Када ме угледа, непознати се хитро наже напред и упита: «Ви сте Олаф Андварафорс?»
Нисам очекивао такво питање. Уопште нисам очекивао. Потражих очима столицу, примакох је уз кревет, без журбе седох и тек тада погледах непознатог. Био сам у великом искушењу да одговорим потврдно и да видим шта ће из тога изаћи. Али ја нисам контраобавештајац и нисам полицијски агент. Ја сам честити полицијски чиновник. Зато одговорих: «Не. Ја нисам Олаф Андварафорс. Ја сам инспектор полиције, и зовем се Петер Глепски.»
«Да?» рече изненађено, али нимало узнемирено. «Али где је Олаф Андварафорс?»
По свој прилици се потпуно опоравио после оног што се догодило јуче. Његово мршаво лице је поруменело, врх дугог носа, који је јуче био веома бео, сада је био црвен. Седео је на кревету, покривши се до паса ћебетом, Алекова спаваћица му је очигледно била велика, оковратник му је висио као хам и откривао шиљате кључне кости и бледу кожу на грудима, на којима није било длака. И лице му је било ћосаво — само неколико длачица на месту где су обрве и ретке беличасте трепавице. Седео је, нагнувши се напред, и одсутно обавијао око леве руке празан рукав десне.
«Извините» рекох, «али вам претходно морам поставити неколико питања.»
На те моје речи непознати ништа не одговори. Његово лице поприми чудан израз — до те мере чудан да нисам одмах схватио шта је посреди. Он је једно око упро у мене, а друго откотрљао под чело, тако да се готово није ни видело. ћутали смо неко време.
«Дакле», рекох. «Пре свега хтео бих да знам ко сте ви и како се зовете.»
«Луарвик», рече брзо.
«Луарвик… А име?»
«Име? Луарвик.»
«Господин Луарвик Луарвик?»
Поново је заћутао. Савлађивао сам нелагодност коју човек увек осећа кад разговара са јако разроким људима.
«Отприлике тако», рече најзад.
«У ком смислу отприлике?»
«Луарвик Луарвик.»
«Добро. Рецимо. Ко сте ви?»«Луарвик», рече. «Ја сам Луарвик.» Поћута мало. «Луарвик Луарвик. Луарвик Л. Луарвик.»
Изгледао је прилично здрав и потпуно озбиљан, и то је највише изненађивало. Уосталом, ја нисам лекар.
«Хоћу да знам чиме се бавите.»
«Ја сам механичар», рече. «Механичар-шофер.»
«Шофер чега?» упитах.
Тада упре у мене оба ока. Очигледно није схватио питање.
«Добро, пустимо то», журно рекох. «Ви сте странац?»
«Веома», рече. «У великој мери.»
«Вероватно сте Швеђанин?»
«Вероватно. У великој мери сам Швеђанин.»
Шта то ради, да се не спрда са мном? — помислих. Не би се рекло. Пре личи на човека којег су притерали уза зид.
«Зашто сте допутовали овамо?» упитах.
«Овде је Олаф Андварафорс. Он ће вам све рећи. Ја не могу.»
«Путовали сте код Олафа Андварафорса?»
«Да.»
«На вас се сручила лавина?»
«Да.»
«Путовали сте аутомобилом?»
Замисли се.
«Колима», рече.
«Због чега вам је потребан Андварафорс?»
«Имам посла са њим.»
«Каквог заправо?»
«Имам посла са њим», понови. «Са њим. Он ће рећи.»
Врата иза мојих леђа зашкрипаше. Освртох се. На прагу, држећи чашу у руци испруженој у страну, стајао је Мозес.
«Овамо се не може», рекох одсечно.
Мозес је испод косматих обрва проматрао непознатог. На мене није обратио никакву пажњу. Скочих и кренух грудима према њему.
«Молим вас да одмах изађете, господине Мозес!»
«Не дерите се на мене», неочекивано мирољубиво предложи Мозес. «Могу испољити радозналост, кога сте уселили у моју одају.»
