашли у ходник. Он је управо тог тренутка скретао из ходника према степеништу.»
«Да. Наставите.»
«Када смо стајали крај Олафових врата, појавила се та Мозесиха. Она се, наравно, направила да нас није приметила, али мени је било непријатно. Мрско ми је када се врзмају около а пиље у тебе.
Те-е смо… ушли у Олафову собу.»
«Јасно.» Погледах Барнстокра попреко. Старац је седео, подижући поглед к небу. Тако му и треба. Вечито ти стричеви замишљају како под њиховим окриљем нарастају анђелчићи. А ти анђелчићи за то време фалсификују менице. «Па, добро. Јесте ли шта пили код Олафа?»
«Ја?»
«Интересује ме да ли је Олаф нешто пио.»
«Не. Ни он ни ја нисмо пили.»
«Сада пак… хм… Нисте приметили… х-м… Нисте ли приметили некакав чудни мирис?»
«Не. Тамо је био веома чист, свеж ваздух.»
«Не мислим на собу. До ђавола, кад сто се љубили, нисте приметили ништа чудно? чудан мирис, имам на уму…»
«Ништа слично нисам приметила», рече Брин љутито.
Извесно време сам покушавао да што деликатније формулишем следеће питање, затим се одважих и рекох без увијања.
«Постоји претпоставка да су Олафа пре убиства отровали отровом који полако делује. Нисте приметили ништа што би потврђивало ову претпоставку?»
«А шта сам могла приметити?»
«Обично се примећује кад се човек не осећа добро», појасних. «Особито се то примећује кад се он пред вашим очима осећа све лошије.»
«Ничег сличног није било», одлучно рече Брин. «Осећао се изванредно.»
«Светлост нисте палили?»
«Нисмо.»
«А од тога што је говорио не сећате се ничег чудног?»
«Уопште се ничега не сећам», одговори Брин тихо. «То је било обично ћаскање. Шале, вицеви, смејурије… О мотоциклу смо он и ја разговарали, о скијама. По мом мишљењу он је био добар механичар. Разумевао се у све моторе…»
«И није вам показао ништа интересантно? Имао је намеру да вам нешто покаже…»
«Ма није, наравно. Шта вам је, зар не схватате? То је било тек онако речено…»
«Кад се сурвала лавина, јесте ли седели или стајали?»
«Стајали смо.»
«Где?»
«Крај самих врата. Већ ми је постало досадно и спремала сам се да одем. И тада је почео да ми навлачи ону огрлицу…»
«Јесте ли сигурни да је полетео од вас према прозору?»
«Па, како да вам кажем… Ухватио се за главу, окренуо се леђима према мени, крочио корак или два према прозору… у правцу прозора… па, не знам, како да вам кажем, можда и не према прозору, наравно, али ја једноставно ништа више у соби нисам видела, осим прозора…»
«Не чини ли вам се да је осим вас у соби могао бити још неко? Можда ћете се ви сад сетити некаквог шума, необичних звукова, на које онда нисте обратили пажњу…»
Она се замисли.
«Ма не, било је тихо… Некакав једва чујан звук чуо се иза зида. Олаф се још нашалио да се то Симоне у својој соби пентра уз зидове… А више ничег није било.»
«А шум се заиста чуо са Симонеове стране?»
«Да», убеђено рече Брин. «Ми смо тада стајали и шум је долазио с леве стране. Али, најобичнији шум. Кораци, вода из чесме…»
«Да ли је Олаф у вашем присуству премештао некакав намештај?»
«Намештај?… Ах, да, јесте. Изјавио је да ме неће пустити и привукао је фотељу уз врата…
Затим ју је, наравно, померио.»
Устадох.
«За данас је то све», рекох. «Идите да спавате. Данас вас више нећу узмемиравати.»
Ди Барнстокр такође устаде и крену према мени с испруженим рукама.
«Драги инспекторе! Ви, наравно, схватате, да нисам имао појма…»
«Да, ди Барнстокр», рекох. «Деца расту, ди Барнстокр. Сва деца. Убудуће јој немојте никада допуштати да носи црне наочаре ди Барнстокр. Очи су огледало душе.»
Оставих их да поразмисле о овим драгуљима полицијске мудрости, а сам сиђох у хол.