«Не сада, касније…» Постепено али упорно сам затварао врата.
«Молим, молим…» мрмијао је Мозес, изгуран у ходник. «Ја бих, наравно, могао да протестујем…»
Затворих врата и поново се окренух према Луарвику Л. Луарвику.
«Је ли то био Олаф Андварафорс?» упита Луарвик.
«Не», рекох. «Олаф Андварафорс је синоћ убијен.»
«Убијен», понови Луарвик. У његовом гласу није било никаквих емоција. Ни чуђења, ни страха, ни туге. Као да сам му саопштио да је Олаф за тренутак изашао и да ће се одмах вратити.
«Мртав? Олаф Андварафорс?»
«Да.»
«Не», рече Луарвик. «Ви не знате тачно.»
«Знам потпуно тачно. Видео сам га мртвог. Лично.»
«Желим да погледам.»
«Шта ће вам то? Схватио сам да га ви не знате лично.»
«Имам посла са њим», рече Луарвик.
«Али кажем вам: убијен је. Умро је. Убили су га.»
«Добро. Хоћу да видим.»
Мени наједном проради кликер — сетих се кофера. «Требало је да вам преда нешто?»«Не», одговори равнодушно. «Требало је да разговарамо. Ја и он.»
«О чему?»
«Ја и он. И он.»
«чујте, господине Луарвик», рекох. «Олаф Андварафорс је мртав. Убили су га. Ја водим истрагу о убиству. Тражим убицу. Схватате ли? Треба да сазнам што је могуће више о Олафу Андварафорсу.
Молим вас да будете искрени. Пре или касније ви ћете морати све да испричате. Боље раније него касније.»
Он се неочекивано завуче испод ћебета све до носа. Очи су му поново гледале на разне стране.
«Ништа вам не могу рећи», неразговетно проговори кроз ћебе.
«Зашто?»
«Могу да кажем само Олафу Андварафорсу.»
«Одакле сте допутовали?» упитах.
ћутао је.
«Где живите?»
ћутање. Тихо бректање. Једно око гледа у мене, друго у таваницу.
«Ви извршавате нечији налог?»
«Да.»
«чији заправо?»
«Зашто желите то да знате?» упита. «Ја немам посла са вама. Ви немате посла са нама.»
«Молим вас да схватите», рекох срдачно. «Ако сазнамо макар штогод о Олафу сазнаћемо ко га је убио. Па добро. Ви, очигледно, не познајете Олафа. Али ти који су вас послали код њега могу нешто да знају.»
«Ни они не знају Олафа», рече.
«Како то?»
«Они не знају Олафа. Због чега?»
Протрљах образе обрасле чекињом.
«Вас човек не може да ухвати ни за главу ни за реп», рекох осорно. «Људи који не знају Олафа шаљу вас који исто тако не знате Олафа, с некаквом поруком за Олафа. Како то може бити?»
«То може бити. То је тако.»
«Ко су ти људи?»
ћутање.
«Где се они налазе?»
ћутање.
«Господине Луарвик, можете имати велике непријатности.»
«Због чега?» упита.
«Приликом истраге о убиству сваки честит грађанин дужан је да да полицији тражене исказе», рекох строго. «Одбијање се може узети као саучесништво.»
Луарвик Л. Луарвик није реаговао.
«Није искључено да ћу вас морати ухапсити», додадох. То је очигледно била противзаконита претња, и пожурих да се исправим: «У сваком случају, због вашег упорног порицања имаћате велике непријатности за време суђења.»
«Желим да се обучем», намах рече Луарвик. «Не желим да лежим. Хоћу да видим Олафа Андварафорса.»
«Зашто?» упитах.
«Хоћу да га видим.»
«Али ви га не знате лично.»
«Не треба ми његово лице», рече Луарвик.
«А шта вам је потребно?»
Луарвик се извуче испод ћебета и поново седе.
«Желим да видим Олафа Андварафорса!» рече веома гласно. Његово десно око се трзало и вртело се. «чему питања? чему питања? Веома много питања. Зашто не видим Олафа Андварафорса?»
И ја такође изгубих стрпљење.
«Желите да идентификујете леш? Ако вас схватам?»
«Да идентификујем… Да га препознам?»
«Да! Да препознате!»
«Хоћу. Хоћу да видим.»
«Како можете да га препознате», рекох, «ако га не знате лично?»
«Какво лице?» издра се Луарвик.
«Зашто лице? Хоћу да видим да то није Олаф Андварафорс, да је то неко други!»
«Зашто мислите да је то други?» брзо упитах.
«Зашто ви мислите да је то Олаф Андварафорс?» примети он.
Упресмо погледе један у другог. Био сам принуђен да признам да је тај чудан човек у извесном смислу у праву. Не бих се могао заклети да је викинг са заврнутим вратом на спрату баш Олаф Андварафорс, кога тражи Луарвик Л. Луарвик. То не би морао бити тај Олаф Андварафорс, и то не би морао уопште бити Олаф Андварафорс. С друге стране, нисам схватао, каквог смисла има показивати леш човеку који не познаје Олафа лично. Лично… И заиста, због чега обавезно лично? Можда је требало да га препозна по одећи, или по некаквом прстену… или, рецимо, по тетовираној шари…
Зачу се куцање на вратима и Кајсин глас пискутљиво рече: «Изволите се обући…»
Отворих врата и узех од Кајсе осушено и испеглано одело непознатог.
«Обуците се», рекох, ставивши одело на постељу.
Затим стадох према прозору и почех да посматрам назупчену литицу Погинулог Алпинисте која је већ била обасјана ружичастом светлошћу излазећег сунца, бледу мрљу месеца, чисто тамно плаветнило неба. Иза мојих леђа чуло се шиштање, шушкање, нејасно мрмљање, ради нечег је гурао столицу: очигледно, није нимало лако облачити се једном руком и уз толику разрокост при том. Два пута ме је нешто вукло да се окренем и понудим помоћ, али се уздржах. Затим Луарвик рече: «Обукао сам се.» Окренух се. Зачудих се. Веома се зачудих, али се сетих шта је овај човек преживео по ноћи, и престадох се чудити. Приђох му, поправих му и закопчах крагну, поново му прикопчах дугмета на капуту и гурнух му ногом власникове патике. Док сам све то радио, покорно је стајао, одмакавши једину руку. Празан десни рукав гурнух му у џеп. Погледао је патике и рекао сумњичаво: «Ово није моје. Моје нису такве.»
«Ваше ципеле се још нису осушиле», рекох. «Обуците то и идемо.»
Могло се помислити да он никада у животу није облачио патике. Два пута је из све снаге покушао да угура у патике ноге и два пута није успео, сваки пут је губио при том равнотежу. Није стајао понајбоље с равнотежом — очигледно, јуче је извукао дебљи крај, и још уопште није дошао к себи. Добро сам га схватао: и мени се то дешавало…
Вероватно се све то време некакав механизам нечујно окретао у мојој подсвести, јер ме је изнедада заслепила за тренутак чудновата мисао: шта ако Олаф није Олаф, већ Хинкус… А Хинкус није Хинкус, већ Олаф и да је он послао телеграм да позове ето овог чудног човечуљка. Али од замене имена ништа у крајњем исходу није било јасније, и одагнах ту мисао из главе.
Држећи се под руку изашли смо у хол и кренули на први спрат. Власник је као и раније седео на свом радном месту, испратио нас је замишљеним погледом. Луарвик уопште не обрати пажњу на власника. Сву своју пажњу усредсредио је на степенице степеништа. За сваки случај придржавао сам га за лакат.