«Ви сте рехабилитовани, Алек», саопштих власнику.
«Зар сам био осуђен?» изненади се подигавши поглед са рачунара.
«Хоћу да кажем да скидам са вас све сумње. Сада имате стопроцентни алиби. Али се не заносите да вам то даје право да ми пуните главу зомбизмом-момбизмом… Не прекидајте ме.
Сада ћете остати ту и седећете док вам не допустим да устанете. Имајте на уму да с тим једноруким човеком морам први ја да разговарам.»
«А ако се пробуди пре вас?»
«Немам намеру да спавам», рокох. «Хоћу да претражим кућу. Ако се тај несрећник пробуди и позове неког, макар и маму, одмах пошаљите по мене.»
«Разумем», рече власник. «Једно питање. Распоред у хотелу остаје као и раније?»
Замислих се: «Да, нека буде. У девет сати је доручак. А потом ћемо видети… Узгред, Алек, по вашем мишљемју, кад се овде може очекивати да дође неко из Мира?»
«Тешко је рећи. Лавину могу они, можда, отпочети да откопавају чак и сутра. Сећам се случајева такве оперативности… Али истовремено они одлично знају да нам овде ништа не прети…
Можда ће, кроз пар дана долетети хеликоптером Цвирек, наш инспектор за рудна блага… ако је на другим местима код њега све у реду. Највећа невоља је у томе што они најпре треба да сазнају за лавину. Кратко речено, за сутра не бих рачунао…»
«То јест, за данас?»
«Да, за данас… Али сутра неко може долетети.»
«Немате предајник?»
«Ма откуд? И пре свега шта ће ми? То ми се не исплати, Петер.»
«Схватам» рекох. «Дакле сутра…»
«Ни сутра не јамчим», примети власник.
«Једном речи у наредна два-три дана… Добро. Знате шта још, Алек. Претпоставимо да вам је потребно да се сакријете у овој кући. На дуже време, на неколико дана и ноћи. Где бисте се сакрили?»
«Хм…» рече власник сумњичаво. «Ви ипак мислите да у кући пребива уљез?»
«Где бисте се сакрили?» понових.
Власник заврте главом.
«Обмањују вас», рече. «часна реч, обмањују. Овде се човек нема где сакрити. Дванаест је соба, од њих су само две празне, али их Кајса поспрема сваког дана, она би приметила. човек оставља за собом свакојако смеће, а она просто пати од чистоће… Подрум ми је затворен споља катанцем… Таван не постоји, у простору између крова и таванице једва се може протурити рука…
Службене просторије се све затварају споља, и, осим тога, ми се тамо целог дана вртимо, или ја, или Кајса. То је, заправо све.»
«А купатило с тушем на спрату?» упитах.
«Умесно. У купатилу с тушем на спрату могло би, тамо ми одавно нисмо завиривали. И још, можда, треба погледати у просторији где је генератар — и тамо ретко навраћам. Погледајте, Петер, потражите…»
«Дајте кључеве», рекох.
Погледао сам и потражио. Претражио сам подрум, завирио у купатило с тушем, прегледао гаражу, котларницу, просторију са генератором, силазио чак у подземно складиште — нигде ништа нисам открио. Наравно, нисам ни очекивао да ишта откријем, то би било одвећ једноставно, али проклета чиновничка ревност ми није дозволила да ма шта оставим неиспитано. Двадесет година беспрекорне службе је двадесет година беспрекорне службе: у очима претпостављених, а и у очима подређених исто тако, увек је боље изгледати савестан тикван него блистави таленат који се не уноси у оно што ради. И ја сам претраживао, пузао, прљао се, удисао прашину и ђубре, сажаљевао себе и псовао глупаву судбину.
Кад сам бесан и прљав изашао из подземног складишта већ је свитало. Месец је био блед и клонио се према западу. Сиве громаде литица прекрила је измаглица боје јоргована. И некакав свеж, слатки, студени ваздух испуњавао је долину! Бестрага му глава!..
Већ сам се приближавао кући када се врата широм отворише и на трем изађе власник.
«Аха», рече угледавши ме. «А ја сам управо пошао по вас. Онај несрећник се пробудио и зове маму.»
«Идем», рекох отресајући капут.
«Заправо не зове маму», рече власник, «зове Олафа Андварафорса.»