Застадосмо пред вратима Олафове собе. Пажљиво сам погледао своје излепљене траке — све је било у реду. Тада узех кључ и широм отворих врата. Оштар непријатан смрад удари ми у нос — веома чудан смрад, налик на смрад од дезинфекције. Задржах се на прагу, позлило ми је. Уосталом, у соби се ништа није изменило. Само ми се лице мртваца чинило тамнијим него синоћ, можда због светлости, и мрље модрица се сада готово нису ни виделе. Луарвик ме прилично јако муну у слабине. Крочих у предсобље и уклоних се, пропустивши га да погледа. Могло се помислити да он није механичар-шофер, већ чувар мртвачнице. Са потпуно равнодушним изгледом застаде изнад леша и дубоко се наже, забацивши једину руку иза леђа. Ни гађења, ни страха, ни пијетета — рутински преглед. И утолико необичније су ми се учиниле његове речи.
«Изненађен сам», рече потпуно безбојним гласом. «Ово је заиста Олаф Андварафорс. Не схватам.»
«Како сте га препознали?» одмах упитах.
Он се исправи, окрену главу и погледа ме једним оком. Стајао је, нагнувши се, раширивши ноге, гледао ме испитивачки и ћутао. То је трајало толико дуго да ме је заболео врат. Како може да остане у тако незграпној пози? Стегло га је у крстима, не?… Најзад рече: «Сетио сам се. Видео сам га раније. Тада нисам знао да је то Олаф Андварафорс.»
«А где сте га раније видели?» упитах.
«Тамо.» Не исправљајући се махну руком некуд испред прозора. «Али то није најважније.»
Наједном се исправи и зашепа по соби, смешно вртећи главом. Ја се сав скупих, не скидајући очи с њега. Очигледно је тражио нешто, и ја сам се већ досећао — шта заправо.
«Олаф Андварафорс није умро овде?» упита, заставши испред мене.
«Зашто тако мислите?» упитах.
«Не мислим. Питам.»
«Тражите нешто?»
«Олаф Андварафорс је имао предмет», рече. «Где је?»
«Ви тражите кофер» рекох. «Ви сте по њега дошли?»
«Где је он?» понови Луарвик.
«кофер је код мене», рекох.
«То је добро», похвали. «Хоћу да га имам овде. Донесите.»
Направих се да не чујем његов тон и рекох: «Могао бих вам дати кофер, али најпре морате да одговорите на моја питања.»
«Због чега?» с веома великим чуђењем упита. «Због чега питања?»
«Зато», стрпљиво одговорих, «што ћете ви добити кофер само у том случају ако из ваших одговора буде јасно да ви имате право на њега.»
«Не схватам», рече.
«Не знам да ли је то ваш кофер или није. Ако је ваш, ако га је Олаф донео за вас, докажите то.
Тада ћу вам га дати.»
Очи му побегоше на разне стране и поново се саставише крај преконоснице.
«Не треба», рече. «Нећу. Уморан сам. Идемо.»
Помало сметен изашао сам за њим из собе. Ваздух у ходнику био је изванредно свеж и чист.
Откуда у соби овај апотекарски смрад? Можда је тамо и раније било нешто просуто, само се при отвореном прозору није осећало? Закључах врата. Док сам отишао у своју собу по лепак и хартију и бавио се печаћењем, Луарвик је стајао на свом месту, утонуо, рекло би се, у дубоку замишљеност.
«Па шта је?» упитах. «Хоћете ли одговарати на питања?»
«Не», одлучно одговори. «Нећу питања. Хоћу да лежим. Где могу да лежим?»
«Идите у своју собу», рекох безвољно. Обузела ме је апатија. Намах ме је дивљачки заболела глава. Нешто ме је вукло да легнем, да се опустим, да затворим очи. Све је то апсурдно, ни на шта не наличи, наказно-бесмислена ствар као да се отелотворила у апсурдном наказно— бесмисленом Луарвику Л. Луарвику, који ни на кога није био налик.
Сиђосмо у хол и он одгега у своју собу, а ја седох у фотељу, опружих се и, најзад, затворих очи. Негде је шумело море, свирала гласна неразговетна музика, допловљавале и отпловљавале некакве магловите мрље. У устима сам имао такав осећај као да сам много сати узастопно жвакао пресну вату. Затим ми неко оњуши ухо мокрим носом и тешка глава Леља пријатељски се приби уз моје колено.